Dobio sam poruku:
"Svima koji su nam poželeli sve najlepše u 2009. - uopšte nije upalilo.
Zato molim, za 2010. umesto želja šaljite novac, nešto alkohola i čokoladu.
Hvala!"
Stvarno tako piše.
Bloga mi!
уторак, 29. децембар 2009.
среда, 23. децембар 2009.
недеља, 20. децембар 2009.
Variable
Zbog čega ljudi u americi gube kuće!?
Prvo, banke su tamo bezobrazno traljavo radile svoj posao. Davani su krediti ljudima koji niti su imali stalan posao, niti dobra primanja. Učešće takodje nije traženo. Prevedeno na primer iz evrope to bi izgledalo ovako:
- Ti odeš u banku i kažeš, ima ta i ta kuća koja vredi 200 000.
- Oni ti kažu - nema problema evo tebi kredit od 200 000 sa variabalnom hipotekom od 7% bez da te pitaju imaš li učesće i da li ti je siguran posao.
- Ti se presabereš i vidiš da na hipoteku od 7% ti plaćas godišnji cins od 14 000 dolara. Tako računajuci ti vidiš da ti kuća izadje nekih 1 000 i kusur dolara mesečno. Uporediš to sa nekim ćumezom od stana u nekom oblakoderu na 150tom spratu koji košta 900 dolara mesečno i kažeš - pa nisam ni ja lud, uzeću kuću. Placam par stotina dolara više a imam svoje dvorište i 10 soba!
- Potpisuješ variabalnu hipoteku, i dok ti to radiš, bankarski agent ti saopštava da se hipoteka, pošto je variabalna, teoretski može promeniti ali je to jako jako malo verovatno. Ti si malo nesiguran, i možda postaviš u vezi varibalne hipoteke još koje pitanje ali te on umiri i ti sa sigurnošću potpišeš ugovor.
- Prve godine je hipoteka 7% i ti trljaš ruke. Imaš svoj dom a košta te malo više od nekog stana.
- Druge godine te banka obaveštava da će se ratu povećati na 8%. Ti računaš i vidiš da je to sada 16'000 godišnje. Kažes - hmmmm, sad je malo više od par stotina skuplje nego stan, ali može se. Možda uzmeš i drugi posao kako bi došao na isto.
- Posle treće godine banka ponovo diže variabalni cins i saopštava da je sada oko 10%. Ti računas i vidiš da te sada kuća košta skoro duplo više nego da si ostao u nekom običnom stanu. Šta da radžs? Možda da i žena traži drugi posao?
- Posle četvrte godine ti dižu ratu na 12%. Ti kapituliraš, jer hipoteku ne možeš platiti čak i da radiš 24 sata dnevno!
Šta se dešava?
Posle par neplaćenih rata oduzimaju ti kuću. Onda oni pokušavaju da je prodaju i pošto nisu jedini koji to pokušavaju, cena kuće pada. Sad umesto 200 000 za nju nude možda 150 000 ili 100 000. Ako se sada proda po toj ceni tebi ostaje dug od 50 000 do 100 000 na ledjima!
Dakle tako je to išlo i ovo je jedan od 'lepsih' slucajeva.
Najgore su prošli oni koji su se zaletali i kupovali precenjene kuće (kao sto se to sad desava u Srbiji).
Oni su jos dali nešto svog novca pa su sad izgubili i svoje i zadužili se!
- Ti odeš u banku i kažeš, ima ta i ta kuća koja vredi 200 000.
- Oni ti kažu - nema problema evo tebi kredit od 200 000 sa variabalnom hipotekom od 7% bez da te pitaju imaš li učesće i da li ti je siguran posao.
- Ti se presabereš i vidiš da na hipoteku od 7% ti plaćas godišnji cins od 14 000 dolara. Tako računajuci ti vidiš da ti kuća izadje nekih 1 000 i kusur dolara mesečno. Uporediš to sa nekim ćumezom od stana u nekom oblakoderu na 150tom spratu koji košta 900 dolara mesečno i kažeš - pa nisam ni ja lud, uzeću kuću. Placam par stotina dolara više a imam svoje dvorište i 10 soba!
- Potpisuješ variabalnu hipoteku, i dok ti to radiš, bankarski agent ti saopštava da se hipoteka, pošto je variabalna, teoretski može promeniti ali je to jako jako malo verovatno. Ti si malo nesiguran, i možda postaviš u vezi varibalne hipoteke još koje pitanje ali te on umiri i ti sa sigurnošću potpišeš ugovor.
- Prve godine je hipoteka 7% i ti trljaš ruke. Imaš svoj dom a košta te malo više od nekog stana.
- Druge godine te banka obaveštava da će se ratu povećati na 8%. Ti računaš i vidiš da je to sada 16'000 godišnje. Kažes - hmmmm, sad je malo više od par stotina skuplje nego stan, ali može se. Možda uzmeš i drugi posao kako bi došao na isto.
- Posle treće godine banka ponovo diže variabalni cins i saopštava da je sada oko 10%. Ti računas i vidiš da te sada kuća košta skoro duplo više nego da si ostao u nekom običnom stanu. Šta da radžs? Možda da i žena traži drugi posao?
- Posle četvrte godine ti dižu ratu na 12%. Ti kapituliraš, jer hipoteku ne možeš platiti čak i da radiš 24 sata dnevno!
Šta se dešava?
Posle par neplaćenih rata oduzimaju ti kuću. Onda oni pokušavaju da je prodaju i pošto nisu jedini koji to pokušavaju, cena kuće pada. Sad umesto 200 000 za nju nude možda 150 000 ili 100 000. Ako se sada proda po toj ceni tebi ostaje dug od 50 000 do 100 000 na ledjima!
Dakle tako je to išlo i ovo je jedan od 'lepsih' slucajeva.
Najgore su prošli oni koji su se zaletali i kupovali precenjene kuće (kao sto se to sad desava u Srbiji).
Oni su jos dali nešto svog novca pa su sad izgubili i svoje i zadužili se!
среда, 9. децембар 2009.
Globalizacija
Jedna zanimljiva definicija zasnovana na događajima iz svakodnevnice objašnjava pogibiju britanske Princeze Dijane kao nesporan primer globalizacije:
Britanska Princeza
sa momkom iz Egipta
doživi nesreću u francuskom tunelu
vozeći se u nemačkom automobilu
sa holandskim motorom
i vozačem iz Belgije
opijenim škotskim viskijem
dok su je pratili italijanski paparaci
na japanskim motrociklima.
Pomoć joj je pružio američki lekar
koristeći se brazilskim lekovima.
Ovu definiciju vam predstavlja Srbin
a verovatno je čitate zahvaljujući tehnologiji Bila Gejtsa
na računaru koji pokreću tajvanski čipovi
korejski monitor
i kineska grafička kartica
koje sastavljaju radnici iz Bangladeša
u singapurskoj fabrici.
Britanska Princeza
sa momkom iz Egipta
doživi nesreću u francuskom tunelu
vozeći se u nemačkom automobilu
sa holandskim motorom
i vozačem iz Belgije
opijenim škotskim viskijem
dok su je pratili italijanski paparaci
na japanskim motrociklima.
