Krpelj

Ima više od 10.000 vrsta krpelja, a čak oko 20 vrsta ih živi na našim prostorima. Najopasniji je onaj koji u narodu zovu pseći ili šumski krpelj. Ova "bubica" koja podseća na malog pauka ne ujeda, već ubada rilicom koja se, kada se zavuče pod kožu, širi. 

Ono što na području naše zemlje predstavlja dodatnu opasnost jeste, već duže vremena skrivana, radioaktivnost zemljišta. Nakon bombardovanja, osiromašeni uranijum nije negativno delovao samo na ljude već i na biljke i životinje. S obzirom na to da krpelji žive i razmnožavaju se na tlu koje je zagađeno osiromašenim uranijumom na njima su, iako se to krije u javnosti, evidentne brojne promene koje su pogubne po ljude. Zapravo, pod radioaktivnim dejstvom tla, u organizmu ovih sitnih životinjica desile su se značajne promene tako da je došlo do mutacije i uvećavanja pojedinih delova njihovog tela. Rilica, koja je nekada bila dužine nekoliko milimetara, sada se uvećala za čak jedan santimetar i kao takva lakše prodire u kožu "žrtve". Osim što na taj način krpelji lakše stižu do cilja, sada ih je mnogo teže i izvaditi jer je sada rilica, osim što je duža, šira i čvršća pa se prilepljuje za kožu i otežava njeno vađenje. 

S obzirom na to da je celokupno tlo naše zemlje "bogato" osiromašenim uranijumom, veoma je bitno povesti računa o zaštiti ljudstva od, u prvom redu, krpelja. Treba istaći da krpelj nakon što dospe u organizam domaćina oko 6 sati traži pogodno mesto za hranjenje, 2 sata buši kožu, a potrebno je najmanje 10 sati da siše krv da bi se osoba zarazila. Ovaj prikaz nam govori da vremena za delovanje ima dovoljno, ali mora da se vodi računa o tome da se krpelj pravilno izvadi. 

Telo krpelja se prilikom nestručnog vađenja kida, pa najčešće u organizmu ostaje glava s prednjim parom nogu. Međutim, kako kažu lekari, glava i nije toliki problem, pa mnogi savetuju da se ona ostavi jer će je organizam sam izbaciti gnojem. 

Veću opasnost predstavlja telo i stomak ovog napasnika. Naime, dok je "gladan", krpelj je veoma sićušan, ali kada se nasisa krvi, uveća se za nekoliko puta. Najbolje je na vreme se obratiti lekaru hirurgu, ali ako se ipak odlučite da ga uklonite sami, treba ga uhvatiti pincetom, što bliže glavi i veoma polako ga okretati u suprotnom smeru od smera kazaljki na satu. Izvađenog krpelja ili njegovo telo odmah treba spaliti. 
Do sada su krpelji bili prenosioci krpeljnog meningoencefalitisa, odnosno virusne upale mozga i moždanih opni, zatim bakterijskih bolesti - poput lajmborelioze koja je u narodu poznatija kao lajmska bolest i, kod nas doduše prilično retke, erlihioze. 
Veličina krpelja ne bi zadavala "glavobolje" našim lekarima da krpelji nisu i prenosioci, za sada neidentifikovane, nažalost, smrtonosne bolesti… 
Za sada bez imena i bez efikasnog leka!

Miraz

Do polovine prošlog veka, devojke bez miraza teško su se udavale. Miraz je bio sve ono što je nevesta, kao jedan vid nasledstva, donela iz roditeljske kuće u zajednički dom.

Za početak života u bračnoj zajednici, roditelji su svojim kćerima poklanjali novce, tapije na imanja, njive, šume, livade, kuće, skupocen nameštaj...

Stihove «nije blago ni srebro ni zlato» sročili su sebi za utehu oni koji miraz nisu imali.

Deo miraza devojka je sama spremala i taj deo je poznat kao devojačka sprema. Posteljina, stoljnjaci, peškiri, jorgani, noćne košulje – dokazi šta i kako devojka ume da radi, koliko je spretna, vredna i vična ručnom radu.

