Zajeb

U Švedskoj je, posle primanja nove vakcine protiv gripa A (H1N1) umrlo četvoro ljudi, a od samog gripa dve osobe , pa je otvorena istraga zbog opasnih kolateralnih učinaka koje ima vakcina protiv gripa zvanog svinjski!!!

Švedska je potrebne količine vakcine Pandemrix kupila od britanskog farmaceutskog giganta Glaxo Smith Kline, za 100 miliona evra. Stručnjaci komentarišu da je problem ovih vakcina je u tome što sadrže živu i ulje skvalen koje stoji iza sindroma rata u Zalivu (koristilo se u vojnim vakcinama protiv zapaljenja slezine,)Pri davanju skvalena postoji opasnost da se može izazvati autoimuna reakcija jer je supstanca često u sastavu tkiva . A živu sadrži antiseptik thimerosal.

Otkrovenje

Predsednik Rusije Dimitrij Medvedev je nedavno objavio rat „falsifikovanju istorije koje šteti interesima Rusije“, a Ministarstvo odbrane kao da je već stupilo u akciju. Na vebu Ministarstva objavljen je članak u kome se tvrdi nešto što dosada nikad nije tvrdio, osim, nacista – za II Svetski rat kriva je (mučki napadnuta) Poljska, a ne Hitlerova Nemačka!

Autor članka je izvesni pukovnik, Sergej Kovaljov iz Instituta za vojnu istoriju pri Ministarstvu odbrane, nepoznat izvan najužih stručnih krugova. Ukratko, on tvrdi da je za izbijanje najkravijeg konflikta u istoriji kriva Poljska koje je lakomisleno odbila nemačke zahteve da mesto Gdanjsk (Danzig) uključi u Nemačku i izgradi eksteritorijalnu auto-cestu i železnicu kao koridor koji bi spojio Istočnu Prusku sa Nemačkom.

Ti Hitlerovi zahtevi u članku su označeni kao „naprosto umereni“. „Svi koji su bez pradrasuda izučavali istoriju II Svetskog rata znaju da je počeo zbog odbijanja Poljske da ispuni nemačke zahteve“, tvrdi ovaj naučnik kome je izgleda dosta „falsifikovanja istorije“ pa je rešio da je „ispravi“.

Prema udžbenicima istorije (a to važi i kao opšte prihvaćena istina) rat je izbio napadom Hitlera na Poljsku 1.09.1939. A 17 dana kasnije nemačkom napadu pridružio se SSSR čije su vojne jedinice, u skladu s tajnim paktom Molotov-Ribentropp, zauzele istočni deo Poljske.

U ovom članku, pod naslovom „Izmišljotine i falsifikati u ocenjivanju uloge SSSR u predvečerje i na početku II Svetskog rata“, tvrdi se, takodje, da je Varšava, podlegavši ambicijama da bude velika sila i iluzijama da će joj pomoći zapadni saveznici, odbila „osnovane“ nemačke zahteve. Staljinu potom, navodno nije ostajalo ništa drugo nego da s Hitlerom zaključi pakt o nenapadanju i pomeri granice na zapad kako bi poboljšao mogućnosti odbrane zemlje.

Na ovaj članak je kritički reagovao list Vremja novosti i označio ga kao „dalji izraz ruskog ciničnog odnosa prema istoriji“. List skreće pažnju da u samoj Nemačkoj onima koji nastoje da umanje nemačku krivicu za izbijanje rata i opravdavaju Hitlerov režim prete veoma stroge kazne. U Rusiji, medjutim, pitanje je da li će ovaj članak izazvati širu pažnju istoričara (Medvedev je formirao komisiju istoričara radi borbe potiv falisfikovanja istorije) i političkih krugova.

Kremlj se, prema ovom listu, uvek seti istorije kada treba kritikovati susedne zemlje, a članak o poljskoj krivici za rat uklapa se u histeriju oko premeštanja spomenika palim sovjetskim borcima na groblje u estonskom Talinu, dok se ćutke prelazi preko rušenja spomenika u samoj Rusiji radi profita gradjevinara.

