Ognjenka

Danas Srbi svih konfesija slave(ili bi trebalo da slave) Ognjenu Mariju,Boginju ratnicu i gospodaricu ognja i vatre,sestru Ilije Gromovnika (Peruna).
Ognjena Marija je jedna od najvecih i najmocnijih Boginja u srpskoj religiji.
Prema narodnom verovanju, sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao sveti Ilija, koji kažnjava gromom.
U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.
Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi.
Prema hrišćanskom predanju, sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana.

Danas se ne kupa i ništa ne radi!
Obožavam ovaj dan :)

Morana

Morana je boginja smrti. Ona je jedna od triju emanacija velike bele boginje. Nastala je u ljubavnom zagrljaju Rode-.Eurinoime i Velikog Severnog vetra (Ofiona, Severca 28, Stribora), to su njeni roditelji. Ona je gospodarica plodnosti i gospodarica voda reka i mora. Kada je u svom ljudskom liku, Morana je vitka mlada žena, duge crne kose. Povremeno, ona uzima svoj životinjski lik, lik velike ribe Morune.
Veliki broj različitih demona je u njenoj službi, najpoznatije su babice i more. Ona je prijateljica sa Čumom, demonom bolesti, sa Julom-crnbogom, bogom zla, sa božanstvima rata, sa demonima Zime i Gladi, ali njeno prijateljstvo sa njima nije trajno, ona nije tim svojim prijateljima sasvim verna, jer ona ima i svoje drugo lice, lice plodnosti. Morana se kreće između svetova, između Java i Nava, ona je htonsko božanstvo. Ptice, koje najavljuju njen dolazak su gavran i kukuvija, mala sova koja ispušta karakterističan krik.
Kada se Dabog oženio prvi put, njegovu prvu ženu Rusi su poznavali kao Zlatnu Maju, Srbi su je znali kao Zlatku. Ona je, rodivši kćer Ilu, koju Srbi znaju kao Poljelju, umrla, otišla u Nav. Dabog je krenuo za njom, da je traži. Došavši tamo, sreo je lepu Moranu. Ona je rešila da ga zavede, u tom cilju dala mu je da pije vodu zaborava, Jahoriku, i on je zaboravio i ko je i zašto je došao u Nav. Postao je Moranin muž i rob. Morana je, naravno, neverna, zaljubila se u Julu-crnoboga, pa želi da otruje Daboga. Nudi mu pehar sa otrovnom vodom Trusovinom, ali njena sestra Živa zameni Trusovinu svojom, živom vodom. Tako Dabog izbegne smrt, seti se ko je, i na Bogojavljenje napusti Nav sa Živom. Sunce se vratilo u svet ljudi.
Sa Dabogom, Morana ima sina Vana. Van je dete roditelja koji se više ne vole, koji se zapravo mrze. Njegova majka deo te svoje mržnje prema Dabogu prenosi i na svog sina, koga oslepi i baca u jamu. Na rubu jame vrišti njegov beli konj. Čuće ga Radgost, izaslanik sunčanih bogova, brat Dabogov, pohitaće Vanu u pomoć. Kada ga izvuće iz jame, odvešće ga Živi, koja će svojom živom vodom izlečiti Vanove oči i on će progledati. Potom će se vratiti svom ocu Dabogu. Dabog je moćan bog, on će uhvatiti Moranu i spaliti je na lomači (na poklade, na belu nedelju). Tako će je pročistiti vatrom i prognati je nazad u Nav.
Dok je gorela na lomači, Morana je proklela svoga sina Vana da postane VUK 29, i to se odmah dogodilo. Ali, u tom trenutku, Dabogova kćer Poljelja, Vanova sestra, od bogova saznaje da može da spasi svog brata njegove vučje sudbine. Spašće ga ako ćuti sedam godina. Ne progovara verna sestra Vanova ni kada je udaju, ni kada joj muž odlazi u rat. Ne progovara ni kada joj zla svekrva baca u reku divne sinove i zamenjuje ih štencima. Decu iz reke spašava njen brat, vuk, vodi ih u šumu i brine o njima. Kada se Poljeljin muž vrati iz rata, zla svekrva mu pokazuje štence koje mu je žena navodno rodila. Muž u besu želi da je spali na lomači. Ali, u tom trenutku navršava se sedam godina njenog ćutanja, njen brat je spašen, dobija ponovo svoj ljudski lik. Dolazi iz šume i dovodi trojicu njenih divnih sinova. Poljelja i Van pričaju svima istinu o svojoj patnji. Van više nije vuk ali nije ni bog, jer je proklet od majke. Može samo da bude čovek, dok traju njegovi dani na zemlji. Tako je postao rodonačelnik Srba, njihov mitski predak.
To naravno znači da je SMRT naša pramajka, u čije se naručje na kraju uvek vratimo.

