Iluzija

U cemu je fenomen pokretnih slika?
Upravo u tome, što filmska slika u sebi ne sadrži nikakav pokret. Filmski zapis (kinematografija) sastoji se samo od statičnih fotografija. Izmedju svake fotografije na celuloidnoj traci nalazi se crn prostor (tajlung). Kada se na traku poredjaju 24 slike sa 24 crna prostora (tajlunga) i puste da prodju ispred gledaočevog oka u jednoj sekundi, u mozgu se stvori privid pokreta. Razlog je jednostavan: svaka slika koja preko mrežnjače oka stiže do mozga, vidi se još nekoliko trenutaka i kada više nije pred očima, ili kada oči zatvorimo. Ovaj fenomen poznat je kao retinalna perzistencija. Tako se u jednoj sekundi nakon prikazivanja svake sličice u crnom prostoru (tajlungu) "vidi" prethodno vidjena slika, koja se onda nadoveže na sledeću i tako redom.
Ako svaka sličica ima jednu fazu nekog pokreta, mozak nadoknadjuje medjufaze i vidjeno dobija kontinuitet, odnosno registruje se kao pokret- "muvi".
Ali, šta ako pojedinacne sličice nemju slicnosti?
Mozak onda to neće moći, po nekom poznatom principu, da poveže i videćemo samo brljotinu.
Drugim rečima, da bi se nešto prepoznalo, mora se o tome već imati neka postojeća informacija, koja će služiti kao kod za dešifrovanje. Zato je važno onome što se prikazuje u neprekinutom sledu od 24 sličice, dati taj prepoznatljiv kod. Da bi se i sadržina, ovako vaštački napravljenog pokreta identifikovala, ovaj neprekinut sled sličica mora trajati bar tri sekunde, kod jednostavnih sadržaja. Na primer krupnog plana lica. Ako je sadržaj složeniji sled sličica mora trajati duže. Taj neprekinut niz sličica koji kamera beleži, a projektor prikazuje, zove se kadar.
U svakoj sekundi filma su 24 statične sličice (kvadrata), a na video traci 25 elektronski ispisane slike (frejmova). Nazovimo ovaj kvadrat (ili frejm) "filmskim atomom", a svaki kadar "filmskim molekulom".
Šta se zatim dogadja kada "filmski molekuli" tj. kadrovi pocinju da se spajaju u složenija "filmska tkiva"?
Stvara se novi efekat poznat kao fi - fenomen. U zavisnosti od sadržaja dva kadra koji se spajaju, fenomen se pojavljuje kao fi tranformacija, sudar ili skok. Ma kakav bio ovaj spoj (rez), on stvara još jedan potpuno novi efekat i novi vizuelni sadržaj. Fi -fenomen upravo počiva na tome što se taj novi sadržaj ne nalazi ni u jenom od dva spojena kadra.
Tako smo od dve vrednosti A i B, koje smo spojili, dobili vrednost C. Ako su A i B već bili iluzija, onda se C može nazvati superiluzijom.
Ta superiluzija je zapravo tkivo filma ili biće filma. Veština stvaranja fi fenomena, odnosno njihova upotreba, čini filmski jezik i naziva se montaža.