Danas, mada se javno ne zove tako, miraz koji devojka unosi u zajednički život može da se svrsta u tri grupe:

- završen fakultet (a pri kraju su i magistarske studije), aktivno znanje bar 2 svetska jezika, karijera u usponu, dobra podloga za dizanje stambenog kredita, lična biblioteka (trgovci bi to nazvali 10 metara knjiga);

- duge noge, ugrađeni silikoni, pirsing u pupku, veštački nokti, fonoteka srpske novokomponovane muzike;

- skupocene šerpe, mašina za pranje sudova, Veliki narodni kuvar (prenosi se s kolena na koleno), mašina za pravljenje domaćih rezanaca (made in Hungary) i, naravno, teflon tiganj za palačinke.

Prema svecu i tropar ili u prevodu - kakav mladoženja takav i miraz. Najbolji miraz koji roditelji mogu da obezbede svojoj kćeri, miraz s kojim može višestruko da profitira, jeste lepo vaspitanje! Ovaj vid miraza je univerzalna vrednost i ne podleže uticaju vremena i prostora. Ili bi bar trebalo da je tako.

Baksuzi

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. 

Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli vekovima.

Prema grčkoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trećine te vojske pređe na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju.

Nešto kasnije, 762. godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju, a 802. godine opet dođe do slične seobe, nakon što je grčki car Komnen pokorio Rašku.

I konačno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjičare i isve ih utrošio u narednim obračunima sa Srbima.

Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili ćirilicu “đavolim pismom” i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Česka i Hrvatska odmah su je napustili i otpočela je borba protiv ćirilice.

Ova borba produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba između dve crkve, koja traje već vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju plaćali visoku cenu opstanka.

Karanović

Aleksandar Macedonski je u stvari car Srpski! 
 Preci su mu iz Pomoravlja. 

Potiče iz antičkoga bratstva koje je naseljavalo prostor Temnića, odnosno obale u gornjem toku Velike Morave. Aleksandar Veliki (356-323 p.n.e) bio je najveći osvajač i vojskovođa Staroga sveta. Sin Filipa i učenik Aristotelov, Aleksandar je ujedno i najveći od careva bogate antičke srpske istorije. 
A da je on zaista srpskog porekla može se videti već kod Plutarha u delu "Slavni likovi antike", drugi deo, strana 101, izdanje 1990. Beograd, u poglavlju "Preci i roditelji Aleksandrovi":
"Da je Aleksandar po svome poreklu s očeve strane bio Heraklid od loze Karanove", piše Plutarh. 
 Znači, Aleksandar je poreklom iz loze najčuvenijeg junaka antičke mitologije - Herakla, koga su Rimljani kasnije prozvali - Herkules, a koji je bio stvarna istorijska ličnost. To nam potvrđuje i čuveni francuski istoričar iz 1. veka Prico de Sent Mari u svom delu "Les Slave Meridionauh, Armand Le Shevalir", Paris 1674. godine. On ovde navodi mišljenja starih istoričara i pisaca koji tvrde da je Ilija ili Ilion osnivač Troje, po kome će se srpski prostor na Balkanu kasnije i prozvati Ilirijom, a srpska plemena ilirskim, bio ustvari sin Heraklov, odnosno sin "Boga Serbona", kako je Herakle prozvan od tadašnjeg sveta. 

Reč - karan - je sanskritskog porekla i znači - ruke, rukotvorci, narod srećne ruke i tako dalje. Da se podsetimo da je stari naziv današnjeg Kraljeva bio - Karanovac, a u Temniću i danas postoji selo - Karanovci. Po svoj prilici pleme Karana u praistoriji živelo je u predelu između Morave i Ibra (Karanovca), znači u susedstvu svojih bliskih rođaka Temenića, što je i logično. Ta geografska bliskost jasno upućuje i na rodovsku bliskost dvaju srpskih antičkih plemena. U nauci je dokazano da su toponimi, i uopšte jezičko nasleđe, vrlo pouzdani putokazi otkrivanja istine, često pouzdaniji od materijalnih dokaza.