Rusko Ministarstvo odbrane odbilo je da se izjasni o tvrdnjama pukovnika Kovaljova.

Analfabete

ONO što na prvi pogled zaprepašćuje, to je veoma nizak obrazovni nivo tih gospodara života i smrti.
Pre nego što je postao diktator Ugande, Idi Amin nije stigao da se školuje ni u jednoj školi. U vojsci je naučio da čita i piše, ali nije odmakao dalje od analfabete. Kad je najzad s teškom mukom naučio da se potpiše, nijedan formular nije mu bio dovoljno velik da bi na njemu smestio škrabotinu od svog inače kratkog imena i prezimena. Ostajući dosledan svojoj neukosti, taj čovek (iako je to prejaka reč za njega) nije stigao da do kraja života pročita nijednu knjigu. Zamaralo ga je čitanje čak i turističkog prospekta.
Znatno pismeniji, ali po civilizacijskim parametrima, ipak nedovoljno, bili su šegrti i susedi, šloser i obućar, Tito i Čaušesku. Ni oni nisu bili mnogo načitaniji od Amina, ali se bar nisu hvalili time kao taj afrički klovn i njihov prijatelj. I imali su, uz to, respektabilan alibi: u mladosti nisu mogli da čitaju jer su ih ugnjetavali nenarodni režimi, a kasnije su umesto da gube vreme čitajući tuđe knjige pisali svoje. Ta njihova dela - uvijana u najluksuznije poveze, koji su ujedno predstavljali i njihovu najveću vrednost - sastojala su se uglavnom od referata, koje su im pisali drugi. Nažalost, osnovne misli su bile njihove. Čaušesku je insistirao da se njegova dela koriče u plavu kožu kako bi se razlikovala od Marksovih, upakovanih u crvenu. Tako Rumuni nikad nisu mogli da pogreše u izboru kojem od dvojice autora dati prednost u ignorisanju.
I TITO i Čaušesku su te svoje ometenosti u intelektualom razvoju kasnije eliminisali zvučnim titulama poput doktora nauka ili akademika, što počasnih što naprasnih. Uostalom, ako je analfabeta Idi Amin mogao da bude proglašen za doktora pravnih nauka, manja je sramota što su akademske i druge titule stekli ovi, u poređenju s njim, visoki intelektualci.
Tito je završio univerzitet u Lepoglavi, pomno proučavajući Lenjinov bedeker o tome kako se prečicom dolazi do vlasti. Lenjin je sa svoje strane uputstva o tome pronašao u Marksovim delima, iako mu je Bakunjin bio i geografski i jezički i mentalno bliži.
Nikolae Čaušesku je takođe bio u zatvoru, ali, za razliku od Tita, nije iskoristio priliku da u njemu nešto nauči. Zadovoljavao se besplatnim smeštajem i ishranom. Kasnije, posle rata, taj svoj lakomisleni propust nadoknadio je u Moskvi, gde se obreo na specijalizaciji, izučavajući posebno onaj deo marskizma koji se odnosio na prisluškivanje. Iskustva koje je tamo stekao, uz dopunska uputstva koje mu je dao Hruščov, koristiće mu po povratku u domovinu ne samo u prisluškivanju političkih protivnika i prijatelja, nego i svoje ćerke dok vrišti doživaljavajući orgazam, jer je njegovoj supruzi Eleni, samo filmski zapis bio nedovoljan da bi imala kompletno zadovoljstvo posmatrajući je u acijama sa nepoznatim muškarcima.
