Cena

Prijatelju bivši, seti se vremena kada si prodavao prijatelje da bi preživeo. 

U početku nije bilo lako. Posle si navikao. Leglo ti nekako.
Za one najbolje si dobijao najvišu cenu. 
Kada su ti otac i mati umrli, požurio si da se podeliš sa braćom. Hteo si svoje parče kolaca. Posle si se sudio jer ti je bilo malo. 
Ljubav si na kantar stavljao, misleći da ćeš tako znati koliko vredi. Dodavao si sa strane, kada je trebalo. 
Decu u pocetku nisi želeo, a posle, kada su došla, nisi ih voleo jer su bila kao ti. Tako si ih učio. 
Naše je prijateljstvo odavno zakopano. Bacio si ga negde kraj puta. Ja sam ga samo zatrpao da ga psi ne razvuku. 
Često prolazim tvojom ulicom. Ponekad vidim svetlo u tvom stanu. Ne usudujem se da ti pokucam na vrata jer ne donosim darove koje ti očekuješ. 
Samo bih hteo da te pitam, koliko si dobio za mene?
Koliko vredim…

ExYu

Ko se jos seca male Juce...
Nije pitanje.
Sluti na odgovor.
Juca moje mladosti, sada sredovecna, budi uspomene.
A, ni mali Steva nije mali kao sto je bio.
Porasla Juca, porasle nam zelje, porasli platani u Bulevaru...
Smanjila se, od svih zivotnih padova, nekako, nasumicno pada u zaborav...
Ekipa sa coska, ekipa mladosti  moje, nekada zvizdukom prizivala ptice, selice, uzdisala za lepotom,...
Danas, prolazi Juca, istom stazom mladosti, istim trotoarom i isti je mesec obasjava u predvecerje.
Ruke su joj pune cegera.
I Juca bi da se seti nasih zvizduka
Rado!
Malo sete, osmeh isti, zagonetan!
Vrag da je nosi!
Isto da pozelim cose!
Trazi nas, pogledom, srcem i tajnama.
Po neka ostala zakopana, ona ih secanjem iskopava.
Prolazi, Juca nasa, prolaze secanja, - kroz providne cegere, rumene sargarepe, salate zelene, i odlaze...
Ma gde!
Samo zamagljeno staklo kafica, odvajalice srca, secanja i mladosti.
Jednom, dosta je, konacno. I rekla, usnama iz nasih snova
- Ovo je moj muz!
Kako smo samo izdani bili.
I sada smo smo.
Dodje mi u besu i bespomocnosti samo da kazem
- Ma, pušti me, molim te!