Pomoć joj je pružio američki lekar
koristeći se brazilskim lekovima.
Ovu definiciju vam predstavlja Srbin
a verovatno je čitate zahvaljujući tehnologiji Bila Gejtsa
na računaru koji pokreću tajvanski čipovi
korejski monitor
i kineska grafička kartica
koje sastavljaju radnici iz Bangladeša
u singapurskoj fabrici.
петак, 4. децембар 2009.
Namćori
Bivši brat, Boris Dežulović ovako razmišlja:
Pitao me jednom prilikom prijatelj u jednoj beogradskoj kafani zašto su Hrvati takvi. Kakvi?, pitao sam ne znajući na kakvu takvost Hrvata točno misli. Imaju li Hrvati najlepše i namodernije autoputeve?, odgovorio je protupitanjem. Imaju. Imaju li unutrašnji avionski saobraćaj? Nisam, eto, nikad razmišljao o tome da u Srbiji nema domaćih letova. Da li su im plate dva do četiri puta veće od svih ostalih u regionu? Jesu. Jesu li jedini na belom šengenskom režimu i šeću po Evropi bez viza? Jesu. Da li su praktički na pragu Evropske Unije? Jesu.
Da li im je državna televizija u odnosu na ostale u regionu, hm, televizija u boji? Jest.
Da li su bili treći na svetu u fudbalu?, nastavlja prijatelj. Jesu. Da li su svetski prvaci u rukometu, vaterpolu i tenisu? Jesu. Imaju li Blanku, Janicu i Gorana Ivaniševića? Imaju. Imaju li najlepše more i najlepša ostrva u Evropi? Jebiga, imaju. Da li su pobedili u ratu? Jesu, rekoh, ubedljivo. Da li su nakon hiljadu godina dobili državu? Jesu. Da li su se jednom zauvek rešili Srba i Jugoslavije? Jesu.
Pa što su onda tako nadrkani? – poentira na kraju prijatelj iskreno nemoćan pred vlastitom spoznajom. – Što su takvi namćori?
Vala baš!
Da li im je državna televizija u odnosu na ostale u regionu, hm, televizija u boji? Jest.
Da li su bili treći na svetu u fudbalu?, nastavlja prijatelj. Jesu. Da li su svetski prvaci u rukometu, vaterpolu i tenisu? Jesu. Imaju li Blanku, Janicu i Gorana Ivaniševića? Imaju. Imaju li najlepše more i najlepša ostrva u Evropi? Jebiga, imaju. Da li su pobedili u ratu? Jesu, rekoh, ubedljivo. Da li su nakon hiljadu godina dobili državu? Jesu. Da li su se jednom zauvek rešili Srba i Jugoslavije? Jesu.
Pa što su onda tako nadrkani? – poentira na kraju prijatelj iskreno nemoćan pred vlastitom spoznajom. – Što su takvi namćori?
Vala baš!
уторак, 17. новембар 2009.
понедељак, 9. новембар 2009.
Mosquito
Sigurno ste do sada čuli za različite uređaje koji emitovanjem zvuka određene frekvencije pokušavaju da rasteraju i/ili dozovu komarce, glodare, pse… Takvi uređaji se po pravilu zasnivaju na činjenici da svaka od navedenih vrsta može da čuje zvuke određene frekvencije koje čovek (ili bar većina ljudi) ne može. Sad dolazi malo interesantniji deo: usled kumulativnih efekata starenja i ljudsko uho smanjuje opseg frekvencija koje može da čuje, tako da postoji frekventni opseg koji pouzdano čuju ljudi mlađi od 20 godina i vrlo retko ljudi stariji od 30 godina.
Taj efekat je poodavno poznat, a naziva se presbiakuzija.
Ono što je bizarno je što se Velšanin Hauard Stejplton setio da taj efekat iskoristi u komercijalne svrhe: Još 2006. godine se na tržištu pojavio „Komarac“ (The Mosquito), uređaj koji se, zasnovan na već pomenutom efektu, koristi da bi rasterao adolescente sa nekog određenog mesta (recimo ispred prodavnica, u tržnim centrima i slično).
Da se sa bizarnostima nastavi, pobrinuli su se sami tinejdžeri: uvidevši potencijalnu korist od toga, neko je kreirao zvuk zvona za mobilne telefone koji matorci neće čuti – Mosquito Ringtone ili TeenBuzz. Sama upotrebna vrednost svega ovoga je vrlo sumnjiva jer se pokazalo, prirodno, da presbiakuzija ne pogađa sve ljude na isti način.
Možda je vredno zabeležiti i da je g-din Stejplton mislio da je u pitanju vrlo duhovit slučaj narušavanja prava intelektualne svojine, ali je saznao da je (još uvek) nemoguće patentirati pojedinačnu talasnu dužinu.
Ukoliko i posle svega rečenog želite da pokušate da rasterate neke tinejdžere zvukom, samo napred: reč je o frekvencijama od 17 i 14 kHz. Jedna je za razlaz, druga je za rington, pa eksperimentišite.
Ako iznervirate komšiju koji, iako ima 40 godina, još uvek vrlo dobro čuje tonove visokih frekvencija a uz to je i kamiondžija, sami ste krivi.
Ono što je bizarno je što se Velšanin Hauard Stejplton setio da taj efekat iskoristi u komercijalne svrhe: Još 2006. godine se na tržištu pojavio „Komarac“ (The Mosquito), uređaj koji se, zasnovan na već pomenutom efektu, koristi da bi rasterao adolescente sa nekog određenog mesta (recimo ispred prodavnica, u tržnim centrima i slično).
Da se sa bizarnostima nastavi, pobrinuli su se sami tinejdžeri: uvidevši potencijalnu korist od toga, neko je kreirao zvuk zvona za mobilne telefone koji matorci neće čuti – Mosquito Ringtone ili TeenBuzz. Sama upotrebna vrednost svega ovoga je vrlo sumnjiva jer se pokazalo, prirodno, da presbiakuzija ne pogađa sve ljude na isti način.
Možda je vredno zabeležiti i da je g-din Stejplton mislio da je u pitanju vrlo duhovit slučaj narušavanja prava intelektualne svojine, ali je saznao da je (još uvek) nemoguće patentirati pojedinačnu talasnu dužinu.
Ukoliko i posle svega rečenog želite da pokušate da rasterate neke tinejdžere zvukom, samo napred: reč je o frekvencijama od 17 i 14 kHz. Jedna je za razlaz, druga je za rington, pa eksperimentišite.
Ako iznervirate komšiju koji, iako ima 40 godina, još uvek vrlo dobro čuje tonove visokih frekvencija a uz to je i kamiondžija, sami ste krivi.
недеља, 8. новембар 2009.
TalMudovanje
Talmud je sveta knjiga za Jevreje. Talmud (na hebrejskom: תלמוד) je zbirka rasprava koje su vodili rabini o jevrejskom pravu, etici, običajima i istoriji. On sadržava ne samo religioznu nauku Jevreja, nego i građanske zakone: privatno pravo, porodično pravo i kazneno pravo.
