B17

Rak je izlečiv.
Možda i nije...
Ali, pokušaj izlečenja se svim silama osporava.
Nekome ide u račun da se lek ne pronadje.
Farmaceutska industrija hara svetom.
Za početak, nije loše znati:
Izvori vitamina B17
Najveća koncentracija B17 vitamina je u gorkim bademima, u košticama jabuke,
kajsije, nektarine, kručke, šljive, trešnje, limuna, kupina, malina, jagoda
itd.
Nalazi se u braon pirinču, prosu, lanu i mnogim tropskim biljkama.
Ima ga u skoro svim košticama iz familije ruža.
Još 1802. izvesni hemicar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina (a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživaci postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grckog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski - amandula.
Upotreba "Amigdalina" datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naci podatak da je korišcen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su lecene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim kolicinama upravo prisutan u gorkom bademu.
Cak i jedan egipatski papirus od pre 5000 godina pominje korišcenje "aqua amigdaloruma" za lecenje tumora na koži.
E sad, ima leka ili nema leka...
Da se podsetimo na priču koja je punila američke medije šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je američki biohemičar Ernst. T. Krebs mladji, predstavio svoju teoriju o uzrocima nastanka raka i mogucnostima njegovog lecenja.
Tvrdnja dr Krebsa da je rak samo posledica hroničnog poremećaja u metabolizmu koji nastaje nedostatkom vitamina B17, koji se nalazi u košticama skoro svih plodova iz familije ruža (kajsija, breskva, tresnja, visnja, jabuka, kruska.) naišla je na žestoke napade američke Administracije za hranu i lekove (FDA), a preko koje su uticaj vršile mocne multinacionalne farmaceutske kompanije.
Problem je bio nemogućnost da se pročišćeni Krebsov vitamin B17, podnazivom "Laetril", patentira i skupo prodaje.
Naime, rak kao uglavnom "neizleciva bolest" čije samo otkrivanje kod mnogih izaziva paničan strah i nagoni ljude da ne štede novac u pokušajima da sebi bar malo produže život, za farmakoindustriju pravi je zlatni rudnik.
Oko 200 MILIJARDI dolara godišnje troši se na istraživanja o nastanku raka, na lečenje uz pomoć citostatika i ostalih skupih medikamenata, zračenja, hirurške tretmane, itd.
Jednostavno. Ako bi se rak mogao izlečiti, ili čak prevenitvno suzbiti, čitav biznis od 200 milijardi dolara i armija zaposlenih na tome, propali bi. Broj ljudi koji od raka živi, veći je od onog koji umire. Zato je logično da onaj ko ostvaruje ovu dobit, učini sve kako bi svoje tržište zaštitio. To čini takozvana kanceromafija.
Dvostruki nobelovac dr Lajnus Pauling je čak javno izjavio: " Svako treba da zna da je većina istraživanja o raku obična prevara.".
Štaviše, zna se za nekoliko veoma uspešnih terapija, koje su sve suzbijene upravo od strane kanceromafije. Jedna se zasnivala na korišćenju radiotalasa odredjene frekvencije koji su ubijali maligne celije (naprava Rajmonda Rajfa), dok su ostale terapije uglavnom počivale na lekovitom bilju. Svi koji su imali rezultate u borbi protiv raka završili su na sudovima, nakon što su ih bankari
iz Vol Strita prethodno obišli i pokušali da dobiju ekskluzivna prava za patent.Kad im to nije pošlo za rukom ili im se posao jednostavno nije isplatio, stvari su zataškane, a laboratorije i klinike zatvorene.
Terapija vitaminom B17, odnosno "Laetrilom", bila je najviše osporavana. Ovaj alternativni lek prikazan je kao "otrovan i opasan", baš kao i jedenje koštica od kajsija, a teorija doktora Krebsa kao "šarlatanstvo i prevara".
Svi glavni americki mediji su, iako je B17 zvanično prihvaćen kao vitami (1952.),odmah objavili zastrašujuću priču o jednom bračnom paru iz San Franciska koji se otrovao cijanidom jedući gorke bademe iz kajsije. Iako njihova imena nikada nisu objavljena, a nekoliko radoznalih nezavisnih novinra bezuspešno nastojalo da otkrije šta se zapravo dogodilo, priča je obisla svet i od tada potiče verovanje da su koštice kajsije otrov.
Nije pomoglo ni to sto je Dr Krebs sam sebi, šezdesetih godina pred brojnim novinarima, ubrizgao veliku dozu "Laetrila" i ostao živ. Umro je 1996. u devedesetoj godini.
Način kako su se SAD borile protiv ovog alternativnog leka, upravo pokazuje sistem funkcionisanja društva baziranog isključivo na profitu i lobijima. Naimesvaistraživanja koja su vrsena na "Laetrilu", radjena su tako da dokažu da je
otrovan. Ni jedno istraživanje koje bi pokazalo njegovu efikasnost nije radjeno.
Ko jede semenke, ne oboleva. Tako sam shvatio.
I majmuni.
Ne obolevaju...