Naravoučenije

Najbolji konj u ergeli u nekom gradu se razboli. Vlasnik konja kaže
radniku u ergeli da ako konj ne ustane za tri dana, onda neka ga
zakolje, pošto neće više da ga finansira. Čuje svinja ovaj ragovor pa
trećeg dana ode kod konja i kaže mu:
• Budalo jedna, ustani na noge, ako ne ustaneš, gazda će te zaklati!
Konj nekako smogne snage i ustane i izađe na stazu. Kad je izašao
napolje gazda uzviknu:
• Ljudi, oporavio se konj! Koljem svinju za čast!
Pouka: NE MEŠAJ SE U TUÐA POSLA.
***
Čovek se našao pred sudom optužen za ubistvo s predumišljajem. Pita ga sudija:
• Ovde se radi o krvavom ubistvu. Kako se branite?
Optuženi:
• Bila je toliko glupa da sam je morao ubiti.
Sudija:
• To ne smatram olakšavajucom okolnošcu.
Optuženi:
• Pa, dobro, cenjeni sude... da ispričam kako je bilo. Živeli smo u
jednoj zgradi. Iznad nas je živela porodica s dvoje dece. Bilo je
stvarno žalosno, deca su bila jako niska rastom. Sin od 12 godina je
bio visok svega 80 cm, a onaj stariji, od 19 godina, svega 85 cm.
Jednog dana, u razgovoru sa svojom ženom, kažem da je to stvarno tužno
i da mi ih je žao.
• Da, reče zena....to su Pirineji.
• Mislila si Pigmeji?
• Ne, Pigmeji su ono što nam se nalazi pod kožom i zbog cega pocrnimo.
• To je pigment.
• Ne... Pigment je bilo ono na cemu su stari Grci pisali.
• Pobogu, ženo, to je bio pergament.
• Ne, pergament je kad neko pročita ili prikaže samo jedan deo nekog dela.
• Poštovani sude, verovatno pretpostavljate da više nisam imao volje
da joj objasnim da se radi o fragmentu. Seo sam na trosed i čitao
novine. Ubrzo dode žena s knjigom u ruci, legne pored mene, otvori
knjigu i počne čitati deo nekog teksta:
• Dušo, gledaj: Suncana terasa od rucne torbe je bila uciteljica
makroa 15.
Uzeo sam knjigu, pogledao i rekao joj:
• Draga, ovo je knjiga na francuskom jeziku i tu pise: »La Marquise de
Pompadour est la Maitresse de Luuis XV«, a to znaci da je Markiza de
Pompadur bila ljubavnica Luja XV.
• Ne, rece ona - La Marquise je suncana terasa, Pompadour je rucna
torba, la Maitresse je uciteljica, a Louis XV je 15. makro. Ja to
sigurno dobro znam. Nisam ja džabe imala ekstra casove iz francuskog
jezika i vežbe sa svojim legionarom.
• Mislila si na lektora?
• Ne, lektor je jedan grcki heroj.
• To je bio Hektor i bio je Trojanac.
• Ne, hektor je mera za površinu.
• Mera za površinu je hektar.
• Ne, hektar je božansko piće.
• Ženo, nektar je bozansko piće.
• Nije, to je reka u Nemackoj.
• Reka u južnoj Nemackoj zove se Nekar.
• Ne znaš ti to, još kao mala sam pevala s drugaricom duo o reci Nektar.
• U duetu, tako si valjda htela reći.
• Ne, duet je kad igraju Zvezda i moj Partizan.
• Poštovani sude, tada sam uzeo čekić i opalio je po glavi. Konačno je
zaćutala.
Sudija:
• Optuženi se oslobada....Ja bih joj presudio još kod Hektora.

