Zli

Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.
Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Cangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija. Japanske trupe su takodje bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.
Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.
Haris takodje tvrdi da su šivotinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945.i američko zataškavanje'.
Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija nevidjenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineci zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata.
Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istrazivača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuduje druge.
Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije.
Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.