Izmedju ostalog, piše:
„Da Jevreja nema na svijetu, ne bi ni sunce sjalo, ni kiša padala, niti bi ikakva blagoslova bilo na zemlji.” (Talmud, ...amot 1016)
„Bogu su miliji Jevreji od anđela.” (Talmud, Holin 916).
„Kao god što je čovek nad životinjama, tako su i Jevreji nad svima narodima od Boga postavljeni.” (Talmud, Berah 1026).
„Rad je veoma štetan i malo donosi.” (Talmud, Getin 680).
„Nema goreg i lošijeg posla od obrađivanja zemlje, jer kad ko 100 srebrnika ima u trgovini može svaki dan mesa i vina imati: ko pak uloži 100 srebrnika u zemljoradnju, može samo soli i kupusa jesti.” (Talmud, ...amot 63a).
„Nejevreji su stvoreni da služe Jevreje. Oni moraju orati, kopati, sijati, kositi, vršiti. Jevreji su stvoreni da sve gotovo nađu.” (Talmud, Berahot 58a).
„Jevrej neka ide poslednji u rat. U tom slučaju biće prvi kod kuće.” (Talmud, Tesahim 113a).
„Zabranjeno je biti milostiv prema Nejevrejima.” (Talmud, Ramban).
„Nejevreju ne treba milost i pomoć ukazivati.” (Talmud, ...amot 12a).
„Ako jednom Nejevreju prijeti opasnost da se u jednoj rijeci udavi pa ako se nalazi već i blizu smrti, Jevrej mu ne sme ići u pomoć da ga spase.” (Jad Hazakah, Aboda Cara 10a).
„Bog je stvorio Nejevreje, iako su oni ravni sa životinjama i dao im je čovečji oblik, jer ne dolikuje Jevreju da bude služen od stoke. Zato ga služe životinje u čovečijem obliku.” (Šulhan aruh, Mudraš talpiot 225).
„Nejevreji, čija duša potiče od nečistog duha, nazivaju se svinjama.” (Talmud, Jalkut Rubeni 12).
„I zato ako jedan nejevrejski sluga ili sluškinja umre treba ih ožaliti onako, kao kad jedan vo ili magarac crkne. ” (Talmud, Brohes).
„Između Jevreje i Nejevreja ne postoji nikakva veza. Jer meso Nejevreja je životinjsko meso, a njihovo sjeme je životinjsko sjeme.” (Talmud, ...amot 89a).
„Nejevrej je kao jedno pseto. Štaviše, zapisi uče da se pseto ima više poštovati od Nejevreja. ” (Talmud, Ekeseget raši eksod 22).
„Meso Nejevreja je meso magareće, a sjeme konjsko sjeme.” (Talmud, ...amot 98a).
„Onaj koji nije obrezan i ne drži sabat ne naziva se čovekom.” (Talmud, Jalkut Rubeni 39).
„Nejevrej nema oca, jer je on na đubrištu rođeno pseto.” (Tamud, ...amot).
„Ma koliko imali narodi svijeta tijelo slično Izrailjcima, ipak se oni upoređeni s čovjekom imaju smatrati za majmune. ” (Talmud, Šene Lukot 250).
„Polni odnosi Nejevreja su isto kao i polni odnosi životinja.” (Talmud, Sanhedrin 746).
„Kuće nejevrejske su kuće životinjske. ” (Talmud, Leb. tob. 46a).
„Tuđa žena koja nije kći Izrailja, parče je marve.” (Talmud, Abarbanel).
„Nejevrejka u bremenitom stanju ima se smatrati kao bremenita stoka. ” (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat 405).
„Dijete u utrobi jedne Nejevrejke nije bolje od životinje.” (Šulhan aruh, Joreh deah 240).
„Nejevrejke su nečiste i imaju se smatrati prostitutkama.” (Talmud, Aloda Kara 366).
„Sve Nejevrejke su kurve.” (Talmud, Even hekor).
„Jevreji moraju naučiti ovih pet stvari: 1. Volite jedan drugoga. 2. Volite pljačku. 3. Volite bančenje. 4. Mrzite vaše gospodare. 5. Ne govorite nikada istinu.” (Talmud, Pesahim 113a).
„Prema Nejevrejima dozvoljena je upotreba svake laži.” (Talmud, Berahot).
„Ne smiješ Jevreju, tvome bratu, učiniti kakvu nepravdu. Nejevreju je dozvoljeno da učiniš sve i svaku nepravdu.” (Talmud, Geneba 40a).
„Bog je naredio da se Nejevreju novac pozajmi samo uz zelenašku kamatu. Mi mu na taj način ne pomažemo već ga štetimo.” (Talmud, Sefer Mikvod 73).
„Jevrej treba svoj imetak pomoću zelenaštva da poveća. On treba pomoću zelenaštva Nejevreje da upropasti.” (Talmud, Baba Mecija 70b).
”Imanje Nejevreja je kao bez gospodara. Jevrej ima pravo da to imanje uzme u posjed.„ (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat).
”Jevreju je dozvoljeno da od lopova kupi stvar.„ (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat 356).
”Zakon nemoj krasti odnosi se samo na krađu od Jevreja. Krađa počinjena na Nejevreju dozvoljena je.„ (Talmud, Sanhedrin 86a).
”Jevreju je dozvoljeno da obesčasti Nejevrejku.„ (Talmud, Jad Hasakah 2b).
”Nejevrejsko devojče staro 3 godine i 1 dan može se oskrnaviti.„ (Talmud, Aboda sara 37a).
”Stoji napisano: nemoj ubijati. To znači da se ne sme ubiti pripadnik jevrejskog naroda. Nejevreji međutim nisu Izrailjci i zato se oni mogu ubiti.„ (Talmud, Geneba 57a).
”Dozvoljeno je lekove na Nejevrejima isprobavati, da bi se ustanovilo da li su lekovi štetni.„ (Šulhan aruh, Joreh deah 158a).
”Dozvoljeno je Nevevreju oduzeti telo i život.„ (Talmud, Sefer i Korim).
”I najbolji među Nejevrejima treba da se ubije.„ (Talmud, Melhita 32b).
”Najboljem Nejevreju uzmi život samo ako možeš.„ (Talmud, Aboda 62b).
”Koljite Nejevreje kao bestije.„ (Talmud, Sohar).
”Mesija će doći i povratiti Kraljevinu Jevrejima, a ostali narodi svi će njemu i njima služiti i potčinjeni biti.„ (Talmud, Šab 120a).
I na kraju, šta reći za ovaj Talmud?!
Izmedju ostalog, piše:
„Da Jevreja nema na svijetu, ne bi ni sunce sjalo, ni kiša padala, niti bi ikakva blagoslova bilo na zemlji.” (Talmud, ...amot 1016)
„Bogu su miliji Jevreji od anđela.” (Talmud, Holin 916).
„Kao god što je čovek nad životinjama, tako su i Jevreji nad svima narodima od Boga postavljeni.” (Talmud, Berah 1026).
„Rad je veoma štetan i malo donosi.” (Talmud, Getin 680).
