Most

Nanese me put danas preko Brankovog mosta.
U prepunom autobusu, neki saljivdzija koji je zabavljao "drustvo iz coska", pomenu mladica koji je hteo da se baci u ledenu Savu.
Pre dva dana, bas u vreme najvece saobracajne guzve, kada se zavrsava radno vreme na mostu zastoj.
Ali ne obican, svakodnevni koji se brzo rascisti vec posle samo sat ili dva.
Most blokiran!
Izasli ljudi iz autobusa, kola, sjatila se gomila.
Na sredini mosta, naocit momak, drzi se jednom rukom za ogradu i zakoracio,...!
Malo tamo, malo nazad. Klati se, kao da je neodlucan...
Vriste zene, sklanjaju decu, urlaju sirene.
Dosla milicija i obicna i recna, vatrogasci, vojska, spasioci,...
Nagovaraju momka da se mane belaja. On nista.
Opet jednu nogu pruzio u ambis i klati se.
Mole ga, kume, obecavaju svasta.
Klati se momak i dalje. Pruzi nogu, pa vrati.
Raste nervoza. Vec neki glasno negoduju.
- Zakasnicu da uzmem dete iz vrtica!
- Zagore mi rucak!
- Ubice me zena!
Momak se i dalje klati, nikako da se odluci.
- Ma skaci budalo!
Povika neko iz okupljene besne i vec promrzle mase.
Drugi kao da jedva docekase ovaj junacki poklic.
- Ajd, ajd! Ajd sad!
- Opa majstore!
- Ajmo na tri.
Pa odbrojavaju u horu.
A momce se klati.
Jos ga neki junacki bodrise da skoci, nekao ga i milicija uhvati.
Narod se poce razilaziti.
A svi razocarani. Lepo se vidi.
- Eto dzaba stajah dva sata na mrazu!
Zavrsi moj saljivdzija pricu.
U autobusu mucna tisina. Sramotna i samotna.
A ja promasih stanicu...

A meni milo

Opet me zbunise.
Svaki cas, neko cudo nam se javi i taman da se prekrstim i levom i desnom, kad saznadoh da su to neke nove evropske vrednosti.
Odustanem.
Necu da se krstim gorepomenutim rukama.
Evropa je to! Stariji su, jaci, znaju bolje.
A opet, kopka me. Neki djavo il' mi narav takva, stalno se nesto pitam, cudim i vidim ne uklapam se.
Citao sam neke zakone a oni su preduslov ulaska nase zemlje mucenice u civilizaciju.
Sve sam razumeo. Pismen sam, majku mu staru.
Cvekli da pevas, beli lukac se sadi levom rukom, glodare pismeno zamolis da ti ne cine stetu, vetar da ne duva, humano da ubijas domace zivotinje, ... Ma svasta ima tamo.
Neko mora da zaradi debele pare.
Duhoviti ljudi. Da se smrznes:)
Naleteh na zakon o pecenju rakije. Oni su to upakovali da niko zivi ne razume, ali naslucuje se:
Ispeces kazana rakije samo koliko ti treba. Za svojerucnu upotrebu.
Evropo, tu sam te cek'o.
Mnogo nam treba. Sto ne popijemo mi spakujemo da gosti ponesu. Takav nam obicaj.
I nista za prodaju.
Rodila sljiva "Madzarka" k'o nikad.
Iz inata.
A meni nesto milo.

