Djoković

Američka štampa:
Djoković je toliko dobar da je već danas dobio sutrašnji meč!

Vremekaz

Nije loše zati kako pročitati znake nebeske...

Znaci lepog vremena

- Visok vazdušni pritisak

Vazdušni pritisak zavisi od nadmorske visine i vremenskih prilika. Tako normalni vazdušni pritisak na nultoj visini je oko 1013 mb. Sa porastom visine on opada. Tendecija opadanja je oko 11 mb svakih 100m. Ako znate na kojoj se visini nalazite lako se da izracunati šta je normalan nadmorski pritisak za tu visinu, a samim tim znate i povišeni.

- Konstantan porast vazdušnog pritiska

Porast vazdušnog pritiska znaci lepo vreme. Ako je taj porast konstantan i dugotrajan pred nama je duži povoljan vremenski period.

- Severni i severoistocni vetar

Severni i severoistocni vetrovi donose stabilan vremenski period.

- Magla koja se spušta ka dolini

Magla koja se ujutro spušta u dolinu i kasnije nestaje.

- Oblaci koji se spuštaju sa vrhova ka dolini

Oblaci koji se spuštaju sa vrhova ka dolini pokazuju da dolazi do

porasta vazdušnog pritiska i samim tim povoljnog perioda

- Kasna dnevna naoblaka

Oblaci koji se javljaju kasno pre podne, a uvece nestaju i noci su

potpuno vedre.

- Velike temperaturne razlike izmedu dana i noci

Danju toplo, nocu hladno

- Vecernje rumenilo na zapadu

Rumenilo prilikom zalaska sunca.

- Vedro vreme

Vedro vreme bez oblaka.

*

Znaci lošeg vremena:

- Nizak vazdušni pritisak

Vazdušni pritisak ispod normale.

- Promenljiv vazdušni pritisak

Promenljiv vazdušni pritisak, oznacava promenljivo vreme.

- Kumulusi koji se javljaju uvece ili nocu

Veliki gomilasti oblaci koji se javljaju kasno uvece i ima ih u toku

noci.

- Jako jutarnje rumenilo

Jutarnje rumenilo na istoku može predskazati loše vreme.

- Južni, jugozapadni i zapadni vetrovi

Ovi vetrovi uglavnom donose kišni i loš period.

- Jutarnja magla koja prelazi u nisku naoblaku

Kada se jutarnja magla malo podigne i prede u nisku naoblaku, moguca je kiša koja dugo pada.

- "Eho" oko meseca i sunca

Krugovi oko mececa i sunca.

- Cirusi koji dolaze sa zapada

Visoki, paperijasti oblaci oznacavaju da ce se uskoro vreme pokvariti.

Bre

Jedna reč, više kao uzrečica, osobena je za Srbe. Njeno značenje različito se tumači i upotrebljava se u različitim prilikama. Šta će značiti pomalo zavisi od tona kojim se izgovara. 

To je reč bre.

Građani, uopšte, smatraju da ova reč ne znači ništa, da je to samo jedna uzrečica i to neučtiva uzrečica pa je treba izbegavati, štaviše, da je treba izbaciti iz svog rečnika. Poneki misle da bre znači magarac, ali su ti i takvi, u stvari, neobavešteni. To da bre znači magarac rekla im je majka u pokušaju da ih odvrati da koriste tu čudnu reč.

