Eho

Zoran  Đinđić:

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama… U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednicu u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

Mislim da mi kao narod imamo problem sa tim što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali, onog trenutka kada on neki svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju – tog trenutka on gubi kredibilitet.

I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama, koje su bile države, mi smo imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. Onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije, jer ih nije bilo i nije bilo moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru, jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države, nego je bila zajednica.