Srbenda

Retki su muškarci kojih se Srbi plaše. Ipak, ima i takvih. Opet, medju Srbima.
Sačinjavaju ubedljivo manjinski deo populacije, i tim su strašniji. Isteruju ove, većinske Srbe iz pameti i uteruju im strah u kosti. To su, takozvani, fini ljudi. Fini ljudi su u stanju da normalne Srbe, svojim delanjem, dovedu do ludila. Od straha, normalno. Prosto ih raspamećuju svojim nenormalnim ponašanjem. Ništa što Srbi od njih, u odredenim situacijama, očekuju, ovi ne rade. Nego, sve suprotno. Time potpuno parališu Srbe. A gubitak kontrole nad situacijom je nešto čega se Srbi, navikli da drže sve konce u rukama, najviše plaše.
  Imamo dva primera. Primer A: normalno ponašanje. Primer B: nenormalno. Zastrsujuce.
  Primer A: Gužva u rano popodne. Srbin se oštro probija i, odjednom, neko ga zakači ramenom. Slušajno, ali otkud to Srbin zna.
A i da zna, je l` treba da trpi da ga čepi kako ko stigne? Srbinu padne mrak na oči i on vrisne:
  - Kud si navro, vole? Je l` na pojilo, sunce li ti seljačko?
  Kako to izgovori, Srbin zastane očekujuci da mu ovaj uzvrati dogovorenom lozinkom.
Prećutno i tradicionalno dogovorenom. Prenosenom, s kolena na koleno. Najčešće je i dočeka. Stiže, brzinom svetlosti:
  - Sad će vo da ti pokaže, magarče bezobrazni! Dodi da ti pokažem gde sam krenuo, majku li ti majčinu?
  Srbin mu onda, s olakšanjem, (jer vidi da ima posla s normalnim čovekom), uzvrati, pa ovaj njemu, i tako redom. Potraje to neko vreme, onako rutinski, s razumevanjem, pa se tako i završi. Odigraju lepo svoj rodački ples, i svako ode na svoju stranu. Nema greške.
  Primer B: Sta se dešava kad se Srbin, u gužvi, očeše o finog čoveka? Nastaje drama sa nesagledivim posledicama. Srbin, normalno, krene sa svojom uvodnom replikom. Čisti srpski haiku:
  - Kuda vole ...?
  Onaj fini ga, na najboljem mestu, preseče:
  - Izvinite, gospodine, molim vas!
  Bolje da mu je so sipao na ranu! Sve je Srbin očekivao, samo to ne. Ukopa se, kao da ga je udarilo 220 volti. Pokušava da se pribere:
  - Je l` ti to mene zajebavas?
  A onaj, samo sipa ulje na vatru:
  - Oprostite, molim vas, zaista nije bilo namerno!
  Vidi Srbin da ima posla s opasnim ludakom. Nit` se vodi, nit se tera. Ništa ko čovek da mu odgovori, samo - izvinite, pa izvinite.
Lepo ga izaziva da poludi... Pokuša Srbin još jednom da ga uvede u normalu:
  - A kako bi bilo da ti ja dodem, pa da ti slučajno zavrnem tu pedersku šiju, majmune!
  Fini čovek, onim mirnim glasom za raspamećivanje normalnog naroda, samo veze goblen sa Srbinovim živcima:
  - Smirite se, gospodine. Nemojte da se vredjamo. Svi smo nervozni, gužva je...
  Srbin, duboko uvredjen, poseže za finalnim argumentom:
  - E , sad ću da te polomim! Ti ćeš meni dušu da jedeš...!
  Taman Srbin zamlatara rukama, kad ga strašna misao preseče u pola pokreta. Ludak ćuti i gleda kroz prozor. Ne odgovara!
  "Jao", pomisli Srbin, "možda ima pištolj! Samo čeka da me izrešeta, ni krivog ni dužnog. Mami me, djubre. Kud se, i ja, kačim s ludacima!"
  Tužan i skrhan, izvlači se iz gužve. Sa sigurne razdaljine, opsuje još jednom zlikovca.
Reda radi. Bez volje i bez strasti.
  "Eee, Srbijo", pomisli, "kukala ti majka. Normalnog čoveka, svećom da tražiš... Sve go manijak..."