666

666 nema nikakve veze sa Antihristom, jer on ne postoji. 

Otkrovenje je politički pamflet nastao u Isusovo vreme. Reč je o obračunu političkih frakcija u Judeji još za vreme njegovog života. Pisano je šifrovanim pismom kojim su se u to vreme služili Eseni. Isus je, kao davidijanski kralj odbio Judu, vođu militantne frakcije poznate kao Sikariosi (sika – nož). Time je izneverio očekivanja svih ostalih frakcija koje su se nadale da će Mesija biti kralj sa mačem u ruci. Mesija koji je odbio da bude Mesija postao je Nemesija, Antihrist. Broj 666 se odnosi na hijerarhiju članova esenske zajednice. Kako član od prijema napreduje u ezoterijskom i svešteničkom statusu, tako mu se dodaje po jedno slovo hebrejske azbuke. (A svako slovo ove azbuke ima svoju numeričku vrednost). Kada se saberu numeričke vrednosti svih slova koje su stekli u karijeri, onda se vidi da vrhovni sveštenik esenske zajednice ima numerički zbir 666. Svaki sveštenik koji dosegne tu poziciju ima broj 666. U Isusovo vreme to je bio Jonatan Anat iz svešteničke porodice koja je ovaj broj generacijama nosila, a u jednom trenutku je Isus, kao kralj davidijanske loze preuzeo i funkciju prvosveštenika kako bi ovaplotio mitsku ličnost Melhizedeka, mitskog kralja – sveštenika.

Suština našeg postojanja je simbolički prikazana unutar atoma ugljenika. On ima šest protona, šest elektrona i šest neutrona. On je šifra makrokosmosa, ali u isto vreme i mikrokosmosa i čoveka. A nedobronamerni tumači zloupotrebljavaju ove istine da bi manipulisali. Ljubav o kojoj mnogi govore samo je na usnama, a ne u srcima, kako je to Isus propovedao. Visoki crkveni velikodostojnici, potonuli u materijalno, okrenuti su ka biznisu i ne stižu da se bave duhom. 

I to je pad čoveka o kojem takođe piše u jevanđeljima.

Marx Levy

Mordechai Marx Levy, alijas Karl Marks iznajmljen je 1847.g. od strane grupe "Liga ljudi" da napiše "Komunistički manifest" kao demagoški mamac za mase. 

Marks je u celoj stvari igrao podređenu ulogu. Znaci za boljševički Oktobarsku revoluciju 1917.g., koju su finansirali Iluminati, bili su postavljeni objavljivanjem "Komunističkog manifesta".

Rusija je postala polje za eksperimentisanje, za socijalističke eksperimente, koje nisu mogli ili nisu hteli da vrše u zapadnim zemljama. Iluminati su znali da nastupanje polariteta odgovara kosmičkom zakonu - stvorilli su dva politička bloka moći: Istok i Zapad. Eksperiment je uspeo zahvaljujući ulaganju miliona dolara, prolivanju krvi i smrti bezbroj ljudi. Sve se finansiralo preko sindikata svetskih bankatra kojem su pred Varburga pripadali i Morgan i Rokfeler.

Ali jasno je (ali možda nekima i nije) da komunistički sistem ne bi mogao da se održi tako dugo, da ga tokom poslednjih decenija nisu stalno finansirali i podržavali Iluminati. Slilčno je i sa Hitlerom - iza njega ne stoji samo paranoična želja za vlašću već i genij i novac Templara. Ali sve to nije bilo dovoljno da se stvori takva magija kao što je hitlerizam.

Setimo se hordi Nemaca u transu opčinjenosti prema idealizovanom vođi na velikim paradama i svečanostima pod bakljama. Hitlerizam nije samo političko opredeljenje - čak je možda to i po najmanje, nego osećaj ushićenosti, koja može da se nazove i prosvetljenost, a to u prevodu znači iluminacija. Slično su komunisti govorili i za svoje vođe - Lenjin, Staljin, Tito,..

 U samom predgovoru nemačkom izdanju "Komunističkog manifesta" Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga zvana 'Liga pravednika' (Liga ljudi), njih još 1847.g. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program komunističke partije.

 Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da "Manifest" nije delo "otaca naučnog socijalizma" nego tajnih društava čiji su ova dvojca bili poslušni pioni.

Arkana

Evo, i grešna Svetlana se naposletku dogovorila: ja ću da vratim deo para, a vi ćete da mi oduzmete deo slobode. Na kraju smo i ja i vi na celom dobitku. A one luzere koji su Izvan Igre ko uopšte šiša.

Mora da će biti teško Svetlani R. dok sa prozora bude gledala svetla velegrada u dolini – tako bliskog, a tako nedohvatnog... A kada duga i teška godina prođe, eto je na povratničkom spektaklu u stadionskom komšiluku. Nadam se da će u počasnoj loži sedeti i oni koji su se ovako lepo i ljudski nagodili s njom, i oni koji su to aminovali. Osim, dakako, ako u međuvremenu i njih neko ne zatvori u sopstvene im papuče.