Evo kako se tumači značenje reči bre. U Vukovom rečniku iz 1852. godine reč bre tumači se primerima: Daj bre! Kamo bre! Ajde bre!, i kaže se da je naredbodavnog značenja. Poreklo ove reči Vuk ne navodi. U Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU iz 1962. godine navode se čak četiri značenja ove reči. Na primer, da je reč bre uzvik kojim se ističe nešto što se kazalo, da se pojača ono što se kazalo. Rečnik srpskohrvatskog jezika Matice srpske iz 1967. godine za reč bre kaže da je uzvik za skretanje pažnje, često uz pretnju, ali i za čuđenje. Daje sledeće primere: Sviraj bre!, ili, kad se nekoliko puta ponovi Bre! Bre! Bre!, izražava čuđenje. U oba ova velika rečnika za reč bre se kaže da je turskog porekla, znači, stigla je u srpski iz turskog jezika. Međutim, u rečniku Turcizmi u srpskohrvatskom - hrvatskosrpskom jeziku kaže se nešto drugo, to jest da je reč bre preuzeta iz grčkog jezika. Put ove reči može biti ovakav: reč je najpre iz grčkog preuzeta u turski, pa iz turskog u srpski jezik. A moglo je biti i ovako - reč je iz grčkog preuzeta u srpski jezik, pa su je od Srba Turci preuzeli u vekovima dok su vladali srpskim zemljama.

Reči služe da izrazimo misli i osećanja. U celini gledano, glavno pitanje je - koju misao, koje osećanje izražavamo kad kažemo bre? A kažemo je uvek uz neku drugu reč. Štaviše, bre možemo da kažemo i uz neku reč takođe malo poznatog značenja za koju ipak znamo šta znači. Na primer, aman bre - to znači da nekog nešto molimo istovremeno mu zapovedajući. Jer aman znači milost pa kad se udruži s bre, postaje zapovest.

Čudna je ta reč bre.

Jeste

- Da li više slušaš radio ili gledaš televiziju?
- Više slušam radio...
- Zašto?
- Zato što je na radiju lepša slika...

Druidi

Druidska vera priznata je kao zvanična religija u Britaniji. To je prva paganska vera koja je dobila status zvanične religije.

Druidi su sveštenici prve, koliko je poznato, duhovne prakse u Britaniji, a postojali su i u drugim keltskim društvima u Evropi.

Poklonici ove religije ne veruju samo u jednog boga ili tvorca, već se mole duhovima koji nastanjuju Zemlju - duhovima planina, reka i šuma, kao i prirodnim silama, poput groma. Takođe obavljaju rituale vezane za promene godišnjih doba.

But!!!

Divination with the bodies of human victims is attested by Tacitus, who says that "the Druids consult the gods in the palpitating entrails of men," and by Strabo, who describes the striking down of the victim by the sword and the predicting of the future from his convulsive movements.

Human sacrifice in Gaul was put down by the Romans, who were amazed at its extent, Suetonius summing up the whole religion in a phrase--druidarum religionem diræ immanitatis. By the year 40 A.D. it had ceased, though victims were offered symbolically, the Druids pretending to strike them and drawing a little blood from them. Only the pressure of a higher civilisation forced the so-called philosophic Druids to abandon their revolting customs. Among the Celts of Britain human sacrifice still prevailed in 77 A.D. Dio Cassius describes the refinements of cruelty practised on female victims (prisoners of war) in honour of the goddess Andrasta--their breasts cut off and placed over their mouths, and a stake driven through their bodies, which were then hung in the sacred grove. Tacitus speaks of the altars in Mona (Anglesey) laved with human blood. As to the Irish Celts, patriotic writers have refused to believe them guilty of such practices, but there is no a priors reason which need set them apart from other races on the same level of civilisation in this custom. The Irish texts no doubt exaggerate the number of the victims, but they certainly attest the existence of the practice. From the Dindsenchas, which describes many archaic usages, we learn that "the firstlings of every issue and the chief scions of every clan" were offered to Cromm Cruaich--a sacrifice of the firstborn,--and that at one festival the prostrations of the worshippers were so violent that three-fourths of them perished, not improbably an exaggerated memory of orgiastic rites. Dr. Joyce thinks that these notices are as incredible as the mythic tales in the Dindsenchas. Yet the tales were doubtless quite credible to the pagan Irish, and the ritual notices are certainly founded on fact. Dr. Joyce admits the existence of foundation sacrifices in Ireland, and it is difficult to understand why human victims may not have been offered on other occasions also.