Nobel

Godine 1888. francuske novine su greškom objavile vest o smrti Alfreda Nobela, osuđujući njegov izum dinamita i nazivajući ga ’trgovcem smrti’. Nobel nije želeo da se o njemu tako priča nakon njegove smrti, pa je odlučio da najveći deo svog bogatstva stečenog prodajom oružja, ali i sa naftnih polja u Rusiji, ostavi u Fond za dodelu Nobelove nagrade. U testamentu je predvideo da će se nagrada dodeljivati jednom godišnje, iz pet oblasti, ljudima koji su dali najveći doprinos čovečanstvu, bez obzira na nacionalnu pripadnost.
Alfred Nobel je napisao svoj testament na pocepanom listu hartije u Švedskom Klubu u Parizu pred svedocima, jer nije verovao advokatima.
Mahatma Gandi, čuveni borac protiv nasilja, čak pet puta je nominovan za Nobelovu nagradu za mir, ali je nikada nije dobio, pošto je ubijen 1948., dva dana pre zatvaranja nominacija. Te godine nagrada za mir nije dodeljena pa se pretpostavlja da je bila namenjena Gandiju.
Samo 34 dobitnika Nobelove Nagrade su bile žene.
Marija Kiri je jedina žena koja je dobilla dve Nobelove nagrade: jednu za fiziku i jednu za hemiju. Njena kćerka, Iren, takođe je dobila Nobelovu Nagradu.
Ivo Andrić je jedini naš dobitnik Nobelove nagrade. Nagradu je dobio za književnost 1961., za roman ’Na Drini ćuprija’.
Malo je nedostajalo da prvi naš Nobelovac zapravo bude Nikola Tesla. On je bio nominovan zajedno sa poznatim američkim istraživačem Tomasom Edisonom još davne 1915. godine. Međutim, kako se njih dvojica nisu trpeli i nisu hteli da zajedno prime nagradu, nominacija je povučena.
U Nobelovom testamentu nije bila predviđena nagrada iz oblasti ekonomije. Centralna Švedska Banka (najstarija centralna banka na svetu) je 1968.godine, povodom 300 godina svog postojanja, ustanovila ovu nagradu u čast Alfreda Nobela. Ova nagrada se dodeljuje od 1969.godine, a novac za nju daje sama Banka.
Najmlađi dobitnik Nobelove nagrade je Lorens Brag, koji je imao samo 25 godina kada je 1915. primio nagradu za fiziku zajedno sa svojim ocem.
Najstariji dobitnik Nobelove nagrade je Leonid Harvic, koji je sa 90 godina dobio nagradu za ekonomiju 2007.
Le Duk To iz Severnog Vijetnama dobio je 1973. Nobelovu nagradu za mir, jer je učestvovao u pregovorima za okončanje Vijetnamskog rata, ali je odbio da primi nagradu, jer je rat u tom trenutku još trajao. Francuski književnik Žan-Pol Sartr koji je bio nominovan 1964. za književnost, takođe je odbio da primi nagradu jer je odbijao sve službene nagrade.
Čak četiri dobitnika bila su primorana da obiju nagradu zbog odluka svojih vlada. Adolf Hitler zabranio je tri nagrade (Ričard Kun, (1900-1967) za hemiju 1938., Adolf Fridrih Johan Butenand, (1903-1995) za hemiju 1939. i Gerhard Domagk, (1895-1964) za fiziologiju/medicinu), a Staljin jednu - Borisu Leonidoviču Pasternaku (1890-1960), za literaturu 1958., koju je ovaj prihvatio, ali je onda bio prisiljen da je odbije. Svi oni su kasnije primili diplome i medalje, ali ne i novčani iznos nagrade.
Džordž Bernard Šo je svoju nagradu primio, ali je odbio njen novčani deo.
Jedina osoba koja je samostalno dobila dve Nobelove nagrade bio je Linus Pauling, 1954. za hemiju, a 1962. za mir.
Jozef Staljin, koji je umro kao diktator SSSR-a, dvaput je bio nominovan za Nobelovu nagradu zbog svoje uloge u II svetskom ratu.
Alfred Nobel je celog života imao fobiju da bi mogao da bude živ sahranjen, pa je zato naložio da njegovu smrt ustanove najmanje dva ugledna lekara, a da zatim bude kremiran.

Vampir

Vampir je demonsko biće poznato kod svih Slovena. Ljudi mogu postati vampirima nakon smrti, a mogu takođe i za života. Da bi se bolje shvatila priroda vampira treba prvo nešto reći o verovanju Slovena o životu nakon smrti.