Iz robijašnica odzvanja eho:

- I mi hoćemo kao Ceca!
Hmmm...i tata bi, sine! 

Naši!

Poslednja dva čoveka koji govore jezik ajapenko - smrtni su neprijatelji i ne razgovaraju godinama!

Jezik ajapaneko kojim se govori samo u malom delu Meksika, polako nestaje, a jedina dva čoveka koja ga dobro znaju odbijaju da razgovaraju, jer se ne podnose.

Manuel Segovija (75) i Isidro Velaskes (69), koji žive na 500 metara jedan od drugog u selu Ajapa, u južnoj državi Tabasko, dva su poslednja čoveka koji tečno govore ajapaneko, ali odbijaju da govore jer su godinama u svađi.

Jedan drugom se nikada ne obraćaju, nijednom jedinom reči, pa čak ni psovkom, koju ionako niko drugi osim njih ne bi razumeo.

Meštani pričaju da su se dva starca "krvnički" posvađala pre mnogo godina, ali da niko ne zna razlog tome.

Seci ti mene OVDE, ako oni poreklom nisu iz naših krajeva!

Ende (ha)

Haški sud presudom Gotovini i Markaču Hrvatskoj poručio da „Oluja“ nije bila domovinski rat, već udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj etničko čišćenje!

Ono što se u bivšoj jugoslovenskoj republici događalo u poslednje dve decenije, Hag je, napokon, nazvao pravim imenom: udruženim zločinačkim poduhvatom, koji je imao za cilj etničko čišćenje Hrvatske od Srba!

Haško „kriv je“ zabolelo je Hrvate bez sumnje. Toliko - da je premijerka Jadranka Kosor odmah pozvala ceo državni vrh i preko 40 udruženja branitelja da se dogovore oko strategije kako da obore presudu.

Opet se pokazuje dobro staro pravilo da su Hrvati jedino složni kada je u pitanju mržnja prema srbima.

Akcija „Oluja“ započela je 4. avgusta 1995. godine i trajala je naredna četiri dana. Iako broj žrtava i nestalih nikada nije zvanično potvrđen, smatra se da je poginulo oko 500 vojnika Republike Srpske Krajine i oko 700 civila dok se oko 1.800 i dalje vodi kao nestalo. Na hrvatskoj strani bilo je 174 poginulih i više od hiljadu ranjenih.

Ali najveće stradanje Srba usledilo je posle same vojne akcije kada je proterano između 200. 000 i 250.000 civila iz Hrvatske, spaljeno 15.000 kuća, a sve je praćeno brojnim zločinom nad golorukim i uglavnom starijim narodom.

Područje na kojem se odigrala vojna operacija je posle toga bilo zatvoreno i ulaz je bio dozvoljen samo vojsci i hrvatskim izbeglicama.

A sada šok koji odjednom ujedinjuje levicu i desnicu! Onako djuture, opet histericno sikću u zajedničkoj mržnji. Kolektivno ludilo, odsustvo zdravog razuma, nedostatak samokritike, idolopoklonstvo svojim "nevinim herojima i vitezovima".

Evropa je još u prvoj polovini 17. veka skovala izreku koja glasi: „Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata!”

Ima tu nešto...

Idealno

Američki fizičar Vilijem Pres izveo je osamdesetih godina iznenađujući dokaz antropskog principa: tvrdnju da je svemir odredio visinu ljudske vrste. Tvrdnja se zasniva na činjenici da su stvorenja koja idu na dve noge, kao ljudi, stalno u opasnosti da padnu i povrede se. Da smo mnogo viši udarili bismo o tle takvom silinom da bismo ostali mrtvi. Pres je ukazao da se to ne događa zbog dejstva dveju sila koje vladaju svemirom: gravitacija određuje energiju kojom udaramo o tle, a elektrostatična sila upravlja snagom atomskih veza koje čine naše kosti.
Proračuni na osnovu Presove tvrdnje pokazali su da je maksimalna bezbedna visina za ljude s obzirom na snagu dve spomenute sile svemira oko tri metra. Čak i najviši čovek u istoriji, Robert Vodlou (1918-1940) bio je visok u okviru tog ograničenja - 2,72 metra.

