Djavolak

Njegovo zlotvorstvo đavo – satana, gospodar pakla, princ tame, antihrist i Lucifer – i u Srbiji ima paklene sledbenike
U Srbiji deluje 150.000 sektaša, među kojima ima najviše pripadnika različitih satanističkih sekti: Crna ruža, Crna ruka, Sanatan, Satanini sinovi, Bratstvo krvi... Satanini sledbenici su najzastupljeniji u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Valjevu, Arandjelovcu,...
Prema rečima eksperata, danas postoje „četiri vrste satanizma”: racionalistički (gde je satana simbol antihrišćanskog sveta), okultni („crne mise”, kada boga zamenjuje đavo), luciferizam (u mitove i rituale uvodi se satana kao neophodnost) i divlji satanizam (zasniva se na drogama i ima sadistički karakter koji može da preraste u monstruozni zločin).
Ova podela uopšte ne zvuci ni smisleno ni expertski: iskreno, prvi put čujem za nju …
Satanističke sekte i individualci poremećenog uma uvek su se skupljali na najmračnijim mestima i na zabačenim grobljima gde su prizivali đavola. (a ima i nekih u centru grada?)
Gospodar pakla najčešći je naziv satane, a slika pakla i danas izgleda onako kako su ga zamislili grčko-rimski pesnici klasičnog doba. Kasnije su ga detaljnije opisali Dante Aligijeri u „Božanstvenoj komediji” i engleski pesnik sedamnaestog veka Džon Milton u „Izgubljenom vremenu”.
Ali, svaka kultura stvarala je svoju sliku sataninog carstva. Tako, na primer, japanska budistička tradicija opisuje pakao kao baruštinu krvi u kojoj se večno dave grešnici. Na Islandu pakao je zamišljen kao ledeni pejzaž po kome lutaju izgubljene duše, bez nade, dok ga islam opisuje kao zemlju vatre i zmije kojom vlada Iblis (arapsko ime za đavola).
Ni hrišćanska crkva ne sumnja u njegovo postojanje. (opa! ne sumnjaju, dakle?!) Više od dve hiljade godina ona se krvavo obračunava s njim.
Ne zna se ko tu više krvi propljuvao: dal djavo, dal popovi, dal siroti optuženici koje mučiše i bušiše i bodoše dok ne priznadoše da su 'saradjivali s djavolom' te završiše na lomaci!
„Đavo postoji ne samo kao simbol zla već i kao fizička prisutnost”, govorio je papa Pavle Šesti (Pavle Šesti: THE NEW BLOOD), a Jovan Pavle Drugi (Jovan Pavle Drugi: THE RETURN OF JEAN-PAUL) često se pozivao na tu tvrdnju.
Da bi se čovek odbranio od Belzebuba, godinama ponavljaju demonolozi, neophodno je da se znaju njegove namere, navike, trikovi i slabosti. U knjizi „Đavolova biografija”, koju je sačinio španski pesnik, romansijer i istraživač okultnog Alberto Kuste, kaže se da „Belzebub upravo znači Gospodar muva. Kuste objašnjava da se Belzebub nalazi na drugom mestu paklene hijerarhije, odmah iza satane. Kao Gospodar muva (pod imenom Akor) vekovima je slavljen u raznim kultovima širom sveta.
(Zašto bi se Belzebub, sa tako lepim imenom, odjednom prekštavao čim predje granicu?)
Belzebub, princ demona, toliko je važan za ovu vrstu praznoverice da ga često brkaju sa njegovim kraljem satanom, čije ime ima hebrejski koren i znači „protivnik”. Oko Belzebuba vrte se i drugi nesporazumi: princ tame često se naziva Luciferom, dok se ovo ime pogrešno pripisuje satani još od trećeg veka posle Hrista.
U srednjem veku satanu su često mešali sa antihristom, koji će se prema evangelisti Jovanu pojaviti ubrzo posle drugog Hristovog dolaska na svet da ometa Sina božjeg u njegovim akcijama.
A karakteristike po kojima se može prepoznati đavo menjaju se od mita do mita. Većina veruje da gospodar pakla ima rogove, kožu tvrdu kao kamen i neverovatnu snagu.
Prema „Talmudu”, đavo ima odliku koja ga brzo odaje: veoma je nestrpljiv i „šest puta više od čoveka žuri da ostvari svoju zamisao”.
Egzorcisti su najveći đavolovi neprijatelji jer oni znaju da prepoznaju znake njegovog prisustva i da ga slome. Reč „egzorcizam” je grčkog porekla i označava „suđenje”. Egzorcizam se primenjuje kad neki princip zla (Lucifer ili neki drugi) uđe u dušu ili telo čoveka ili životinje (besnog psa, recimo - ili coveka obolelog od shizofrenije ili epilepsije...)
Pakt sa đavolom, svakako najpoznatiji u umetnosti, jeste onaj koji je potpisao doktor Faust. U literaturi su ga obradili Marlo, Gete i Man, a u muzici Vagner. Malo kad se pominje da se u osnovi ovih dela nalazi „Priča o doktoru Faustu”, mađioničaru i prizivaču duhova, koju je 1587. u Nemačkoj napisao i objavio Johan Spis.
Spis je u ovom delu opisao doživljaje jednog alhemičara koji je prodao dušu đavolu u zamenu za večnu mladost i čudesne moći. Faust je tako postao arhetip čoveka koji paktira sa đavolom, što je oduvek fasciniralo umetnike. Ovaj mit živeo je kroz istoriju u bezbroj varijanti.
„Mea kulpa” (kriv sam) odjekivalo je u vreme inkvizicije, kada su ljudi živi spaljivani zato što su „prodavali dušu đavolu”.
I danas, u eri kompjutera, mnogi se plaše princa tame. Šta je, u stvari, mit o satani i njegovim slugama? To je čudesni galimatijas sastavljen od bezbroj mitova kojih ima u svim religijama i kulturama i koji kolaju hiljadama godina, kažu antropolozi.
Kada se čovek bolje zamisli, đavo je niko i ništa, samo izmišljotina kojom se čovek suprotstavlja prirodi i stvarnom životu, napisao je španski antropolog Alfonso Marija di Nola u studiji koja se jednostavno zove „Đavo”.
„Čovek prihvata prirodu i istoriju kao preteće i neprijateljske elemente i zbog toga izmišlja zla bića koja iz njih proističu”, tvrdi Di Nola.
Ipak to „ništa” i taj „niko” ne prestaje da opseda ljude kroz čitavu civilizaciju. Tu opsednutost možda je najbolje izrazio francuski pesnik Šarl Bodler u svojim „Litanijama Satani”. Bodler je tvrdio da je „najveća lukavost đavola u tome što nas je ubedio da ne postoji”.