  Kod Slovena je postojalo verovanje da čovem ima dušu i telo, koji su za života nerazdvojni. Nakon smrti duša se odvaja od tela i odlazi u drugi svet, odnosno svet mrtvih (Nav). Međutim odlazak u drugi svet traje prema predanju i običajima, koji su do danas sačuvani 40 dana. Za to vreme duša obilazi dom pokojnika i boravi na mestima gde je pokojnik najčešće boravio. Ukoliko je smrt teška, to znači da se pokonik teško rastaje od svoje duše. Verovalo se da dobri, pošteni i pravični ljudi se lakše rastaju od duše od onih zlih i nepravičnih. Vampiri su obično postajali zli ljudi, kao i oni koji su na samrti se teško rastajali od duše. Uglavnom se to događalo u roku od 40 dana, pre nego što duša ode u drugi svet (onaj svet, Nav). Međutim kod zlih ljudi, duša nije imala pristup drugom svetu, te bi ostala zarobljena u svetu živih. Takva duša bi se vraćala u svoje telo i mrtvac bi postao vampir. Ukoliko je duša zarobljena, ona može ući u telo i nakon 40 dana. 
Takođe vampir je mogao postati i preminuli preko cijeg groba bi prešla neka životinja. Obično se govorilo o mački. Postojalo je i verovanje da ako se telo čoveka ne spali, nakon smrti, njegova duša može ostati zauvek zarobljena u telu i u ovom svetu i da se taj čovek može povampiriti.
U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće – upir. Na staroslovenskom, reč za vatru je - pir, a un označava negaciju. Unpir, odnosno upir je izraz za biće kome vatra ne može ništa, odnosno označava biće koje je osuđeno na to da bude zarobljeno u telu čoveka koji nije spaljen. 
Vampir je zamišljen kao čovek koji je crven od krvi, koji nema mesa, ni kostiju, već je ispunjen crvenom pihtijastom masom. Verovalo se da se vampir može uništiti ako mu se ošteti koža. U tom slučaju bi pihtijasta masa izcurela iz tela. Vampiri su se često vraćali svojim ženama, čak i da su imali decu. Deca vampira mogli su biti i ljudi i vampiri, zavisno od pola vampira i deteta. Ukoliko bi bili istog pola i dete bi postalo vampir. Vampir je mogao biti nevidljiv, a takođe pojavljivao se kao čovek ili kao pas, nekad i kao vuk. Mogao je da prođe i kroz najmanji otvor ili neku rupu. Vampiri su nanosili zlo. Obično su davili žrtve i pili im krv. Ljudi nisu mogli da ih primete, ali prilikom pojave vampira, domaće životinje bi bile uznemirene.
Radi uništavanja vampira su se preduzimale razne mere predostrožnosti kao postavljanje trnja oko groba, kako bi vampir oštetio kožu. Ovakve mere se javljaju pojavom hrišćanstva i prestanka spaljivanja mrtvih. Sloveni su verovali da glog ima magično dejstvo, tako da je glogov kolac bio najefikasnije oruđe u borbi protiv vampira. Čajkanović smatra da je glogovim kocem mrtvac zabijan za sanduk, međutim takođe time bi se oštetila njegova koža.
Nekad je stavljano i vino u usta mrtvaca, jer je ono zamenjivalo krv i time zadovoljavalo vampirsku požudu za pijenje krvi. 
Vampirom se moglo postati i za života, ukoliko bi čoveka opseo zao duh, ali u pojedinim predelima se smatralo da se za života vampirom moglo postati i ukoliko se detetu ne baja kad treba ili ukoliko čovek sklopi neku vrstu ugovora sa demonskim silama. Živi vampiri su takođe nanosili zlo i pili krv, donosili bolesti, međutim njih je bilo teže uništiti. Imena za živog vampira su i Koldun kod Rusa, Prikoljiš kod vlaha. 
Vampir se pominje u Nestorovoj hronici, u Dušanovom zakoniku je predviđena kazna za one koji iskopavaju vampire, dok jedan nomokanon iz 7. veka predviđa kaznu za spaljivanje vukodlaka. Naročitu senzaciju u Evropi su vampiri dostigli početkom 18. veka. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. Tamo se nalazio izveštao o smrti Petra Blagojevića, nakon čega je umrlo još 10 ljudi, koji su na samrti izjavili da im se javio Blagojević. Iz Beča je poslat i tim lekara. Nakon otkopavanja groba, pronađeno je neraspadnuto telo Blagojevića sa tragovima krvi na zubima.