Zverinjak

Da li je moguće da se u samom vrhu Vatikana ustoličio sam đavo (satana, zver) preobučen u hrišćansku odoru?

Upravo to je tvrdio dr Alberto Rivera, odbegli jezuita (koji je umro pod misterioznim okolnostima jer od jezuita se ne može pobeći, nikad).

Rimljani nikako nisu uspevali da suzbiju hrišćansku veru, pa je car Konstantin 313 n.e. izdao je dekret o pomirenju medju Rimljanima i hrišćanima. To je značilo: "Svi smo mi sada hrišćani". Napisana je bila i nova biblija i stvorena nova vera - rimokatolička.

Ali pravi hrišćani su znali da je to bilo samo preoblačenje razvratnih rimskih imperatora koji su time pomešali svoju zlokobnu satansku veru i zverski nagon za pljačkom i osvajanjem sa pravim hrišćanima. Svoje paganske kultove Rimljani su preimenovali u hrišćanske. Tako je Venara postala Devica Marija, statua Jupitera je nazvana Petar. Za glavni crkveni štab izabran je Vatikanus, mesto na jednom od sedam brežuljaka, gde je nekada bio satanski hram Janusa rimskog bog početka svih stvari (od njegovog imena počinje kalendarska godina januaris), iako istorija zvanična kaže da mesto Janusovog hrama, navodno, nije pouzdano utvrdjeno.

Tako je počelo da se širi "hrišćanstvo" iz Vatikana, a oni koji su odbijali da ga prihvate nazivani su jereticima.
Nicale su velelepne crkve i hramovi katolički gde god je bilo Jevreja i hrišćanskih vernika sa veoma praktičnim ciljem - da građane nadgledaju i potkazuju Vatikanu, tvrdi Rivera. Centralna uloga hramova je svakako bila i informativna te je održavanje mise bilo zamena za današnje masmedije. Ne drže li i danas sve globalne medije baš jevrejski masoni?
Tako je satanska (zverska) religija razvratne rimske imperije samo promenila svoje ruho, a paganski simboli preuzeti od drevnih Egipćana. Paganska vera u Mesopotamiji ima i svoj začetak u liku koji se zvao Nimrod i koji je oženio svoju majku, Semiramidu. On je i sam želeo da postane imperator i bog (jer se to tada izjednačavalo) i krenuo je u osvajanja. Nakon njegove smrti Semiramida je tvrdila da je on postao bog sunca Baal (ili Sol) što u prevudu znači Gospodar ili Gospod. Ona je tako postala gospodarica tj. boginja koja se u legendama dalje pojavljuje pod raznim imenima: Isis, Venera ili Nebeska kraljica, naravno sve po potrebi aktuelnog vladara radi manipulisanja narodom.
Ali, ako je zver obukla hrišćansku odoru, da li je postala i hrišćanin? 
Isus je tu falsifikovanu veru nazvao: "Tajna, Veliki Vavilon, Majka kurvi i grozota".
Zašto se i danas svi najmoćniji državnici klanjaju papi? Odakle takvo strahopoštovanje pred papom pokazuju ljudi koji komanduju ogromnim vojskama (Vatikan nema vojsku), arsenalom najubojitijeg oružija (Vatikan nema oružije), kontrolišu globalne finansijske tokove (Vatikan nema svoju monetu i centralnu banku), imaju svoje obavaštajne službe.
Ako svi ovi ljudi veruju u moć boga, zašto im je potrebno toliko oružije? Zar im nije jednostavnije da molitvom privole svevišnjeg da na zemlji zavlada mir, demokratija, pravda, a teroristi da budu kažnjeni od boga? Jer bog sve vidi, zar ne? Ili su svi oni došli kod rimokatoličkih velikodostojnika da traže oproštaj zbog desetina hiljada ljudi koje su pobili svojim bombama ili zbog stotina miliona ljudi širom sveta koje su opljačkali svojom imperijalističkom monetarnom politikom?
Katolička crkva, egipatski hram, tehnika vladanja rimskom imperijom i američki dolar - kombinacija koja osvaja svet? 
Da li je Vatikan toliko moćan?
Na kraju, neizbežno pitanje: Ima li danas takvog čoveka - uticajnog, a siromašnog, skromnog i poštenog i da je na vlasti?