„Nema goreg i lošijeg posla od obrađivanja zemlje, jer kad ko 100 srebrnika ima u trgovini može svaki dan mesa i vina imati: ko pak uloži 100 srebrnika u zemljoradnju, može samo soli i kupusa jesti.” (Talmud, ...amot 63a).
„Nejevreji su stvoreni da služe Jevreje. Oni moraju orati, kopati, sijati, kositi, vršiti. Jevreji su stvoreni da sve gotovo nađu.” (Talmud, Berahot 58a).
„Jevrej neka ide poslednji u rat. U tom slučaju biće prvi kod kuće.” (Talmud, Tesahim 113a).
„Zabranjeno je biti milostiv prema Nejevrejima.” (Talmud, Ramban).
„Nejevreju ne treba milost i pomoć ukazivati.” (Talmud, ...amot 12a).
„Ako jednom Nejevreju prijeti opasnost da se u jednoj rijeci udavi pa ako se nalazi već i blizu smrti, Jevrej mu ne sme ići u pomoć da ga spase.” (Jad Hazakah, Aboda Cara 10a).
„Bog je stvorio Nejevreje, iako su oni ravni sa životinjama i dao im je čovečji oblik, jer ne dolikuje Jevreju da bude služen od stoke. Zato ga služe životinje u čovečijem obliku.” (Šulhan aruh, Mudraš talpiot 225).
„Nejevreji, čija duša potiče od nečistog duha, nazivaju se svinjama.” (Talmud, Jalkut Rubeni 12).
„I zato ako jedan nejevrejski sluga ili sluškinja umre treba ih ožaliti onako, kao kad jedan vo ili magarac crkne. ” (Talmud, Brohes).
„Između Jevreje i Nejevreja ne postoji nikakva veza. Jer meso Nejevreja je životinjsko meso, a njihovo sjeme je životinjsko sjeme.” (Talmud, ...amot 89a).
„Nejevrej je kao jedno pseto. Štaviše, zapisi uče da se pseto ima više poštovati od Nejevreja. ” (Talmud, Ekeseget raši eksod 22).
„Meso Nejevreja je meso magareće, a sjeme konjsko sjeme.” (Talmud, ...amot 98a).
„Onaj koji nije obrezan i ne drži sabat ne naziva se čovekom.” (Talmud, Jalkut Rubeni 39).
„Nejevrej nema oca, jer je on na đubrištu rođeno pseto.” (Tamud, ...amot).
„Ma koliko imali narodi svijeta tijelo slično Izrailjcima, ipak se oni upoređeni s čovjekom imaju smatrati za majmune. ” (Talmud, Šene Lukot 250).
„Polni odnosi Nejevreja su isto kao i polni odnosi životinja.” (Talmud, Sanhedrin 746).
„Kuće nejevrejske su kuće životinjske. ” (Talmud, Leb. tob. 46a).
„Tuđa žena koja nije kći Izrailja, parče je marve.” (Talmud, Abarbanel).
„Nejevrejka u bremenitom stanju ima se smatrati kao bremenita stoka. ” (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat 405).
„Dijete u utrobi jedne Nejevrejke nije bolje od životinje.” (Šulhan aruh, Joreh deah 240).
„Nejevrejke su nečiste i imaju se smatrati prostitutkama.” (Talmud, Aloda Kara 366).
„Sve Nejevrejke su kurve.” (Talmud, Even hekor).
„Jevreji moraju naučiti ovih pet stvari: 1. Volite jedan drugoga. 2. Volite pljačku. 3. Volite bančenje. 4. Mrzite vaše gospodare. 5. Ne govorite nikada istinu.” (Talmud, Pesahim 113a).
„Prema Nejevrejima dozvoljena je upotreba svake laži.” (Talmud, Berahot).
„Ne smiješ Jevreju, tvome bratu, učiniti kakvu nepravdu. Nejevreju je dozvoljeno da učiniš sve i svaku nepravdu.” (Talmud, Geneba 40a).
„Bog je naredio da se Nejevreju novac pozajmi samo uz zelenašku kamatu. Mi mu na taj način ne pomažemo već ga štetimo.” (Talmud, Sefer Mikvod 73).
„Jevrej treba svoj imetak pomoću zelenaštva da poveća. On treba pomoću zelenaštva Nejevreje da upropasti.” (Talmud, Baba Mecija 70b).
”Imanje Nejevreja je kao bez gospodara. Jevrej ima pravo da to imanje uzme u posjed.„ (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat).
”Jevreju je dozvoljeno da od lopova kupi stvar.„ (Šulhan aruh, Košen ha-mišpat 356).
”Zakon nemoj krasti odnosi se samo na krađu od Jevreja. Krađa počinjena na Nejevreju dozvoljena je.„ (Talmud, Sanhedrin 86a).
”Jevreju je dozvoljeno da obesčasti Nejevrejku.„ (Talmud, Jad Hasakah 2b).
”Nejevrejsko devojče staro 3 godine i 1 dan može se oskrnaviti.„ (Talmud, Aboda sara 37a).
”Stoji napisano: nemoj ubijati. To znači da se ne sme ubiti pripadnik jevrejskog naroda. Nejevreji međutim nisu Izrailjci i zato se oni mogu ubiti.„ (Talmud, Geneba 57a).
”Dozvoljeno je lekove na Nejevrejima isprobavati, da bi se ustanovilo da li su lekovi štetni.„ (Šulhan aruh, Joreh deah 158a).
”Dozvoljeno je Nevevreju oduzeti telo i život.„ (Talmud, Sefer i Korim).
”I najbolji među Nejevrejima treba da se ubije.„ (Talmud, Melhita 32b).
”Najboljem Nejevreju uzmi život samo ako možeš.„ (Talmud, Aboda 62b).
”Koljite Nejevreje kao bestije.„ (Talmud, Sohar).
”Mesija će doći i povratiti Kraljevinu Jevrejima, a ostali narodi svi će njemu i njima služiti i potčinjeni biti.„ (Talmud, Šab 120a).
I na kraju, šta reći za ovaj Talmud?!
- Do jaja!
субота, 7. новембар 2009.
Jezuiti
Za one koji ne znaju ništa o jezuitima:
Red jezuita poznat je i kao Društvo Isusovaca i na njihovom amblemu se nalaze slova IHS i neguju kult Sunca. To je militantna organizacija u okviru katoličke crkve, ustrojena kao vojska sa činovima. Glavni u Redu je General i on je zapravo Crni Papa, stvarni vladar Vatikana. Prvi General i osnivač Reda je španski sveštenik Injasio Lojola, koji je 1534. za vreme vladavine Pape Pavla III smatrao da se protiv jeresi (sve većeg broja pristalica protestantizma) crkva mora boriti prikrivenim i nasilnim metodama.