NAJVEĆI skriboman među diktatorima bio je, van svake sumnje, Vladimir Iljič Lenjin. Njegovu pisanu zaostavštinu jedva su priređivači uspeli da smeste krajem pedesetih godina u 36 tomova. I to samo delimično. Ali, on je, za razliku od drugih diktatora, sam pisao svoje referate i teorijske rasprave. Druga je stvar koliko je sve to bilo vredno.
Kao pisac ogledao se sa svojim sabranim referatima i Lenjinov proteže i naslednik Josip Džugašvili. Jedan od onih retkih koji je imao živaca da zaviri u ta Staljinova "sabrana dela", kobajagi teorijske prirode, nastala između 1907. i 1917. godine, bio je njegov biograf Isak Dojčer. On tvrdi da je u njima teško naći "bilo kakav znak ili dokaz neke upadljive inteligencije". Lenjinu to nije ni namanje smetalo da ga kooptira u najviši partijski organ i potom preporuči za generalnog sekretara.
Među pisce upisao se i Adolf Hitler. Svoje jedino delo, "Majn kamf", koji nije ništa drugo do projekcija njegovih potonjih zločina, napisao je ili, preciznije rečeno, izdiktirao svojim pajtašima Emilu Moriku i Rudolfu Hesu dok se izležavao u zatvoru u Langsdorfu, u koji je dospeo posle neuspelog puča, u kojem se poneo krajnje kukavički. Završna redaktura bila je njegova. Oni retki Nemci koji su pročitali tu knjigu tvrdili su da je treba prevesti sa Hitlerovog maternjeg nemačkog na uobičajeni nemački jezik da bi bila razumljiva.
Ni Hitler ni Staljin nisu uspeli da steknu potpuno srednje obrazovanje. Staljin je najuren iz semeništa (zamislite ga s kandilom i mantijom!) uz obrazloženje da nije pristupio završnim ispitima "zbog nepoznatih razloga". On će kasnije tvrditi da je bio izbačen iz škole "zbog propagiranja marksizma". Ali, to je tek najbezazlenija laž koju je lansirao tokom naknadnih "peglanja" svoje biografije.
STALJINOV materenji jezik bio je gruzijski. Majka mu nije znala ruski, a njegov otac je znao tek koju rusku reč. Josip je ruski savladao u školi, ali on mu je ostao strani jezik do kraja života.
Hitler je, takođe, napusti srednju školu, 1905. godine, bez položenog završenog ispita. Iz svih predmeta jedva je uspevao da stekne ocenu "dovoljan". Što se nemačkog ticalo, vazda je bio "nedovoljan", bilo da se radilo o pismenom ili usmenom.
U poređenju s Hitlerom, Staljin je, čini se, ipak bio bolji đak.
U tim pubertetskim godinama i jedan i drugi su ispoljavali umetničke težnje, Staljin kao pesnik, Hitler kao slikar. Kao što Staljin nije postao poeta tako ni Hitler nije uspeo da ostvari svoj slikarski san. U dva navrata je pokušavao da se upiše na umetničku akademiju u Beču i oba puta je odbijen na prijemnom zato što nije pokazao "zadovoljavajuće rezultate".
I Staljin i Hitler su ušli u svet politike sa nepotpunim srednjim obrazovanjem, bez ostvarenih mladalačkih snova i bez ikakvog zanimanja. Ali, to nisu bile i jedine sličnosti između dvojice potonjih okrutnih diktatora.

