Zebra

Pade žena!
Stajala, čekala da se upali zeleno svetlo na semaforu.
Pripekla zvezda, ona gologlava.
Proključala.
Samo se ispružila pored zebre.
Napravi se gužva, svi imaju ideju... Neki je prskaju vodom, neki masiraju podlakticu,...
Jedan babin vršnjak se kavaljerski ponudi da, samo ako treba, poradi na veštačkom disanju.
Drugi za masažu srca.
Drzeća gospodja, izazva napad humanosti.
Stade odjednom i saobraćaj.
Napraviše se kolone, saobraćajac sve zaustavio.
Baš pomislismo, humanosti nema granica, kad ono ide auto sa rotacionim svetlima.
Prolazi ministar!
Žuri mu se. Spašava nam otadžbinu.
Nema vremena za babu.
A ona, polako dolazi svesti.
Trepuće sitnim okicama, uplašena, zbunjena.
Pokušava nešto da kaže, ču se samo blago stenjanje.
U vazduhu zatrepta nemoćni pokušaj izvinjenja.
Ona se jadnica, izvinjava.
Mogao je ministar da zadocni.
Naopako!
Nekako je uspraviše, a nema je metar i nešto sitno.
Zahvaljuje se svima na pomoći dok joj neke devojčice stresaju uličnu prašinu sa ramena.
Jedan taksista joj ponudi vožnju besplatno.
Blago se nasmešila i odbila.
- Moći ću ja sine, hvala ti od srca.
I ode polako preko zebre, sa preostalim dostojanstvom.
Nogu pred nogu, u budućnost.
I mi se razidjosmo. Svako preko svoje zebre.
Nekoliko mladića, udobno zavaljenih u pletene stolice ispred obližnjeg kafića, glasno komentarišu.
- Sramota!
- Nego šta.
- Treba ukinuti zebre i dozvoliti penzionerima da pretrčavaju gde 'oće!
- I da prelaze na crveno!
- I to!
Nisam ih više čuo.
Prešao sam zebru.