Tokom tridesetih godina prošlog veka, ljudi u mnogim različitim državama borili su se sa „jevrejskim pitanjem“, to jest, koja bi bila prava uloga Jevreja u „nejevrejskom društvu“. Tokom `30-tih, jevrejski Cionisti i nemački Nacional-Socijalisti delili su slične poglede o tome kako rešiti ovu zabrinjavajuću stvar. Složili su se da su Jevreji i Nemci dve očigledno različite nacije, i da Jevreji nisu deo Nemačke. Jevreji koji su živeli u Rajhu, prema tome nisu trebali biti smatrani „Nemcima jevrejske vere“, već kao članovi posebne nacionalne zajednice. Cionizam (jevrejski nacionalizam) podrazumevao je obavezu od strane Cionističkih Jevreja, da se preseli u Palestinu, „jevrejsku domovinu“. Oni bi se teško mogli smatrati iskrenim Cionistima, i uporedo tražili jednaka prava u Nemačkoj ili bilo kojoj drugoj „stranoj“ zemlji.
SS je bio naročito strastan u svojoj podršci cionizmu. Zvanični SS dokument iz 1934. zahtevao je aktivnu i široku podrku cionizmu, od strane vlade i Partije, kao najbolji način za ohrabrivanje emigracije nemačkih Jevreja u Palestinu. Ovo je zahtevalo povećanu jevrejsku samosvest. Jevrejske škole, jevrejske sportske lige, jevrejske kulturne organizacije-ukratko sve što bi ohrabilo ovo novo razmišljanje i samosvest trebalo bi da bude promovisano, po ovom dokumentu.
U posleratnom intervjuu, bivši šef Cionističke Federacije Nemačke, doktor Hans Friedenthal, sumirao je situaciju: „Tih dana Gestapo je činio sve da bi promovisao emigraciju, posebno za Palestinu. Često smo primali njihovu pomoć kada bi nam bilo potrebno bilo šta od vlasti, vezano za pripreme za emigraciju.
U saradnji s nemačkim vlastima, Cionističke grupe organizovale su mrežu od nekih 40-tak kampova i poljoprivrednih centara po Nemačkoj gde su budući iseljenici bili spremani za svoj novi život u Palestini. Pošto su Nirnberški zakoni zaranili Jevrejima isticanje Nemačke zastave, dobili su pravo z aisticanje belog i plavog nacionalnog simbola. Zastava koju će jednog dana usvojiti Izrael, lepršala se u Cionističkim kampovima i centrima u Hitlerovoj Nemačkoj. Himlerova služba bezbednosti sarađivala je s Haganom, Cionističkom tajnom vojnom organizacijom u Palestini. SS agencija je platila Haganinom zvaničniku Hajgelu Folku, za informaciju o situaciji u Palestini, i za pomoć u usmeravanju jevrejske emigracije u tu zemlju.
Za to vreme, britanska vlada je uvela još drastičnije restrikcije jevrejske imigracije u Palestinu, 1937, 1938, i 1939. Kao odgovor, SS služba bezbednosti zaključila je tajni sav prikrivenom cionističkom agencijom Mosad le-Aliya Bet, o tajnom krijumčarenju Jevreja u Palestinu. Kao rezultat ove intenzivne saradnje, nekoliko konvoja brodova uspelo je da pristigne u Palestinu, pored britanskih ratnih topovnjača.
Između 1933. i 1941. skoro 60 000 nemačkih Jevreja je emigriralo u Palestinu putem Haavar-e i drugih Nemačko-Cionističkih sporazuma, ili skoro 10% populacije nemačkih Jevreja zi 1933.
(Ovi nemački Jevreji činili su 15% populacije palestinskih Jevreja, 1939.) Neki Ha'avara emigranti preneli su značajna lična dobra iz Nemačke u Palestinu. Kako je jevrejski istoričar Edvin Blek primetio: „Mnogima od ovih ljudi, posebno u kasnim 1930-im, bilo je dozvoljeno da prenesu tačne replike svojih kuća i fabrika – zaista grube replike samog njihovog postojanja.“
Na osnovama ovih predpostavki, i pod uslovom da vlada Nemačkog Rajha prizna nacionalne težnje Jevrejskog Pokreta za Slobodu gore pomenutog, NVO u Palestini je ponudio da aktivno učestvuje u ratu na strani Nemačke.
Ova ponuda NVO-a najverovatnije bi uključivala vojnu, političku i obaveštajnu aktivnost unutar Palestine, kao i spoljnih, nakon izvesnih organizacionih mera. Uporedo s ovim, Jevrejski muškarci u Evropi bili bi vojno trenirani i raspoređeni u vojne jedinice pod vođstvom i komandom NVO-a. Oni bi ušestvovali u vojnim operacijama osvajanja Palestine, ukoliko dođe do formiranja tog fronta.