Dojčin

Veliki megdandžija srpske epike je bolani Dojčin koji je, konstantno bolestan, dobijao sve megdane i nadaleko slovio kao junak. Elem, ovaj Srbenda sedeo je, godinama zaokupljen svojom bolešću, u vlastitom solunskom dvorcu, nemajući pojma da je, slabo obavešten (jednom rečju neinformisan) Uso (Husnija, Huso) Arapin, (misleći da je junak Dojčin konačno preminuo, jer nikoga toliko dugo bolest nije morila a da ga nije smorila), razapeo šatore na Solunskom polju i, pošto nije našao zatočnika i junaka da izađe i podeli sa njim megdan, uveo je porez Solunu: dnevno su mu iz grada slali ovna, „furunu“ hleba i devojku.
Dojčin, kome su se „kosti rastakale“(osteoporoza, poslednji stadijum), ležao je na dušecima, a dvorile su ga sestra Jelica i ljuba Anđelija; one, od napornog rada oko bolesnog junaka Dojčina i skupljanja nameta za Usu Arapina, nisu imale kad da se sete kako su umorne i da se i njima „kosti rastaču“ ali ne od bolesti već od brige i požrtvovanja za pacijenta „kome leka nema.“ Vremenom su vapaji sa solunskih ulica došli do odaja bolanog Dojčina. On je shvatio da su u škripcu (ne Solunjani, već njegova sestra i ljuba!) pa je skočio na „noge lagane, da iskuša Usu Arapina.“ Pre toga trebalo je obaviti jednu „sitnicu“, pa je pozvao seju da ga „opaše čaršavima, da mu se kosti ne razminu!“ I, pošao je! Ljuba Anđelija mu je osedlala nepotkovanog konja i iznela „koplje ubojito.“ Pripasavši mu sablju alamanku, stavila je Dojčina doru na ramena.
Kad ga je prepoznao, Uso je pokušao da odustane, ali šansi za to nije bilo, niti vremena da popije čašu hladnog solunskog vina. Bolani Dojčin nastupio je kao teško oklopljeni tenk: nagnao je dorata na šator, preturio ga, trideset devojaka je zacičalo i razbežalo se na sve strane... Uso je skočio na svoga konja i započeo je dvoboj koji se okončao - Arapinovom glavom u Dorinoj zobnici. Dojčin je elegantnim pokretima ruku (opet je u mišićima osetio megdanski adrenalin) izvadio iz duplji Arapinove oči čarne i zavio ih u svileni jagluk. Osim uplašenih devojaka, nije bilo drugih svedoka ovog munjevitog dvoboja. U zapisniku stoji: Usina glava u zobnici i oči u jagluku, a pravilo je srce u junaka bolanog Dojčina o kome Gete reče da je silniji od velikog Ahileja.

Čo Čeng Po

Čo Čeng Po je bio visokog, aristokratskog porekla, a sudbinski putevi su ga doveli u Beograd, na Dorćol, gde je skromno živeo na mansardi u ulici Kralja Petra 60. Trgovao je japanskom robom, a tradicionalna beogradska dobronamernost prema došljacima omogućila mu je da svije gnezdo u srpskom prestonom gradu. Tu je počela da se odmotava čudna romansa. Kinez je upoznao Lelu Levi, Jevrejku kojoj je došlo vreme za udaju i koja je uobičajeno žmirkanje kosookog dođoša razumela kao udvaranje. Uskoro su prvi put izašli u poslastičarnicu i - ljubav je buknula. Kada je Čo Čeng Po došao kod njenih roditelja sa darovima i prosidbenom ponudom, pukla je bruka. Kako Beograđanka da pođe za Kineza...
Kako je zabeležio list „Vreme“, u predratnom broju od 3. marta 1938. godine, nesrećnu Lelu je porodica hitno odvela u psihijatrijsku bolnicu na posmatranje. Jer, njeno ponašanje nikako nije moglo da se podvede ni pod jedan kliše onog doba. Ne lezi vraže, kao i u svakoj bajci, ljubav je pobedila, i Lela je izašla iz bolnice sa papirom da je – normalna. U znak osvete prema svojima, odrekla ih se i uzela novo ime – Danica.
Ovaj čudnovati brak ukoro je ukrasila malena Glorija, prelepo dete koje je otac zvao i Micuko. Već sa tri godine, kada je Ante Matekalo, poznati jugoslovenski predratni novinar napisao ovu priču, mala Glorija je govorila srpski i kineski, a uveliko je učila nemački jezik. Dete je imalo raskošan talenat, a želela je da postane glumica. Majka Danica ju je učila da peva „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“, u očevom naručju je pevala pesmice koje niko u komšiluku nije mogao da razume, a nosile su prizvuk sete prema dalekom zavičaju Čo Čeng Poa.
Jedini Kinez u Beogradu bio je budista, ali je zajedno sa suprugom Danicom rešio da njegova porodica pređe u hrišćanstvo. U tu čudnu bajku umešala se još jedna poznata beogradska predratna dama – Gita Predić. Onima koji je ne znaju, dovoljno je pomenuti da je bila kćer Branislava Nušića. I eto novog zapleta: iz pozicije izgnanice sa dorćolske margine, nekadašnja Lela Levi doživela je da njenu kćer Gloriju treba da krsti niko drugi nego – Ben Akiba, odnosno Branislav Nušić, neprevaziđeni bard srpskog teatra!