Papaganija

Papska država ili Papske države (ital. Stato della Chiesa) je ime istorijske italijanske države koja je postojala od 756 do 1870. Službeni naziv bio je Patrimonium Sancti Petri. Grad Vatikan je minijaturna država naslednik Papske države. 

Pipin mlađi je sredinom 8-og veka osvojio veći deo severne Italije i poklonio prostor bivšeg Ravenskog egzarhata rimokatoličkom Papi. Ovaj istorijski akt je poznat kao Pipinov poklon. Karlo Veliki je 781. kodifikovao i odredio teritorije na kojima Papa ima suverenitet. Teritorija je obuhvatala Rim i okolinu, ali i Ravenu, Pentapolis i Vojvodstvo Benvento, Toskanu, Korziku, Lombardiju i još neke gradove. Saradnja papstva i Karolinške dinastije je kulminirala 800. kada je Papa Lav III krunisao Karla Velikog za prvog germanskog „Cara Rimljana“ (Augustus Romanorum). Međutim, u prva tri veka postojanja Papske države, Papa nije imao efektivnu kontrolu nad celom državom, niti je bilo jasno da li je Papska država nezavisna u odnosu na Sveto Rimsko carstvo. 

U 10. veku, car Oton I je sklopio ugovor sa Papom po kojem je Papskoj državi potvrđen suverenitet i nezavisnost. Ovo pitanje je i dalje ostalo predmet sukoba papstva i carstva, sve do oko 1300. kada je nezavisnost Pape prevagnula.Od 1305. do 1378, Pape su stanovale u Avinjonu, u južnoj Francuskoj. Papska država je tada samo formalno bila pod njihovom kontrolom. Grad Avinjon je bio deo Papske države, i ostao njen posed sve do Francuske revolucije. 

Tokom Renesanse, teritorija Papske države se proširila, najviše pod Papama Aleksandrom VI i Julijem II. Pape su postale jedne od najvažnijih italijanskih svetovnih vladara, pored svoje uloge u Crkvi. U praksi, većinom papskih poseda su vladali lokalni prinčevi. Tek u 16. veku su Pape uspostavile potpunu kontrolu nad svojim teritorijama. 

Na vrhuncu teritorijalne ekspanzije, u 18. veku, Papska država je obuhvatala većinu centralne Italije: Lacij, Umbriju, Marku, Ravenu, Feraru, Bolonju i delove Romanje. Takođe je uključivala enklave u južnoj Italiji i okolinu Avinjona u Francuskoj. 
U periodima 1796-1800. i 1808-1814, francuska revolucionarna armija je pretvorila Papske posede u Rimsku republiku, a kasnije u deo Francuske. 
Italijanska nacionalni revolucionari su 1849. proglasili Rimsku republiku, dok je Papa Pije IX pobegao iz Rima. Francuske trupe Luj Napoleona Bonaparte i Austrije su porazile revolucionare i vratile Papu na vlast. 
Godine 1860, država ujedinitelj Italije — Sardinija, pripojila je Bolonju, Feraru, Umbriju, Marku i Benvento Italiji. Ove teritorije su bile približno dve trećine Papske države. Pod papskom kontrolom je ostao region Lacij u okolini Rima. Tako je pokrenuto Rimsko pitanje, t. j. pitanje suvereniteta nad gradom Rimom. 
Papski suverenitet u Rimu je štitio francuski garnizon. Ovaj garnizon se povukao jula 1870. zbog izbijanja Francusko-pruskog rata. U septembru, Italija je objavila rat Papskoj državi i osvojila Rim 20. septembra. Papa Pije IX se povukao iz svoje uobičajene rezidencije Palate Kvirinale u Vatikan i proglasio se zarobljenikom. 
Kasnije, 1929, Papa Pije XI formalno se odrekao poseda Papske države i potpisao Lateranski ugovor sa Italijom, kojim je formirana država Grad Vatikan. Ova država je suverena teritorija Svete Stolice, koja je sama po sebi subjekt međunarodnog prava.