Jezuite posebno povezuje njihova specifična zakletva koju mora da položi svaki jezuitski iskušenik kada stupa u određeni čin. On tada kleči na crvenom krstu pred nadređenim u Redu. Ispred njega su dve zastave: poznata žuto-bela zastava papstva i crna zastava koja ima kamu sa dve oštrice i crveni krst iznad lobanje sa dve ukrštene kosti. To je zastava jezuitskog reda, tvrdi Alberto Rivera. Prilikom polaganja zakletve nadređeni daje novom iskušeniku mali crni krst sa raspećem koji iskušenik mora da pritisne na svoje srce i tada mu nadređeni pruža kamu. Iskušenik prihvata oštricu kame i pritiska vrh u pravcu svog srca. Nadređeni mu tada, držeći dršku kame, govori sledeće reči:
"Sine moj, sada si naučen da igraš prikriveno - među rimokatolicima da budeš rimokatolik i da špijuniraš sopstveno bratstvo; da ne veruješ ni jednom čoveku, niti u jednog čoveka; među reformistima da budeš reformista, među hugenotima da budeš hugenota, među kalvinistima da budeš kalvinista. Među protestantima da budeš protestant i pridobijanjem njihovog poverenja da držiš čak i besedu sa njihove propovedaonice i da ih potkazuješ svom silinom svoga bića naše svete religije i našeg pape. I da si u stanju da se spustiš tako nisko da postaneš Jevrejin među Jevrejima, što će ti omogućiti da prikupiš sve informacije za svoj Red kao odani vojnik pape."
Naučen si da podmuklo seješ seme mržnje i ljubomore medju narodima, regionima i državama koje žive u miru, i podstičeš ih na krvava dela, gurajući ih u ratove jedne protiv drugih, i da kreiraš revolucije i građanske ratove u zemljama koje su nezavisne i prosperitetne, izigravajući da neguješ umetnost, nauku i uživanje u blagodetima mira. Da učestvuješ na strani boraca i da igraš u tajnosti sa svojom braćom jezuitima, koji mogu biti na istom poslu na suprotnoj strani u ratu, ali da se otvoreno suprostavljaš onome za koga bi mogao biti povezan.
Samo Crkva na kraju mora da izvuče dobit iz uslova koji će biti sastavni deo konačnog mirovnog sporazuma i koji će opravdati sva sredstva".
Naučen si sada svojim dužnostima špijuna, da prikupljaš sve statističke podatke, činjenice i informacije od svakog izvora; da se dodvoravaš kao poverljiva osoba u poznatim krugovima protestanata i jeretika svakog nivoa i svake ličnosti, kao i bankara, trgovca, advokata, među učenicima škola i studentima, u parlamentima i zakonodavstvu, u državnom pravosuđu i da budeš 'sav prtljag svim ljudima' za dobro pape, čije smo sluge do svoje smrti.
Primio si sve instrukcije pre nego si posto iskušenik, i služio si kao pomoćnik, ispovednik i sveštenik, ali nisi bio okružen sa svim neophodnim da bi komandovao armijom Lojole u službi pape. Moraš služiti odgovarajuće vreme kao sredsvo i izvršilac naređenje svojih nadređenih. Niko ovde ne može komandovati ko nije sebe blagoslovio sa krvlju jeretika. Bez prolivanja krvi ni jedan čovek ne može biti spasen…"
Ako je verovati odbeglom jezuiti dr Albertu Riveri!
Ili sjajnoj knjizi Erika Džona Felpsa /Vatikanske ubice/.
Red jezuita poznat je i kao Društvo Isusovaca i na njihovom amblemu se nalaze slova IHS i neguju kult Sunca. To je militantna organizacija u okviru katoličke crkve, ustrojena kao vojska sa činovima. Glavni u Redu je General i on je zapravo Crni Papa, stvarni vladar Vatikana. Prvi General i osnivač Reda je španski sveštenik Injasio Lojola, koji je 1534. za vreme vladavine Pape Pavla III smatrao da se protiv jeresi (sve većeg broja pristalica protestantizma) crkva mora boriti prikrivenim i nasilnim metodama.
Jezuite posebno povezuje njihova specifična zakletva koju mora da položi svaki jezuitski iskušenik kada stupa u određeni čin. On tada kleči na crvenom krstu pred nadređenim u Redu. Ispred njega su dve zastave: poznata žuto-bela zastava papstva i crna zastava koja ima kamu sa dve oštrice i crveni krst iznad lobanje sa dve ukrštene kosti. To je zastava jezuitskog reda, tvrdi Alberto Rivera. Prilikom polaganja zakletve nadređeni daje novom iskušeniku mali crni krst sa raspećem koji iskušenik mora da pritisne na svoje srce i tada mu nadređeni pruža kamu. Iskušenik prihvata oštricu kame i pritiska vrh u pravcu svog srca. Nadređeni mu tada, držeći dršku kame, govori sledeće reči:
"Sine moj, sada si naučen da igraš prikriveno - među rimokatolicima da budeš rimokatolik i da špijuniraš sopstveno bratstvo; da ne veruješ ni jednom čoveku, niti u jednog čoveka; među reformistima da budeš reformista, među hugenotima da budeš hugenota, među kalvinistima da budeš kalvinista. Među protestantima da budeš protestant i pridobijanjem njihovog poverenja da držiš čak i besedu sa njihove propovedaonice i da ih potkazuješ svom silinom svoga bića naše svete religije i našeg pape. I da si u stanju da se spustiš tako nisko da postaneš Jevrejin među Jevrejima, što će ti omogućiti da prikupiš sve informacije za svoj Red kao odani vojnik pape."
Naučen si da podmuklo seješ seme mržnje i ljubomore medju narodima, regionima i državama koje žive u miru, i podstičeš ih na krvava dela, gurajući ih u ratove jedne protiv drugih, i da kreiraš revolucije i građanske ratove u zemljama koje su nezavisne i prosperitetne, izigravajući da neguješ umetnost, nauku i uživanje u blagodetima mira. Da učestvuješ na strani boraca i da igraš u tajnosti sa svojom braćom jezuitima, koji mogu biti na istom poslu na suprotnoj strani u ratu, ali da se otvoreno suprostavljaš onome za koga bi mogao biti povezan.
Samo Crkva na kraju mora da izvuče dobit iz uslova koji će biti sastavni deo konačnog mirovnog sporazuma i koji će opravdati sva sredstva".
Naučen si sada svojim dužnostima špijuna, da prikupljaš sve statističke podatke, činjenice i informacije od svakog izvora; da se dodvoravaš kao poverljiva osoba u poznatim krugovima protestanata i jeretika svakog nivoa i svake ličnosti, kao i bankara, trgovca, advokata, među učenicima škola i studentima, u parlamentima i zakonodavstvu, u državnom pravosuđu i da budeš 'sav prtljag svim ljudima' za dobro pape, čije smo sluge do svoje smrti.
Primio si sve instrukcije pre nego si posto iskušenik, i služio si kao pomoćnik, ispovednik i sveštenik, ali nisi bio okružen sa svim neophodnim da bi komandovao armijom Lojole u službi pape. Moraš služiti odgovarajuće vreme kao sredsvo i izvršilac naređenje svojih nadređenih. Niko ovde ne može komandovati ko nije sebe blagoslovio sa krvlju jeretika. Bez prolivanja krvi ni jedan čovek ne može biti spasen…"
Ako je verovati odbeglom jezuiti dr Albertu Riveri!