(Izvor: http://www.sacred-texts.com/neu/celt/rac/rac19.htm#fn_849 )

U ovom sjajnom tekstu, pobrojani su antički i savremeni autori  koji svedoče o USTALJENOJ PRAKSI prinošenja ljudskih žrtava kod druida. Naravno, ova, danas "zvanično priznata" "religija" neće ovo olako da prizna a ako ih i stisnu činjenice, potvrdiće da tome nisu skloni. Prećutkuju se, međutim, "situacije" koje "opravdavaju" žrtvovanje ljudi, a posebno prvorođene dece. Naravno, ne treba da nas začudi ako i kod nas uskoro zatraže da budu "religija" (a već su, na žalost, i registrovani kao nevladina organizacija DREVNI KORENI - koja u svojim mnogobrojnim okultističkim i ezoterijskim programima ima i kult veštica - tj. šamanizam druidskog tipa).

St. Patrick

Koje su prve asocijacije na Irsku? Zelena boja. Detelina. Za malo veće znalce, harfa. Sveti Patrik. I „ginis" pivo. 

Za početak, pravi Sv. Patrik nije ni bio Irac. Rođen je u Britaniji 390 godine u aristokratskoj hrišćanskoj porodici, u raskošnoj kući, sa mnogo slugu. Kao dečak nije pokazivao interesovanje za hrišćanstvo. U šesnaestoj godini njegov svet se preokrenuo. Bio je kidnapovan i poslat preko mora da bude 7. godina pastir na hladnim planinama u unutrašnjosti Irske. Za njega je to bilo zastrašujuće ali tada se preobratio i postao veliki hrišćanski vernik.  

Njegovo ime čak nije ni bilo Patrik, nego Mevin Sukat. 

 Narodne priče kažu da se Patriku snovima javio glas, govoreći mu da pobegne. Tada je pronašao način da dođe na piratski brod i vrati se nazad u Britaniju, gde je ponovo bio sa svojom porodicom. Međutim, glas mu se ponovo javio i rekao da se vrati u Irsku. 

Postaje sveštenik a zatim biskup, vraća se u Irsku i ostaje tamo do kraja života pokušavajući da irski narod preobrati u hrišćane. Život mu je bio težak - siledžije su ga prebijale, a irske vlasti hapsile, dok su ga britanske vlasti stalno upozoravale. 

Nakon smrti 17. marta 461. godine, Patrik je dugo ostao zaboravljen. Ali polako su oko Patrika počele da se gomilaju legende, a vekovima kasnije on je proglašen za sveca zaštitnika Irske. Sudeći po pričama, Patrik je koristio lišće deteline da objasni sveto trojstvo u hrišćanstvu pa je i danas ova biljka simbol praznika, a popularna je i van ovog konteksta, kao simbol sreće. 

Istina je verovatno drugačija od legendi i detelina je mnogo kasnije postala simbol Irske, ali priča je ostala. 

Detelina je bila sveta biljka kod starih Kelta i bila je simbol ponovnog buđenja proleća. 
Iako se smatra da uz Patrika neizbežno ide zelena boja, u ranija vremena mnogo popularnija u vreme tog praznika je bila – plava!  
Plava boja je bila zastupljenija kada su vojnici nosili "plavu boju Svetog Patrika" na uniformama. Pored toga, kada se britanski kralj Henri Osmi proglasio vladarem Irske, koristila se zastava sa zlatnom harfom na plavoj pozadini. 
Još jedan mit o Sv. Patriku kaže da je on prognao sve zmije iz Irske. Istina je da ih nema, ali nikad ni nisu postojale, tvrde naučnici. Irska je okružena ledenim vodama okeana, suviše hladnim da bi zmije mogle da se presle iz Britanije. Pošto zmije simbolično predstavljaju zlo, kada ih je Patrik isterao, tvrdio je da je isterao i stare zle paganaske običaje iz Irske i doneo novo doba. 
Poznati simbol je i Leprechaun, mali simpatični čovečuljak, obučen u zeleno. Legenda kaže da su ovi mali, nestašni čovečuljci, obućari i da se najlakše mogu pronaći tako što će se pratiti zvuk njihovog čekića. 
Važno je uhvatiti ih, pošto oni skrivaju tajnu lokaciju ćupa sa zlatom. 
Ova verzija nema nikakve veze sa Irskom. Smišljena je i marketinški lansirana u Americi. 
Po keltskoj tradiciji, ovi čovečuljci su bili male zlice, čak su ih i vile i vilenjaci izbegavali. 
Na kraju, evo i tipičnog primera irskog humora: 
‘Murphy, why don’t you give up the drinking, smoking and carousing?’ said Mrs O’Leary 
‘It’s too late,’ replied Murphy. 
‘It’s never too late,’ assured the virtuous Mrs O’Leary. 
 ‘Well, there’s no rush then,’ smiled Murphy.