U suprotnosti sa osnovnom netrpeljivosti Hitlerovog režima i međunarodnog jevrejstva, tokom nekoliko godina, interesi jevrejskih cionista i Nemačkih Naiconal-Socijalista su se podudarali. U saradnji sa cionistima za obostrano željenim i humanim rešenjem kompleksnog problema, Treći Rajh bio je voljan da učini neke inostrane ustupke, smanji odnose sa Britanijom i naljuti Arape. Zaista, tokom `30-tih nijedna nacija nije više uradila u cilju jevrejsko-cionističkih težnji ka nezavisnosti, nego Hitlerova Nemačka.
SS je bio naročito strastan u svojoj podršci cionizmu. Zvanični SS dokument iz 1934. zahtevao je aktivnu i široku podrku cionizmu, od strane vlade i Partije, kao najbolji način za ohrabrivanje emigracije nemačkih Jevreja u Palestinu. Ovo je zahtevalo povećanu jevrejsku samosvest. Jevrejske škole, jevrejske sportske lige, jevrejske kulturne organizacije-ukratko sve što bi ohrabilo ovo novo razmišljanje i samosvest trebalo bi da bude promovisano, po ovom dokumentu.
U posleratnom intervjuu, bivši šef Cionističke Federacije Nemačke, doktor Hans Friedenthal, sumirao je situaciju: „Tih dana Gestapo je činio sve da bi promovisao emigraciju, posebno za Palestinu. Često smo primali njihovu pomoć kada bi nam bilo potrebno bilo šta od vlasti, vezano za pripreme za emigraciju.
U saradnji s nemačkim vlastima, Cionističke grupe organizovale su mrežu od nekih 40-tak kampova i poljoprivrednih centara po Nemačkoj gde su budući iseljenici bili spremani za svoj novi život u Palestini. Pošto su Nirnberški zakoni zaranili Jevrejima isticanje Nemačke zastave, dobili su pravo z aisticanje belog i plavog nacionalnog simbola. Zastava koju će jednog dana usvojiti Izrael, lepršala se u Cionističkim kampovima i centrima u Hitlerovoj Nemačkoj. Himlerova služba bezbednosti sarađivala je s Haganom, Cionističkom tajnom vojnom organizacijom u Palestini. SS agencija je platila Haganinom zvaničniku Hajgelu Folku, za informaciju o situaciji u Palestini, i za pomoć u usmeravanju jevrejske emigracije u tu zemlju.
Za to vreme, britanska vlada je uvela još drastičnije restrikcije jevrejske imigracije u Palestinu, 1937, 1938, i 1939. Kao odgovor, SS služba bezbednosti zaključila je tajni sav prikrivenom cionističkom agencijom Mosad le-Aliya Bet, o tajnom krijumčarenju Jevreja u Palestinu. Kao rezultat ove intenzivne saradnje, nekoliko konvoja brodova uspelo je da pristigne u Palestinu, pored britanskih ratnih topovnjača.
Između 1933. i 1941. skoro 60 000 nemačkih Jevreja je emigriralo u Palestinu putem Haavar-e i drugih Nemačko-Cionističkih sporazuma, ili skoro 10% populacije nemačkih Jevreja zi 1933.
(Ovi nemački Jevreji činili su 15% populacije palestinskih Jevreja, 1939.) Neki Ha'avara emigranti preneli su značajna lična dobra iz Nemačke u Palestinu. Kako je jevrejski istoričar Edvin Blek primetio: „Mnogima od ovih ljudi, posebno u kasnim 1930-im, bilo je dozvoljeno da prenesu tačne replike svojih kuća i fabrika – zaista grube replike samog njihovog postojanja.“
Na osnovama ovih predpostavki, i pod uslovom da vlada Nemačkog Rajha prizna nacionalne težnje Jevrejskog Pokreta za Slobodu gore pomenutog, NVO u Palestini je ponudio da aktivno učestvuje u ratu na strani Nemačke.
Ova ponuda NVO-a najverovatnije bi uključivala vojnu, političku i obaveštajnu aktivnost unutar Palestine, kao i spoljnih, nakon izvesnih organizacionih mera. Uporedo s ovim, Jevrejski muškarci u Evropi bili bi vojno trenirani i raspoređeni u vojne jedinice pod vođstvom i komandom NVO-a. Oni bi ušestvovali u vojnim operacijama osvajanja Palestine, ukoliko dođe do formiranja tog fronta.
U suprotnosti sa osnovnom netrpeljivosti Hitlerovog režima i međunarodnog jevrejstva, tokom nekoliko godina, interesi jevrejskih cionista i Nemačkih Naiconal-Socijalista su se podudarali. U saradnji sa cionistima za obostrano željenim i humanim rešenjem kompleksnog problema, Treći Rajh bio je voljan da učini neke inostrane ustupke, smanji odnose sa Britanijom i naljuti Arape. Zaista, tokom `30-tih nijedna nacija nije više uradila u cilju jevrejsko-cionističkih težnji ka nezavisnosti, nego Hitlerova Nemačka.
Pa, ko razume,...shvatiće.