Prosvetljeni

Iluminati!
Pre više od dve stotine godina, tačnije 1. maja 1776, iz miljea rimokatoličkog sveštenstva (jezuitskog reda), osniva se jedan poseban red, red iluminata (prosvetljenih), na čelu sa profesorom teologije i prava Adamom Vajshauptom. On to čini na insistiranje nekolicine svojih studenata, 
inače rozenkrojcera. Opšteobjavljeni ciljevi iluminata jesu sledeći:  
• rimokatolicizam jezuitskog tipa jeste prethodio redu, ali više nije neophodna veroispovest iluminata;  
• unaprećenje odnosa poverenja, te tolerancija izmeću pripadnika različitih konfesija i na taj način obezbećenje preduslova za nastanak jedne svetske religije;  
• graćanska i socijalna jednakost;  
• pravilna raspodela materijalnih dobara;  
• ravnomernije vrednovanje ljudskog rada;  
• racionalnije korišćenje prirodnih resursa;  
• očuvanje životne sredine;  
• osloboćenje ljudskih intelektualnih moći radi opšte dobrobiti.  
Shodno ovim univerzalističkim princiiima, neophodno je i piramidalno ustrojstvo reda, što se i ostvaruje.  
Nacionalna i verska pripadnost vremenom biva sve manje bitna, tako da pripadnici raznih nacionalnosti ulaze u piramidu iluminata, koji tako regrutuje aktuelnu elitu, koja je po prirodi stvari na vrhu i sa velikim političkim uticajem.  
Običan svet, verujući da se iluminati bore za socijalne reforme i graćansku jednakost, masovno pristupa redu, kako duhovno, tako i materijalno (bilo u vidu novca, bilo radom). Samo su oni na najvišim stepenima znali kolika se bogatstva zgrću. Takoće su znali i koliko brzo se osvaja politička moć. Vremenom, nalazeći zajednički interes, redu pristupaju i takvi industrijski i finansijski magnati kao što su Rotšild, Štajer, Varburg, Rokfeler, Šuster, Štern,… Iluminati tako postaju preteče današnjih komercijalno-verskih grupa (sekti). Oni meću prvima daju recept: religijom do finansijske imperije.  
Vrlo moćni, iluminati ubrzo postaju interesantni za „arhitekte svetske harmonije". Sam Vajshaupt nije bio mason, ali kasnije, u cilju daljeg jačanja i obezbećenja reda, pristupa masoneriji, što čine mnogi iluminati posle njega. Tako i oni lagano ulaze u piramidu slobodnih zidara.  
Iluminati, dakako, postoje i danas. Možda, istorijski gledano, udaljeni od svojih korena, ali ciljno i organizaciono ne.  
Bolje rečeno, potpuno su kompatibilni sa ciljevima „novog svetskog poretka".  

