Ode

Ode čovek.
Kao senka, istopi se iz sećanja.
Neprimetan, bezvremenski.
Rodjen u malom selu ispod Kosmaja.
Posle male mature otišao u malu varoš i našao posao u maloj firmi.
Sa malom platom.
Vremenom, okućio se, dobio mali stan, oženio se.
Žena mu je umrla na drugom porodjaju, tako da je ostao sam sa dvoje dece.
Mučio se, jedva sastavljao kraj sa krajem. Preko vikenda radio kao fizički radnik na gradjevinama, noću čuvao neki otpad na periferiji.
Deca rasla, porasla, završili škole. Sin završio fakultet, zaposlio se i posle nekoliko godina otišao u Kanadu. Tamo se oženio, radi, ima decu. Jedno vreme je pisao, slao slike a onda prestao. Govorilo se da je otišao u Afriku. Ko zna, više se nikada nije javio...
Ćerka upisala fakultet ali nešto joj nije baš išlo od ruke. Menjala poslove, radila u pekari, piceriji, kafiću...
Nigde da se skrasi.
Jednog dana, samo je pokupila stvari i otišla.
Posle se vraćala, pa opet odlazila. Prošle godine zauvek.
Kažu da je negde u Italiji.
Javila se nije.
Ostao je sam.
Sa slikama i uspomenama.
Telefon onemeo. Crn, turoban, bez glasa i blagovesti.
Pa makar greškom da pozvoni. Neće ni to.
Kao spomenik tišini i zaboravu.
Poštansko sanduče prazno.
Tamno kao grobnica pokopanih nada.
Dan za danom, godina za godinom, izmedju nemog telefona i praznog poštanskog sandučeta.
Tihi čovek jednostavno je otišao.
U malo groblje ispod Kosmaja. Tako je želeo i sve uredno platio za života.
Grobar i pop.
I jedna sveća voštana.
Niko nije primetio.
Ni da je živeo...