Ili sjajnoj knjizi Erika Džona Felpsa /Vatikanske ubice/.
Imao je o tome šta da kaže i Den Braun /Opus Dei/.
уторак, 3. новембар 2009.
Antisvinjarija
Naljutio se moj drugar Momo! Ozbiljno se narogušio.
Ne biva, da svinjarska Majčica nam Srbija nadrlja od belosvetske svinjarije.
Neće da može!
Zašiljio tastaturu, vedje namrčio, pa kaže:
Prvo, nikakav novi grip nije u pitanju!
Taj soj virusa su prvo Amerikanci isprobali u Prvom zalivskom ratu, nad svojim vojnicima - a potom i vakcinu. Ta vakcina je izazvala poznatu "zalivsku bolest" kod americkih vojnika.
Imali su, ustvari, nameru da ogromne količine TOG VIRUSA (ovog "svinjskog") poture Sadamu Huseinu! Ali, kako je Prvi zalivski rat ipak STRATEŠKI propao, nije se realizovala zamisao.
Desetak godina kasnije, virus je još čamio u rezervoarima, a i druga prilika da se poturi Sadamu je propala - što je malo duža i kompleksnija priča. Pošto su ZALIHE (pra)starih Peršinga ispucane na Srbiju, mada je glavnina popadala po susednim zemljama, od toga najviše u Bugarskoj i Makedoniji - ostalo je da se otarase zaliha "novog virusa".
I "odrešili su kesu" nad ZALIVOM SVINJA - deo Meksickog zaliva.
Tamiflu i ostala komedija (kao eto - vakcine ima...) su takođe strateški deo za oporavak posrnule američke privrede, gde je ratna industrija (skoro!) ustupila mesto farmaceutskoj industriji, a lavlji deo kolača je kod Amerikanaca.
Prema tome, virus jeste opak, jer je mutirao od onog predviđenog za TOPLU KLIMU, u virus kome pogoduju vlažna i hladna klima. Ali, kod osoba koje nemaju smetnje sa disajnim organima, a naročito ne sa imunitetom - i ovaj virus je "dimna bomba" - kako kažu: ima lakše simptome. Hehe.
Nipošto ne treba koristiti vakcinu!
Unapred je moguće ojačati imunološke finkcije! Prvo, treba izbegavati duvanski dim!
Potom hranu usmeriti NA VOĆE da dominira. Jako korisne su jabuke – jesti ih svakom prilikom.
Čaj od bosiljka - iz Raja izašao.
Prostorije češce zadimljavati dimom TAMJANA. (i nikako ne zbog verskih motiva, već zbog osobina dima od tamjana, kao sredstva za plućnu dezinfekciju).
Ne jesti bajatu hranu, ali ne jesti, čak ni u testima, kisele sireve - one bele sirevi "iz kaca".
Kuvano crno vino je takođe jako dobro. Ali i upržiti mleko i šećer, pa onda to preliti u porcelansku šolju gde SMRVITI (a ne seckati) dva-tri češnja belog luka. Ali - luk da nije onaj lepi, hibrid, već oni tzv "domaći", oni sa belom ljuskom i voštanim jezgrom, a ne crvenkasto.
Izbegavati sve što "miriše na bujon" (bujon je izraz u medicini za hranljivu podlogu za testiranje na mikroorganizme, a najčešće je od jaja...): znači - izbegavati jaja, meso pernatih životinja, jake začine, naročito one koji se ne gaje u "našim krajevima" (biber, na
primer). Izbegavati ljuto, paprike pre svega, jer se organizam "zanese" svladavanjem ljutine, pa zaboravi na osnovnu imuno-zatitnu ulogu.
Svez paradajz je otrov! Ko "ne može bez paradjza" - onda u kuvanim oblicima...
Treba držati pod kontrolom "paralelne infekcije": nosa, krajnika, grla.., pa sve do kvarnih zuba - kako bi nam imuno sistem "bio na okupu"...
PS.
Ovo su moji saveti, nisam nigde integralno tražio niti prepisao, već iskustvo mojih predaka i moje.
Eto, tako piše Momo a ja se slažem čak i sa onim pod PS.
I veći su veprovi ovde bili uštrojeni. Neće Srbinu svinja doakati!
Jok.
субота, 31. октобар 2009.
Zajeb
U Švedskoj je, posle primanja nove vakcine protiv gripa A (H1N1) umrlo četvoro ljudi, a od samog gripa dve osobe , pa je otvorena istraga zbog opasnih kolateralnih učinaka koje ima vakcina protiv gripa zvanog svinjski!!!
Švedska je potrebne količine vakcine Pandemrix kupila od britanskog farmaceutskog giganta Glaxo Smith Kline, za 100 miliona evra. Stručnjaci komentarišu da je problem ovih vakcina je u tome što sadrže živu i ulje skvalen koje stoji iza sindroma rata u Zalivu (koristilo se u vojnim vakcinama protiv zapaljenja slezine,)Pri davanju skvalena postoji opasnost da se može izazvati autoimuna reakcija jer je supstanca često u sastavu tkiva . A živu sadrži antiseptik thimerosal.
среда, 28. октобар 2009.
Otkrovenje
Predsednik Rusije Dimitrij Medvedev je nedavno objavio rat „falsifikovanju istorije koje šteti interesima Rusije“, a Ministarstvo odbrane kao da je već stupilo u akciju. Na vebu Ministarstva objavljen je članak u kome se tvrdi nešto što dosada nikad nije tvrdio, osim, nacista – za II Svetski rat kriva je (mučki napadnuta) Poljska, a ne Hitlerova Nemačka!
Autor članka je izvesni pukovnik, Sergej Kovaljov iz Instituta za vojnu istoriju pri Ministarstvu odbrane, nepoznat izvan najužih stručnih krugova. Ukratko, on tvrdi da je za izbijanje najkravijeg konflikta u istoriji kriva Poljska koje je lakomisleno odbila nemačke zahteve da mesto Gdanjsk (Danzig) uključi u Nemačku i izgradi eksteritorijalnu auto-cestu i železnicu kao koridor koji bi spojio Istočnu Prusku sa Nemačkom.
Ti Hitlerovi zahtevi u članku su označeni kao „naprosto umereni“. „Svi koji su bez pradrasuda izučavali istoriju II Svetskog rata znaju da je počeo zbog odbijanja Poljske da ispuni nemačke zahteve“, tvrdi ovaj naučnik kome je izgleda dosta „falsifikovanja istorije“ pa je rešio da je „ispravi“.
Prema udžbenicima istorije (a to važi i kao opšte prihvaćena istina) rat je izbio napadom Hitlera na Poljsku 1.09.1939. A 17 dana kasnije nemačkom napadu pridružio se SSSR čije su vojne jedinice, u skladu s tajnim paktom Molotov-Ribentropp, zauzele istočni deo Poljske.