Prsten

Mnogi slavni ljudi naše civilizacije u svoje biografije “upisuju” i priču o prstenu koji im je služio kao amajlija i donosio sreću. Ali su ti ukrasi tokom istorije, imali i mnogo značajniju ulogu - zbog njih su se vodili ratovi, ubijani su vladari, a ono je bilo presudno čak i za pobedu nauke nad verom.
Otkako je još u gvozdenom dobu, čovek napravio prvo prstenje, pripisivao im je neverovatne duhovne moći i pleo oko njih misterije koje ni danas nisu opovrgnute.
Verovanja u njihove moći množila su se, a vrhunac je bio u srednjem veku, kad se kao revolt hrišćanstvu, posebno Rimokatoličkoj crkvi i inkvizicijama, odupreo mali broj onih koji su želeli da proniknu u suštinu prirode i razvoj nauke.
Tada je Crkva pokušala da ovaj predmet proglasi đavoljim delom. Inkvizicija je bezmalo trista godina u simbolu prstena videla najveću pretnju svom simbolu krsta. Ali nije im uspelo da ga istisnu. U 11. veku, sveštenstvo je shvatilo da se paganska vera u prsten ne može iskoreniti, pa je rešilo da ga prisvoji. Tako se među rimokatoličkim relikvijama, prvo našla burma kojom su monahinje “venčavane s Hristom”, pa alka kao simbol vernosti i braka građana. Potom je izlivena forma keltskog krsta, gde su prsten i krst sjedinjeni u jedan simbol. Prsten je postao i obeležje poglavara Crkve - biskupa, kardinala i samog pape.
PAPIN prsten je od zlata, s ugraviranom slikom svetog Petra u čamcu koji baca mrežu, jedno je od sedam znamenja koje dobija svaki poglavar Vatikana od 13. veka. U pisanoj hronologiji Vatikana stoji da se papin prsten prvi put pominje 1265. godine u pismu pape Klementa IV njegovom nećaku. Tu Klement IV objašnjava da prsten na ruku novoizabranog pape stavlja a po smrti i skida, dekan kardinalskog zbora. On ga razbija čekićem, i taj čin označava i kraj pontifikata umrlog pape. Tako je bilo sve do 1981. godine. Te godine 13. maja, Papin je prsten uništen ali je tadašnji poglavar Jovan Pavle Drugi ostao živ. Papa, dakle, koji je rođen kao siromašni Poljak Karol Vojtila 1920, a umro kao demokratski reformator Rimokatoličke crkve 2005, ostaće poznat i po tome što je izbegao smrt zahvaljujući prstenu. Kad je počeo da smeta mnogima (jer je od postavljenja, 1978. godine modernizovao Katoličku crkvu, ukinuo sijaset dogmi, i umešao se i u politiku, doprinoseći rušenju Berlinskog zida i mirenju komunista i kapitalista), na njega je organizovan atentat.
ITALIJANSKA policija sumnja da je to organizovala KGB, tajna služba tadašnjeg SSSR. U papu je pucao Turčin Mehmet Ali Agdža, koji je izjavio da mu je Bugarin Sergej Antonov dao pištolj kojim je teško ranio papu na Trgu svetog Petra u Vatikanu. Ni danas, mnogo  kasnije, ne zna se šta se desilo. Ali je činjenica da je Agdža ciljao direktno u srce i da je poglavara od smrti spasao samo sekund “u kome je podigao ruku na grudi, pa je papin prsten zadržao ubitačno olovo, a njegovo je telo povredila spoljna eksplozija metka”. To je potvrdio i papin sekretar, biskup Stanislav Dzivic, koji je 2001. objavio knjigu s pojedinostima o atentatu. On je dodao i da je Jovan Pavle Drugi svoje spasenje od sigurne smrti pripisao Božjoj volji i čudesnom prstenu.