Mraz

Država planira da uskoro pokrene istrage o svim prijavljenim slučajevima nestanka dece u srpskim porodilištima u poslednjih nekoliko decenija.
Oko 6.000 roditelja u Srbiji sumnja da su im bebe ukradene iz porodilišta odmah po rođenju
Roditelji su podneli oko 1.500 prijava za nestanak novorođenčeta iz bolnice
U 99 odsto slučajeva roditeljima u bolnici nisu pokazivali telo preminule bebe
2.000 roditelja iz Beograda od „Pogrebnih usluga" dobilo potvrdu da njihove bebe nikada nisu sahranjene na groblju „Lešće", iako u bolnicama tvrde da su ih tamo poslali
„Bebi mafija" je najčešće tipovala na žene koje nose blizance
- Naše su bebe prodate porodicama u Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Francuskoj, Americi... Ne znam koliko su za njih plaćali stranci, pominjane su ogromne svote, ali znam da se beba u Srbiji mogla kupiti i za 20.000 maraka. „Naručioci" beba kod nas su obično bili ugledni ljudi, neki od njih iz samog vrha tadašnje vlasti. U vreme komunizma u njih niko nije smeo da upre prstom iako su neki roditelji sumnjali.
Za tako „umrlo" dete, nisu davane otpusne liste i umrlice, a tek na uporne zahteve roditelji su nakon više meseci i godina dobijali rezultat obdukcije bez broja protokola, potpisa i sa umrljanim pečatima iz kojih se ništa nije moglo videti.
„Bebi mafija" je najčešće tipovala na žene koje nose blizance. Nakon porođaja majkama se govorilo da im je jedno dete rođeno zdravo, a drugo bolesno, da bi ono slabije nakon nekoliko dana navodno preminulo. U 99 odsto slučajeva roditeljima nisu ni pokazivali telo preminule bebe. U taj prljavi posao najčešće su bili upetljani lekar, babica, patolog, matična služba i „naručilac" bebe.
Mraz!

Alan Ford

 Kako sebi ulepšati dan?
Prosto! 
Samo nekoliko citata... :
“Boli me sve i još mnogo toga”
“Oružje za ubijanje – teroristima poseban popust”
“Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – stranka istine”
 “Ovde počiva onaj koga više nema.” (epitaf)
“Ko izgubi dobitak, dobije gubitak.”
“Pijte više mlijeka i manje nafte.”
“Bolje ispasti budala nego iz voza.”
„Kupite cvijeće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na vlastitu.”
“Poznati sicilijanski odvjetnik tvrdi da je sve to plod policijske mašte.”
“Bolje junački pobeči, nego kukavički poginuti!”
“Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!”
“Da li je Grunf popravio stroj? Ili je to i nadalje parni brod bez pare?”
”Siguran sam samo u jedno – Grunf je tačan kao sat, s najviše 345 minuta zakašnjenja!”
“Naoružajmo se i bjež’mo”
“Da bi pobijedio ne smiješ izgubiti”
“Dođoh, vidjeh, pobjegoh”
“Ne vjeruj zeni koja laze”
"Ko spava, nije budan."
"Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi."- Bob Rock
"Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega."

Codex alimentarius

Codex Alimentarius je skup pravila za regulaciju poljoprivrede i potpunu kontrolu hrane od semena do konačnog proizvoda.
Codex u osnovi sprečava i ukida prirodno organsko ratarstvo. Da još jednom sve povežemo i podvučemo. Codex Alimentarius će svu kontrolu nad hranom dati u ruke farmaciji i Monsanto-u kao najvećem proizvođaču genetski modifikovane hrane. Ako se ostvare sve crne slutnje, u roku od 10 godina na policama u trgovinama imaćemo samo genetski uzgojenu hranu, a organske, ekološke i biološke neće više biti. Seljaci će svake godine morati kupovati sjeme od Monsanto-a, a njihovo sjeme ima ugrađen gen koji sprečava daljnje razmnožavanje. Drugim riječima, biljke ne proizvode seme, pa ratari svake godine moraju ponovo da ga kupuju. Naravno, od Monsanto-a.
Suština je u tome da Codex služi samo multinacionalnim kompanijama, i to farmaceutskim, poljoprivredno-prehrambenim, hemijskim, bio-tehnološkim i medicinskim.
Posle Drugog svetskog rata, tokom Nirnbernškog procesa, zbog zločina protiv čovečanstva osuđen je predsednik ogromnog industrijskog megalita I. G. Farben, Friz der Meer. On je autor slogana “Rad oslobađa” na ulazu zloglasnog logora Aušvic. Ova kompanija je još za vreme nacista bila tesno povezana sa Standard (Exxon) Oil kompanijom, koja je pripadala Rokfelerima (američka Fondacija Rokfeler, koja je bila bliski saradnik Hitlera). Hitlerov dolazak na vlast finansirala je i porodica Rokfeler preko hemijskog koncerna “I. G. Farben”, a jedan od ljudi zaduženih za raspodelu novca je bio deda prethodnog američkog predsednika, Preskot Buš.
I. G. Farben je u početku bila hemijska kompanija, koja je nastala 1925. godine spajanjem sledećih poznatih firmi: BASF, BAYER, Hoechst, Agfa i još dve nemačke hemijske kompanije. Ova kompanija je proizvodila gas Ciklon B i čelik, korišćene u logorima smrti, kao i municiju, hemikalije, ali i lekove!
1994. je Codex – bez ikakvog upozorenja u SAD – proglasio nutrijente otrovima, opasnim industrijskim otrovima! Nutrijentni pod Codexom ne uključuju neke od korisnih poput glukozamina ili hondroitin sulfata, ali uključuju – fluor! A fluor nema apsolutno nikakvih bioloških dobrobiti. Prvi put se koristio u Gulagu, zato što je otkriveno da su zatvorenici koji su pili fluorisanu vodu bili podređeni i mogli su im raditi šta god su hteli. bilo je lako upravljati njima.
Kada je Fritz der Meer izašao iz zatvora, otišao je u UN sa genijalnom idejom: kako kontrolisati čitav svet preko kontrole nad hranom – jer ko kontroliše hranu, kontroliše sve populacije, sve narode, čitav svet! Tako je nastao Codex alimentarius, koji je u stvari trgovinsko povereništvo i pitanja javnog zdravstva i zaštite potrošača nisu njegove oblasti delovanja; ne bazira se ni na kakvim naučno dokazanim istraživanjima. A cilj trgovine je – novac.
Kontrola ljudi se postiže preko kontrole hrane. 
Najveći broj zemalja je već usvojio Codex alimentarius i njehova zvanična primena počela je od 31. decembra 2009. godine.