Čuma

U Srbiji je ime Čume skoro zaboravljeno jer jako dugo nije bilo epidemije kuge. Čuma je mitsko biće koje je donosilo kugu. Kao i druga bića koja donose bolest nazivana je eufemistički kuma ili tetka. Ona je zamičljana kao starica, ali isto i kao mlada žena u belom sa zabrađenim licem. Uvek je imala dugu obično čupavu kosu, koju je stalno češljala. Veoma je pazila na svoju higjenu, volela je da se umiva i kao što je već rečeno češlja. Često su joj ljudi pripremali kupku, kako bi je udobrovoljili i kako čuma za uzvrat ne bi umorila nekog iz te kuće. Mogla se naljutiti na dom koji bi našla u neredu i pomoriti sve u njemu. Takođe verovalo se da ne dira domove koji su čisti i uredni. Zato su ljudi kad bi se pojavila kuga čistili svoje domove. Da bi je odobrovoljili ljudi su joj spremali posude sa vodom i sapunom kako bi mogla da se tu umije. Verovalo se da živi daleko, na kraju sveta. Ovakvno verovanje je postojalo i kod mnogih drugih mitskih bića. Samo ponekad je čuma dolazila u sela među ljude i morila ih. Naselila bi se u neku kuću i verovalo se da bi neće dirati žitelje kuće u koju se naselila. Sa sobom je uvek nosila posudu sa strelicama i knjigu u kojoj je pisalo koga treba da umori. Nije mogla umoriti nikog ko nije na spisku. Verovalo se da kad dođe u selo prvo proziva ljude, pa joj se nije trebalo odazvati. Slično verovanje postoji i kod drugih bića, na primer rusalke su isto dozivale prvo ljude koje žele da udave. Strelicama bi gađala ljude i ko bi bio pogođen, morao bi se razboleti od kuge. Ukoliko bi joj neko ukrao posudu sa strelicama, ona bi izgubila svoju moć i ne bi mogla više nikog da umori.
U nekim krajevima se verovalo da ljude mori tako što ih udari pod mišku. Verovalo se da je neuništiva, ali i da je može ubiti crni pas ili vo. Navodno je izbegavala ove životinje, odnosno plašila ih se. Mogla se pretvoriti u crnu mačku.Takođe bila je nevidljiva i mogao ju je videti samo subotnjak, odnosno čovek koji je rođen u subotu. Za ove ljude se verovalo da imaju natprirodne moći i da mogu da vide demone. Od čume kao zaštita se koristio beli luk i čistoća. Nekad se oko sela pravila brazda, koja bi predstavljala magijski krug u koji čuma ne bi mogla da uđe. Ovu brazdu su pravila dva brata blizanca, pomoću dva crna vola, takođe blizanca. Od čume se moglo zaštititi i provlačenjem kroz takozvanu čuminu košulju. Čumina košulja se pravila tako što devet baba, potpuno nagih, prema vatri i bez sveća tajno opredu košulju. Golo telo je bilo uslov za pravilno izvršenje rituala. Golom telu se pripisivala izuzetna natprirodna moć, jer je oslobođeno svih neprirodnih veza i uopšte svega neprirodnog. Nag čovek je bio u potpunom jedinstvu sa prirodom i prirodnim. Zabeležen je slučaj da je 1837. godine, kada se u Jagodini pojavila kuga, knez Miloš naredio da se sačini čumina košulja. Kroz košulju se provukao knez Miloš sa svom porodicom i cela vojska u kasarni. Kako se čuma može javiti i u životinjskom i u ljudskom obliku, može se predpostaviti da je ovo biće veoma staro, jer su kult životinja i predstave demona u životinjskom obliku starija od predstava u ljudskom obliku. Predstave demona u ljudskom obliku je došlo znatno kasnije.