U ovom članku, pod naslovom „Izmišljotine i falsifikati u ocenjivanju uloge SSSR u predvečerje i na početku II Svetskog rata“, tvrdi se, takodje, da je Varšava, podlegavši ambicijama da bude velika sila i iluzijama da će joj pomoći zapadni saveznici, odbila „osnovane“ nemačke zahteve. Staljinu potom, navodno nije ostajalo ništa drugo nego da s Hitlerom zaključi pakt o nenapadanju i pomeri granice na zapad kako bi poboljšao mogućnosti odbrane zemlje.
Na ovaj članak je kritički reagovao list Vremja novosti i označio ga kao „dalji izraz ruskog ciničnog odnosa prema istoriji“. List skreće pažnju da u samoj Nemačkoj onima koji nastoje da umanje nemačku krivicu za izbijanje rata i opravdavaju Hitlerov režim prete veoma stroge kazne. U Rusiji, medjutim, pitanje je da li će ovaj članak izazvati širu pažnju istoričara (Medvedev je formirao komisiju istoričara radi borbe potiv falisfikovanja istorije) i političkih krugova.
Kremlj se, prema ovom listu, uvek seti istorije kada treba kritikovati susedne zemlje, a članak o poljskoj krivici za rat uklapa se u histeriju oko premeštanja spomenika palim sovjetskim borcima na groblje u estonskom Talinu, dok se ćutke prelazi preko rušenja spomenika u samoj Rusiji radi profita gradjevinara.
Rusko Ministarstvo odbrane odbilo je da se izjasni o tvrdnjama pukovnika Kovaljova.
субота, 24. октобар 2009.
Analfabete
ONO što na prvi pogled zaprepašćuje, to je veoma nizak obrazovni nivo tih gospodara života i smrti.
Pre nego što je postao diktator Ugande, Idi Amin nije stigao da se školuje ni u jednoj školi. U vojsci je naučio da čita i piše, ali nije odmakao dalje od analfabete. Kad je najzad s teškom mukom naučio da se potpiše, nijedan formular nije mu bio dovoljno velik da bi na njemu smestio škrabotinu od svog inače kratkog imena i prezimena. Ostajući dosledan svojoj neukosti, taj čovek (iako je to prejaka reč za njega) nije stigao da do kraja života pročita nijednu knjigu. Zamaralo ga je čitanje čak i turističkog prospekta.
Znatno pismeniji, ali po civilizacijskim parametrima, ipak nedovoljno, bili su šegrti i susedi, šloser i obućar, Tito i Čaušesku. Ni oni nisu bili mnogo načitaniji od Amina, ali se bar nisu hvalili time kao taj afrički klovn i njihov prijatelj. I imali su, uz to, respektabilan alibi: u mladosti nisu mogli da čitaju jer su ih ugnjetavali nenarodni režimi, a kasnije su umesto da gube vreme čitajući tuđe knjige pisali svoje. Ta njihova dela - uvijana u najluksuznije poveze, koji su ujedno predstavljali i njihovu najveću vrednost - sastojala su se uglavnom od referata, koje su im pisali drugi. Nažalost, osnovne misli su bile njihove. Čaušesku je insistirao da se njegova dela koriče u plavu kožu kako bi se razlikovala od Marksovih, upakovanih u crvenu. Tako Rumuni nikad nisu mogli da pogreše u izboru kojem od dvojice autora dati prednost u ignorisanju.
I TITO i Čaušesku su te svoje ometenosti u intelektualom razvoju kasnije eliminisali zvučnim titulama poput doktora nauka ili akademika, što počasnih što naprasnih. Uostalom, ako je analfabeta Idi Amin mogao da bude proglašen za doktora pravnih nauka, manja je sramota što su akademske i druge titule stekli ovi, u poređenju s njim, visoki intelektualci.
Tito je završio univerzitet u Lepoglavi, pomno proučavajući Lenjinov bedeker o tome kako se prečicom dolazi do vlasti. Lenjin je sa svoje strane uputstva o tome pronašao u Marksovim delima, iako mu je Bakunjin bio i geografski i jezički i mentalno bliži.
Nikolae Čaušesku je takođe bio u zatvoru, ali, za razliku od Tita, nije iskoristio priliku da u njemu nešto nauči. Zadovoljavao se besplatnim smeštajem i ishranom. Kasnije, posle rata, taj svoj lakomisleni propust nadoknadio je u Moskvi, gde se obreo na specijalizaciji, izučavajući posebno onaj deo marskizma koji se odnosio na prisluškivanje. Iskustva koje je tamo stekao, uz dopunska uputstva koje mu je dao Hruščov, koristiće mu po povratku u domovinu ne samo u prisluškivanju političkih protivnika i prijatelja, nego i svoje ćerke dok vrišti doživaljavajući orgazam, jer je njegovoj supruzi Eleni, samo filmski zapis bio nedovoljan da bi imala kompletno zadovoljstvo posmatrajući je u acijama sa nepoznatim muškarcima.
NAJVEĆI skriboman među diktatorima bio je, van svake sumnje, Vladimir Iljič Lenjin. Njegovu pisanu zaostavštinu jedva su priređivači uspeli da smeste krajem pedesetih godina u 36 tomova. I to samo delimično. Ali, on je, za razliku od drugih diktatora, sam pisao svoje referate i teorijske rasprave. Druga je stvar koliko je sve to bilo vredno.
Kao pisac ogledao se sa svojim sabranim referatima i Lenjinov proteže i naslednik Josip Džugašvili. Jedan od onih retkih koji je imao živaca da zaviri u ta Staljinova "sabrana dela", kobajagi teorijske prirode, nastala između 1907. i 1917. godine, bio je njegov biograf Isak Dojčer. On tvrdi da je u njima teško naći "bilo kakav znak ili dokaz neke upadljive inteligencije". Lenjinu to nije ni namanje smetalo da ga kooptira u najviši partijski organ i potom preporuči za generalnog sekretara.
Među pisce upisao se i Adolf Hitler. Svoje jedino delo, "Majn kamf", koji nije ništa drugo do projekcija njegovih potonjih zločina, napisao je ili, preciznije rečeno, izdiktirao svojim pajtašima Emilu Moriku i Rudolfu Hesu dok se izležavao u zatvoru u Langsdorfu, u koji je dospeo posle neuspelog puča, u kojem se poneo krajnje kukavički. Završna redaktura bila je njegova. Oni retki Nemci koji su pročitali tu knjigu tvrdili su da je treba prevesti sa Hitlerovog maternjeg nemačkog na uobičajeni nemački jezik da bi bila razumljiva.
Ni Hitler ni Staljin nisu uspeli da steknu potpuno srednje obrazovanje. Staljin je najuren iz semeništa (zamislite ga s kandilom i mantijom!) uz obrazloženje da nije pristupio završnim ispitima "zbog nepoznatih razloga". On će kasnije tvrditi da je bio izbačen iz škole "zbog propagiranja marksizma". Ali, to je tek najbezazlenija laž koju je lansirao tokom naknadnih "peglanja" svoje biografije.
STALJINOV materenji jezik bio je gruzijski. Majka mu nije znala ruski, a njegov otac je znao tek koju rusku reč. Josip je ruski savladao u školi, ali on mu je ostao strani jezik do kraja života.
