Dojčin

Veliki megdandžija srpske epike je bolani Dojčin koji je, konstantno bolestan, dobijao sve megdane i nadaleko slovio kao junak. Elem, ovaj Srbenda sedeo je, godinama zaokupljen svojom bolešću, u vlastitom solunskom dvorcu, nemajući pojma da je, slabo obavešten (jednom rečju neinformisan) Uso (Husnija, Huso) Arapin, (misleći da je junak Dojčin konačno preminuo, jer nikoga toliko dugo bolest nije morila a da ga nije smorila), razapeo šatore na Solunskom polju i, pošto nije našao zatočnika i junaka da izađe i podeli sa njim megdan, uveo je porez Solunu: dnevno su mu iz grada slali ovna, „furunu“ hleba i devojku.
Dojčin, kome su se „kosti rastakale“(osteoporoza, poslednji stadijum), ležao je na dušecima, a dvorile su ga sestra Jelica i ljuba Anđelija; one, od napornog rada oko bolesnog junaka Dojčina i skupljanja nameta za Usu Arapina, nisu imale kad da se sete kako su umorne i da se i njima „kosti rastaču“ ali ne od bolesti već od brige i požrtvovanja za pacijenta „kome leka nema.“ Vremenom su vapaji sa solunskih ulica došli do odaja bolanog Dojčina. On je shvatio da su u škripcu (ne Solunjani, već njegova sestra i ljuba!) pa je skočio na „noge lagane, da iskuša Usu Arapina.“ Pre toga trebalo je obaviti jednu „sitnicu“, pa je pozvao seju da ga „opaše čaršavima, da mu se kosti ne razminu!“ I, pošao je! Ljuba Anđelija mu je osedlala nepotkovanog konja i iznela „koplje ubojito.“ Pripasavši mu sablju alamanku, stavila je Dojčina doru na ramena.
Kad ga je prepoznao, Uso je pokušao da odustane, ali šansi za to nije bilo, niti vremena da popije čašu hladnog solunskog vina. Bolani Dojčin nastupio je kao teško oklopljeni tenk: nagnao je dorata na šator, preturio ga, trideset devojaka je zacičalo i razbežalo se na sve strane... Uso je skočio na svoga konja i započeo je dvoboj koji se okončao - Arapinovom glavom u Dorinoj zobnici. Dojčin je elegantnim pokretima ruku (opet je u mišićima osetio megdanski adrenalin) izvadio iz duplji Arapinove oči čarne i zavio ih u svileni jagluk. Osim uplašenih devojaka, nije bilo drugih svedoka ovog munjevitog dvoboja. U zapisniku stoji: Usina glava u zobnici i oči u jagluku, a pravilo je srce u junaka bolanog Dojčina o kome Gete reče da je silniji od velikog Ahileja.