Rod

Rod (praotac bogova) je prema staroslovenskom mitu bio u početku zarobljen u jajetu, kao pupoljak.
Nije postojalo ništa, osim tame i jajeta u kome je bio Rod. Kada je dao život boginji ljubavi, po imenu Lada, ljuska jajeta je pukla i kroz pukotine se proširila ljubav u vidu svetlosti.
Veliki prasak?!
Kasnije je Rod od svog tela stvorio nebeska tela i prirodne fenomene – od lica je stvorio Sunce, od svojih grudi je stvorio Mesec, zvezde od svojih očiju, vetar od svog daha.
Rodov sin je bio Svarog, koji je bio bog neba i Sunca, kao i Vrhovni bog kod Slovena. Njegova žena je bila Lada i on je otac svih dobrih bogova.
Kasnije se i Dajbogu pripisuje vladavina Suncem. Jedna njegova ćerka se zvala Zorja, i po njoj je nastao izraz "zora" za rađanje sunca.
Zanimljivo je da 25. decembar je bio kod Slovena i Kelta rezervisan za praznik nepobedivog Sunca. U toku pokrštavanja ove dve velike grupe naroda, taj praznik je promenio oblik i postao Božić, jer misionari nisu mogli da iskorene ovaj praznik.

Lapot

Naši prethodnici nisu bili isuviše sentimentalni kada su bili u pitanju životi njihovih predaka.
Brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijeni starci i starice. "Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo "lapot". Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na "lapot" ... išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjenja deca ubijala".
Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo "specijalitet" Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: "Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama".
U Risnici, kod Pirota ... u staro doba ubijali su, vele, i kod nas starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: "Hoću da je
čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba". Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to kao pametni ljudi više nikada ne čine.
U našim krajevima eutanazija se primenjivala u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore...
Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju - ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji "više nije za život" postavi na posudu u koju se hleb meša.
U Crnoj Gori u prošlosti bili su "nežniji" prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani "pustenjak", prostirku napravljenu od vune.
Humano, nema šta!

Surovost

U istoriji čovečanstava, u njenom prapočetku, najstariji način pogubljenja bio je - kamenovanje. Prva alatka, bila je i prvo oružje...