Papagajka

Zašto je sve do xvi veka budući papa uvek prvo morao da sedne na probušenu stolicu da bi se utvrdilo da je muškog pola???
Priča se da je u devetom veku jedna žena postala papa. Ona je od 858. godine bila gospodar Rima, sveta i raja i vladala pod imenom Jovan (Ivan) VIII dve godine, pet meseci i četiri dana. Svetu papsku službu završila je tako što je na svet donela dete za vreme procesije u Rimu red zgranutom gomilom koja je zapanjeno posmatrala kako se papa porađa.
Nakon ovog skandala, kaže dalja priča, papa Benedikt ustanovio je običaj da se preko probušene stolice proverava pol budućeg pape. Probušena stolica od crvenog mermera trebala je da omogući biračima da se pregledom i dodirom uvere u papinu muškost. Tek nakon takve provere Hristov namesnik je mogao da preuzme Petrove rajske ključeve. Ta jedinstvena svetkovina postojala je sve do XVI veka. Kada nije bilo sumnje o papinom polu, čuo bi se uzvik:"Imamo muškarca za papu!!!", što su Rimljani kasnije skratili samo na "habet" čime se izražava sigurnost u pol izabranog.
Crkva je do XVI veka dozvoljavala postojanje žene pape, a onda su o Jovani (Ivani) izbrisani svi tragovi i ova priča je proglašena "lažnom klevetom, glupošću, budalastom, detinjastom, plitkom i ništavnom bajkom koja svojim protivurečnostima samu sebe pobija", kako piše kardinal i papski istoriograf Cezar Bornijus iz XVI veka.
Grčki pisac Emanuel Roidus (1835-1904) iz čije smo knjige "Papisa Ivana" i saznali ovu priču tvrdi da je istina.
Godine 1866. izdao je svoje najpoznatije delo "Papisa Ivana", koje je prevedeno na mnoge jezike. Ali zbog njega je Roidus bio žestoko napadan i isključen iz crkve (iako je delo pisao pre donošenja Dogme o nepogrešivosti pape), a njime se pozabavio i državni tužilac. Knjiga je romansirana biografija ženskog pape bogatozačinjena tumačenjima, navođenjem podataka i ! izvira tako da više liči na naučnu raspravu nego na roman.
Pisac se pita: "Šta je strašno ako je jednom žena zauzela Petrovu svetu stolicu? To se punih sedam vekova smatralo istorijskom i uverljivo dokazanom činjenicom. Hroničari s početka XVI veka pokušali su da ženu papu izbrišu iz istorije papstva kao ružnu mrlju. Šta je razlog takvog iznenadnog i odlučnog preokreta? Da li smo postali manje galantni od naših praotaca ili je doba tehnike u kojem živimo omogućilo da mnogo tačnije izmerimo sadržaj ženske vrednosti nego naši preci koji su se Ivani divili sa iskrenim poštovanjem?"
I šta je Rodis razmrsio o zivotu buduće(g) pape? Rođena u Majncu, u Nemačkoj, 837. godine. Roditelji su joj bili Englezi, otac sveštenik poslat u Nemačku da širi veru (u Engleskoj su do X veka sveštenici smeli da se žene). Majka joj je rano umrla, pa je sa ocem putovala i pomagala mu u poslu. Kada je on umro, otišla je u manastir gde je proučavala crkvene knjige. Tamo je došao jedan mladi monah da joj pomogne u prepisivanju nekih spisa. Zaljubili su se i da bi mogli da žive zajedno, ona je obukla mušku mantiju, te su od tada putovali kao dva duhovnika. Došli su do Atine. Tamo je Jovana naučila grčki i uronila u izučavanje teologije. Mladić joj je dosadio pa se ukrcala u brod za Rim. Kako je bila lepa, učena i lukava (i dalje u mupkoj odori), izabrana je za papu.
Šta je dalje bilo prepisujemo od jednog hroničara tog vremena "U početku živela je ova žena pametno i vodila je pobožan i svet život. Kada je pak zbog čestog uživanja ukusni i masnih jela odebljala, odala se razvratu, te je zatrudnela sa svojim pisarem i rodila dete usred procesije u Rimu."
Priča dalje kaže da su Jovana i dete umrli na porađaju. Telo joj je pokopano zajedno sa detetom, na istom mestu gde je i izdahnula. Zamo je kasnije podignut spomenik ukrašen statuom žene koja se porađa. Danas hodočasnici na putu za Vatikan mimoilaze to mesto da ne bi uprljali obuću na putu kojim je išla grešna žena papa.
Koliko je nama ova priča prihvatljiva???
Ps.
Piron:Najmudrije je uzdržavati se od suda šta je istinito, lepo ili dobro. Da u sve treba sumnjati. On je išao tako daleko da je na poznatu Sokratovu "Znam da ništa ne znam" odgovarao: "A kako on zna da ništa ne zna"?