Croacionizam

Bivši brat piše bivšoj braći u "Jutarnjem":
"Sedamdesetih godina, u vrijeme kad sam bio dijete, na televiziji je igrala silno popularna serija “Salaš u malom ritu“ velikog zagrebačkog majstora Branka Bauera. Smještena u Vojvodinu, serija je prikazivala svakodnevicu malog bačkog mjesta u Drugom svjetskom ratu. Jedne noći, u gradiću izgore vojne zalihe žita. Nedugo potom u varoš pristiže stanoviti Schützer, Gestapov isljednik u civilu, koji istražuje tko je počinio palež. Ali, taj Schützer nije ni mještane tukao ni mučio induktorskim telefonom, nego je častio ljude u kafani, pričao s djecom ljubazno, častio ih šerbetom i sodom: bio je fin i tih, a baš ga je to činilo nekako posebno zloslutnim. Kad su vidjeli da se Nijemaca neće lako riješiti, stanovnici salaša domislili su se krivcu. Taj krivac bio je ”student“. “Student“ je bio odsutan - u cijeloj ga seriji ne vidite nikad, negdje je u šumi ili u emigraciji. No, u službenoj verziji seoske povijesti “student“ je bio kriv za sve: student je zapalio žito, on je na toranj objesio transparent, a trap u kojem Nijemci pronađu puške je eto baš njegov. Za sva nevaljalstva na salašu je postojao krivac - odsutni “student“. Ugodan je i jednostavan bio takav svijet.
Istih tih sedamdesetih, daleko od kontroliranih TV ekrana, u disidentskim se salonima, ekonomskim kružocima i generalskim foteljama na Gvozdu konačno i neumitno formiralo ono što se zove “hrvatska nacionalna ideologija“. To je, dakle, ona ideologija koja će devedesetih uobličiti naš kozmos, kozmos koji sve do danas kruži po tim istim kopernikanskim krivuljama. A u toj ideologiji ulogu “studenta“ imali su Srbi. U tom jednostavnom, geocentričnom sustavu, sve se vrtjelo oko njih. Srbi su nas okupirali. Srbi nas pljačkaju preko Geneksa. Oni uzimaju pare od našeg turizma. Oni nas cijede kroz fond nerazvijenih. Oni su ubijali “naše“ ‘45. Oni nam kradu nogometno prvenstvo i ne daju Dinamu da bude prvak. Oni nas koloniziraju narodnjacima i Čkaljom. Uvode svoj jezik na kojem se kaže “mapa“, a ne “zemljovid“. Da nema njih, mi bismo bili - ma eto ne baš Švicarska, ali barem Austrija.
Otad je prošlo trideset godina. “Geocentrična“ ideologija došla je na vlast i uobličila ovu državu. Došao je rat pa je i prošao rat, pa je onda od rata prošlo i 14 godina. Djeca koja su se radila na dan Oluje sad idu u osmi razred. Srbija nam odavno nije ni na radaru, Hrvatska finišira ulazak u EU, umjesto jednog Geneksa sad imamo petsto malih, pare od turizma opet negdje odlaze (no nije baš jasno gdje), a fondove za nerazvijene više ne siše Kosovo nego brdske općine iz siromašnog hrvatskog “heartlanda“. Politički arcineprijatelj više nisu Srbi nego Slovenci, o nama se ne odlučuje u Beogradu nego u Belgiji, Dinamo je sad ionako stalno prvak, a jedino što je ostalo isto je to što se i dalje slušaju narodnjaci, i što se opet ne veli “zemljovid“ - nego se veli “(road)map“. Sve je, ukratko, drukčije, živimo u totalno novom i neprepoznatljivom svijetu. Samo je jedna stvar u Hrvatskoj umirujuće, ugodno, utješno ista. Naime, zna se tko je za sve kriv. Student? Ne, Srbi.
A onda polako počnete shvaćati. Hrvatskom nacionalizmu, i Hrvatima uopće, Srbi su potrebniji nego kruh. Da njih naime nema, pred nama bi se otvorio ambis.
Kad Srba ne bi bilo, ukratko, ružne bi nam se misli počele rojiti po glavi. Možda bismo počeli sumnjati je li baš vrijedilo proliti toliku krv i otrpjeti tolike patnje. Kad njih ne bi bilo, morali bismo početi misliti o današnjem svijetu, a taj svijet neugodan je i kompliciran kao državna matura, i otprilike jednako neizbježan. Zato se ugodnije vratiti u stari poznati svemir, u kojem se zna tko se oko čega vrti, svemir u kojem se zna tko su orkovi i villaini, i koga se ima kriviti za sve što ne valja. Za Hrvate, Srbi su najbolji eskapistički trip - bolji od droge, bolji od loze, bolji od meksičkih sapunica i Mandžukićevog gola. Oni su najjača žiža, najbolja bunika, perfektno sredstvo da ne mislimo na stvarnost i izbjegnemo ogledalo."
Bivši brat, Jurica Pavičić, mi uze reč iz usta!