Sic

Biblija kaže, “Na početku, stvori Bog nebo i zemlju”.
Niti bibilija niti nauka ne kažu šta se dešavalo pre početka.
Sv. Avgustin je jednom upitao:
“Šta je Bog radio pre nego je stvorio svet?”
Biskup mu je odgovorio:
“Stvarao je pakao za one koji pitaju to pitanje!”
...I tačka! 

Čujte Srbi

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan na rod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar das vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više nište ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih.

Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.

Narod vam je demokratičan. i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule.

Narod vam je "ponosan" ali ne i ohol. Taj "ponos" nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj "ponos" je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti. Loši ljudi ga nemaju. Oni su samo oholi.

Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi.

Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom "inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete.

Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! I vaš seljak gubi, zbog nedovoljnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlje. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u poljoprivredi pošto bi ga oni bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. "Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje.

Sela vam se sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti. Ne, ona dolazi u grad iz dva razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa žele da budu "činovnici" jer misle i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitanju vrednog osoblja u državnim službama. I, zaista, lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju šminku, a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju.

Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna, uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiv.

Arčibald Rajs u svom predsmrtnom delu "Čujte Srbi" iz 1928.

Fenjer

Kako se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem, varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević, upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830. godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para, i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za fenjere i sveće, što će goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju". 

 Iz gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već 1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od 26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima „pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.

 Po „Zapisima" Koste Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911) za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti. Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine, pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila „sjajno osvetljena".

 Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.

 Od tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.

 U vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000 dinara

Don

Boško Radonjić je u Beogradu bio poznat kao vlasnik “Lotos bara”, ali daleko je čuveniji po svojoj prošlosti u Sjedinjenim Državama, gde je postao kum irske mafije u Njujorku i veliki prijatelj Džona Gotija, posljednjeg dona "Koza Nostre" u Americi.
Boško Radnonjić je krajem šezdesetih pobjegao u Čikago. Prema pisanju američke štampe, 1975. godine je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zavjeri - postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu.
Po izlasku iz zatvora, 1982, vratio se u Njujork i, poslije serije ubistava i hapšenja vođa njujorškog podzemlja, krajem osamdesetih, i sam postao “kum” - kako ga je opisivala tadašnja štampa, “prvi Srbin na čelu irske mafije”. 
Sa te pozicije uspio je da ujedini Irce i Italijane, čiju je familiju Gambino predvodio čuveni Džon Goti.
Veći dio devedesetih godina proveo je u bivšoj Jugoslaviji, a na naslovnim stranama u Americi pojavio se januara 1999, kada je spektakularno uhapšen u Majamiju, na Floridi.
Suđeno mu je po optužnici iz 1992, za namještanje porote na suđenju Gotiju šest godina ranije, ali su sve optužbe povučene pošto je ključni svjedok slučaja, “insajder” iz Gotijvih redova Salvatore Gravano, zvani “Semi bik”, optužen zbog droge dok je bio u programu za zaštitu svedoka.
 U kasnijim intervjuima Radonjić je tvrdio da ga FBI, zapravo, progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde pripremaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi.

Od 1990. godine živio je u stanu iznad “Lotos bara” u Zmaj Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub. Na Zlatiboru je držao kockarnicu u hotelu “Palisad”, kasnije sagradio kazino “Bos”. 
Rođen je 17. maja 1943. u Užicu, gde je nedavno i sahranjen