Vremenska prognoza

Sinoc sam se posle duze vremena cuo sa sestrom. Ona jelte, zivi i radi preko bare.
Najavila se jos ranije pa me nikako nije mogla iznenaditi.
Pripreme su pocele u rano predvecerje; supruga tri puta usisavala sobu a nebrojeno puta
brisala prasinu. Cerka otrcala u ducan, da nam se vidi na stolu malo sitnih kolaca i neka vockica.
Mi znate pricamo "s kamerom":)
Nova, kupovna i sto je jako vazno - u boji!
E, zbog te boje, ugadjali su mi garderobu kao da idem na vencanje.
Lepa ova karirana al joj kocka ne ide uz carape. Ova nije losa samo joj kolir malo uvijen. Peglaj!
- Pa gde nadje tu potkosulju, a ja 'tela da je bacim u prljav ves.
- Ma, pusti zeno, ona ide do mene. Mislim, nije spolja.
- Joj znam te, zavrnuces, zagulices, videce se!
Dobro, probaj jednu, drugu, trecu. Posle ispade da je ona prva bila najbolja.
Nekako nadjosmo i carape da se slazu. Valjda su se i do sada dobro slagali:)
Sve vreme je tinjao hladni rat oko kosulje. Velika, mala, kratka, dugacka, tanka... Nisam ni znao da ih toliko imam.
Hvala sestri sto se javi, lepo se opremih.
Na kraju vadismo neku iz celofana. Nju sam dobio na jednoj svadbi. Ziv sam se izbo na neke igle, ali vredelo je.
Triput se umivao! A nokte sve isokoh. Svih dvadeset!
I svevidece i nevidece.
Ovako me je samo majka oblacila za sistematske preglede u osnovnoj.
Postavismo scenografiju nekako. Ugurasmo i saksiju sa cvecem iza mojih ledja. Drvo zivota.
Dzaba ti bilo, ostre one sablje a jedna se nabila pravo u levi bubreg!
- Cuti i trpi! Nasmej se malo, podigni te obrve sta si se smrko!
Mislim se nesto; samo ovo ako prezivim, letecete i ti i saksija preko terase:)
Zvoni!
Zablista ekran, eto slike!
Jeste ona, pljunuta!
Sedi sestra, vidim i ona umivena, verovatno prosla iste muke kao ja.
I drzi dva sina na krilu. Lepi, lepi, onaj lepsi isti ja.
Igra mi srce od miline. Ocekujem svakojaka pitanja. Spijunirao sam po familiji, skupio sve informacije.
I zapisao, samo se ne vidi cedulj na ekranu.
Steglo mi se grlo. Sta ce me prvo pitati!
K'o na usmenom ispitu!
Otvori ona usta i izlete prvo pitanje:
- Kakvo je tamo vreme?
E za ovo nisam bio spreman! Uhvati me na brzinu. Poceh da mrdam ustima kao riba na suvom.
- Lepo je, samo malo ladno. Imamo i snega!
Izvika se zena na moje uvo. Mora ona prva da nesto kaze. Uvek ona bolje zna sta ja treba da kazem.
- Ne cujem dobro, nesto koci ton.
I pokazuje sestra na usi, mlati rukama, zamalo da isamara decu.
Aj' ponovo, napisem joj.
- Pitam kakvo je tamo vreme!
Opet zena skoci iza mene, vidi hoce da me preduhitri. E nece moci!
- Zima. A kod vas?
Prihvatih odmah tu vidim, svetsku konverzaciju.
I zakrca nesto, ukoci se slika.
Probali opet al' nesto ne ide.
Napisah da cemo se sutra cuti.
Posle smo izneli saksiju u hodnik.
Od jutros pratim vremensku prognozu. I dugorocnu, za svaki slucaj.
Necu da me uhvati nespremnog!
Oni tamo daleko uvek prvo pitaju:
Kakvo je tamo vreme?

Drugarstvo

Ne bih vise o Drugu T.
Mnogo bolje i lepse je sve to vec filmovao Goran Markovic.
Svi smo tu negde, generacijski, sa svojim kucnim lokal minijaturama.
Posle je dosao drugi Drug.
I Drugarica. I ruza crvena.
A meni se javi naslov jednog filma:
Pozovi M radi ubistva
E, to je tek bilo vreme dugih pendreka, praznih rafova i supljih glava.
I modrica. I apsa.
I nije se islo u skolu! Banja!
Onda su prijatelji bacali bombe na nas da nas spasu od Drugova.
I opet se nije islo u skolu pa po logici stvari, opet Banja:)
A onda dosla Bolonja!
I dva studenta u kuci.
Nije Banja:)

Rodilo se

Rodio se mali blogic, valja ga ljuljati.
Kakve sam srece, verovatno je smesten na periferiji Nedodjije, gde samo orlovi prinudno slecu.
Nikako da se snadjem; stranica mi sira nego duza, gomila sarenisa, fontova, nacrtane pernice,...
Predajem se na prvom koraku. Odbijam dalje da trazim neka slova iz naseg podneblja.
Takticko povlacenje.

Prazna mi stranica ko penzionerski novcanik.
Setih se nekog razreda osnovne, neke uciteljice sa kojom sam ne svojom voljom bio na Vi, i plave vezbanke u stilu dve debele pa dve tanke. A na tabli naslov krasnopisni: Zasto volim Druga T!
Preplavilo me secanje, ista zbunjenost, ali sam dosao do resenja. Tada sam dobio odlicnu ocenu jer sam lagao.
Svi su me citali javno, na priredbama u Opstini, slikali me za "Poletarac" i "Kekec".
Deda Zivomir, umalo da proda njivu u Beljevcu; hteo da otkupi ceo tiraz i spali ga. Nesto je bio prilicno ljut na mene i na tom raspustu sam cuvao svinje. Za kaznu!
Neki su me ispod oka gledali, u seoskoj zadruzi se dosaptavali i malo me izbegavali a kako sam kasnije cuo, familija je jednoglasno zakljucila da sam izrod, promaseni slucaj i da od mene nikada nista posteno nece biti.
Cini se da sam bio veoma citan i da su me svi procitali.

Kasnije o tome i o mnogo cemu jos.
Sada zivim buducnost a ovde bih sacuvao samo neka secanja, moj hod po zivotnoj poledici.
I na padove, naravno.

(Zasto se najsladje smejemo kad neko ispred nas padne na poledici?)
*
Srozao se dan ispod nule stepeni C.
Cvokoce sunce negde iznad Hrama na Vracaru.
A ni meni nije najtoplije.