Most

Nanese me put danas preko Brankovog mosta.
U prepunom autobusu, neki saljivdzija koji je zabavljao "drustvo iz coska", pomenu mladica koji je hteo da se baci u ledenu Savu.
Pre dva dana, bas u vreme najvece saobracajne guzve, kada se zavrsava radno vreme na mostu zastoj.
Ali ne obican, svakodnevni koji se brzo rascisti vec posle samo sat ili dva.
Most blokiran!
Izasli ljudi iz autobusa, kola, sjatila se gomila.
Na sredini mosta, naocit momak, drzi se jednom rukom za ogradu i zakoracio,...!
Malo tamo, malo nazad. Klati se, kao da je neodlucan...
Vriste zene, sklanjaju decu, urlaju sirene.
Dosla milicija i obicna i recna, vatrogasci, vojska, spasioci,...
Nagovaraju momka da se mane belaja. On nista.
Opet jednu nogu pruzio u ambis i klati se.
Mole ga, kume, obecavaju svasta.
Klati se momak i dalje. Pruzi nogu, pa vrati.
Raste nervoza. Vec neki glasno negoduju.
- Zakasnicu da uzmem dete iz vrtica!
- Zagore mi rucak!
- Ubice me zena!
Momak se i dalje klati, nikako da se odluci.
- Ma skaci budalo!
Povika neko iz okupljene besne i vec promrzle mase.
Drugi kao da jedva docekase ovaj junacki poklic.
- Ajd, ajd! Ajd sad!
- Opa majstore!
- Ajmo na tri.
Pa odbrojavaju u horu.
A momce se klati.
Jos ga neki junacki bodrise da skoci, nekao ga i milicija uhvati.
Narod se poce razilaziti.
A svi razocarani. Lepo se vidi.
- Eto dzaba stajah dva sata na mrazu!
Zavrsi moj saljivdzija pricu.
U autobusu mucna tisina. Sramotna i samotna.
A ja promasih stanicu...