Smrtna kazna ima istoriju dugu kao i čovečanstvo i praktično nema društva koje je nije primenjivalo.
Prva utemeljena smrtna kazna datira još iz osamnaestog veka pre Hrista u Zakoniku Hammaurabi, koji predviđa smrtnu kaznu za 25 različitih kaznenih dela. Smrtna kazna je takođe deo četrnaestog veka pre Hrista u Hetitskim Zakonima.U sedmom veku pre Hrista u Atini postoji drakonski zakon, po kome je smrt jedina kazna za sve zločine.
Stari Grci su kamenovali izdajnike i brakolomnike. To isto su činili i stari Rimljani koji su mnoge običaje i državotvornost preuzeli od Helena.
Kada je apostol Filip od tiranina Nerona bio osuđen na kaznu smrti (razapet na krst sa koga je i dalje propovedao hrišćansko učenje i Jevanđelje), ogromna masa Rimljana, u gnevu, zasula ga je kamenjem i tako – “ućutkala”.
Oni koji su otkrili Ameriku (Novi svet) u svojim svedočenjima tvrdili su da su se i tamo, među Indijancima, smrtne kazne izvršavale kamenovanjem.
Grci i Rimljani bacali su osuđenika sa visine, visokih stena. I danas u Rimu postoji lokalitet koji se zove Tarapijska stena. To je bilo gubilište za osuđene i ono je vekovima bilo u `upotrebi`. Po zakonima “12 tablica” sa ove strane bacani su: lažni svedoci, majke čedomorke, buntovnici protiv vlasti, izdajnici zemlje, rodoskvrnavitelji, lopovi i pljačkaši božjih hramova, robovi koji su krali, “secikese”, pa primaoci i davaoci mita i podmitljivci...
U sudskoj istoriji ostao je poznat događaj iz Praga kada je husinski vođa Jan Žiška 1419. godine kroz prozor bacio 15 svojih savetnika, jer su mu, navodno, dali pogrešne savete. I docnije je u Pragu bilo sličnih kazni.
Kada je Darije osvojio Vavilon, na javnim mestima razapeo je 300 najotmenijih i najuglednijih Vavilonaca. Slično je uradio i Aleksandar Veliki: kada je osvojio grad Tir, naredio je da se razapnu najhrabriji tirski junaci. Tir je, kako pišu stari hroničari, bio `ukrašen` sa više od 2.000 raspeća, tirskih junaka.
Smrtne kazne provedene su sredstvima kao što su raspeća, utapanje, premlaćivanje na smrt, spaljivanje živih ljudi i nabijanje.U desetom veku posle Hrista, vešanje je postala uobičajena metoda izvršenja u Velikoj Britaniji.
Za vreme vladavine Henrika VIII ,po nekim procenama je pogubljeno čak 72.000 ljudi.
Neke uobičajene metode izvršenja u to vreme bili su kuvanje ljudi, spaljivanje na lomači, vešanje, odsecanje glave, te čerečenje ljudi.
I najveći svetski umovi poput Platona, Artistotela, Hobsa, Monteskjea, Rusoa, Kanta, Hegela, kao i teolozi poput Avgustina, Tome Akvinskog, Lutera i Kalvina su je smatrali neizbežnom i društveno korisnom.
U razvoju diskusije oko opravdanosti smrtne kazne važnu ulogu imala je Katolička Crkva.
 Do 13. veka ona nije odobravala da je svetovna vlast primenjuje, čak je i suzbijala njenu primenu pomoću ustanove crkvenog azila.U 13.veku najveći crkveni autoriteti smatraju da je svetovna vlast dužna ubijati jeretike(jeres). Drugom rečju, htela je da njen sud bude nadležan za utvrđivanje da li je neko jeretik,ali nije htela da utvrđenom izrekne smrtnu kaznu,za to je bila zaslužena svetovna vlast.
 Do najvećeg apsurda doveo je postupak,kada je i Crkva bila svetovna vlast(inkvizicija). Ta svetovna vlast bio je sam Papa, koji je često jeretike spaljivao na lomači. Smrtna kazna postojala je dakle,od samih početaka civilizacije.
A najsurovija smrtna kazna je ona od koje se umre!