Hitler je, takođe, napusti srednju školu, 1905. godine, bez položenog završenog ispita. Iz svih predmeta jedva je uspevao da stekne ocenu "dovoljan". Što se nemačkog ticalo, vazda je bio "nedovoljan", bilo da se radilo o pismenom ili usmenom.
U poređenju s Hitlerom, Staljin je, čini se, ipak bio bolji đak.
U tim pubertetskim godinama i jedan i drugi su ispoljavali umetničke težnje, Staljin kao pesnik, Hitler kao slikar. Kao što Staljin nije postao poeta tako ni Hitler nije uspeo da ostvari svoj slikarski san. U dva navrata je pokušavao da se upiše na umetničku akademiju u Beču i oba puta je odbijen na prijemnom zato što nije pokazao "zadovoljavajuće rezultate".
I Staljin i Hitler su ušli u svet politike sa nepotpunim srednjim obrazovanjem, bez ostvarenih mladalačkih snova i bez ikakvog zanimanja. Ali, to nisu bile i jedine sličnosti između dvojice potonjih okrutnih diktatora.
Pre nego što je postao diktator Ugande, Idi Amin nije stigao da se školuje ni u jednoj školi. U vojsci je naučio da čita i piše, ali nije odmakao dalje od analfabete. Kad je najzad s teškom mukom naučio da se potpiše, nijedan formular nije mu bio dovoljno velik da bi na njemu smestio škrabotinu od svog inače kratkog imena i prezimena. Ostajući dosledan svojoj neukosti, taj čovek (iako je to prejaka reč za njega) nije stigao da do kraja života pročita nijednu knjigu. Zamaralo ga je čitanje čak i turističkog prospekta.
Znatno pismeniji, ali po civilizacijskim parametrima, ipak nedovoljno, bili su šegrti i susedi, šloser i obućar, Tito i Čaušesku. Ni oni nisu bili mnogo načitaniji od Amina, ali se bar nisu hvalili time kao taj afrički klovn i njihov prijatelj. I imali su, uz to, respektabilan alibi: u mladosti nisu mogli da čitaju jer su ih ugnjetavali nenarodni režimi, a kasnije su umesto da gube vreme čitajući tuđe knjige pisali svoje. Ta njihova dela - uvijana u najluksuznije poveze, koji su ujedno predstavljali i njihovu najveću vrednost - sastojala su se uglavnom od referata, koje su im pisali drugi. Nažalost, osnovne misli su bile njihove. Čaušesku je insistirao da se njegova dela koriče u plavu kožu kako bi se razlikovala od Marksovih, upakovanih u crvenu. Tako Rumuni nikad nisu mogli da pogreše u izboru kojem od dvojice autora dati prednost u ignorisanju.
I TITO i Čaušesku su te svoje ometenosti u intelektualom razvoju kasnije eliminisali zvučnim titulama poput doktora nauka ili akademika, što počasnih što naprasnih. Uostalom, ako je analfabeta Idi Amin mogao da bude proglašen za doktora pravnih nauka, manja je sramota što su akademske i druge titule stekli ovi, u poređenju s njim, visoki intelektualci.
Tito je završio univerzitet u Lepoglavi, pomno proučavajući Lenjinov bedeker o tome kako se prečicom dolazi do vlasti. Lenjin je sa svoje strane uputstva o tome pronašao u Marksovim delima, iako mu je Bakunjin bio i geografski i jezički i mentalno bliži.
Nikolae Čaušesku je takođe bio u zatvoru, ali, za razliku od Tita, nije iskoristio priliku da u njemu nešto nauči. Zadovoljavao se besplatnim smeštajem i ishranom. Kasnije, posle rata, taj svoj lakomisleni propust nadoknadio je u Moskvi, gde se obreo na specijalizaciji, izučavajući posebno onaj deo marskizma koji se odnosio na prisluškivanje. Iskustva koje je tamo stekao, uz dopunska uputstva koje mu je dao Hruščov, koristiće mu po povratku u domovinu ne samo u prisluškivanju političkih protivnika i prijatelja, nego i svoje ćerke dok vrišti doživaljavajući orgazam, jer je njegovoj supruzi Eleni, samo filmski zapis bio nedovoljan da bi imala kompletno zadovoljstvo posmatrajući je u acijama sa nepoznatim muškarcima.
NAJVEĆI skriboman među diktatorima bio je, van svake sumnje, Vladimir Iljič Lenjin. Njegovu pisanu zaostavštinu jedva su priređivači uspeli da smeste krajem pedesetih godina u 36 tomova. I to samo delimično. Ali, on je, za razliku od drugih diktatora, sam pisao svoje referate i teorijske rasprave. Druga je stvar koliko je sve to bilo vredno.
Kao pisac ogledao se sa svojim sabranim referatima i Lenjinov proteže i naslednik Josip Džugašvili. Jedan od onih retkih koji je imao živaca da zaviri u ta Staljinova "sabrana dela", kobajagi teorijske prirode, nastala između 1907. i 1917. godine, bio je njegov biograf Isak Dojčer. On tvrdi da je u njima teško naći "bilo kakav znak ili dokaz neke upadljive inteligencije". Lenjinu to nije ni namanje smetalo da ga kooptira u najviši partijski organ i potom preporuči za generalnog sekretara.
Među pisce upisao se i Adolf Hitler. Svoje jedino delo, "Majn kamf", koji nije ništa drugo do projekcija njegovih potonjih zločina, napisao je ili, preciznije rečeno, izdiktirao svojim pajtašima Emilu Moriku i Rudolfu Hesu dok se izležavao u zatvoru u Langsdorfu, u koji je dospeo posle neuspelog puča, u kojem se poneo krajnje kukavički. Završna redaktura bila je njegova. Oni retki Nemci koji su pročitali tu knjigu tvrdili su da je treba prevesti sa Hitlerovog maternjeg nemačkog na uobičajeni nemački jezik da bi bila razumljiva.
Ni Hitler ni Staljin nisu uspeli da steknu potpuno srednje obrazovanje. Staljin je najuren iz semeništa (zamislite ga s kandilom i mantijom!) uz obrazloženje da nije pristupio završnim ispitima "zbog nepoznatih razloga". On će kasnije tvrditi da je bio izbačen iz škole "zbog propagiranja marksizma". Ali, to je tek najbezazlenija laž koju je lansirao tokom naknadnih "peglanja" svoje biografije.
STALJINOV materenji jezik bio je gruzijski. Majka mu nije znala ruski, a njegov otac je znao tek koju rusku reč. Josip je ruski savladao u školi, ali on mu je ostao strani jezik do kraja života.
Hitler je, takođe, napusti srednju školu, 1905. godine, bez položenog završenog ispita. Iz svih predmeta jedva je uspevao da stekne ocenu "dovoljan". Što se nemačkog ticalo, vazda je bio "nedovoljan", bilo da se radilo o pismenom ili usmenom.
U poređenju s Hitlerom, Staljin je, čini se, ipak bio bolji đak.
U tim pubertetskim godinama i jedan i drugi su ispoljavali umetničke težnje, Staljin kao pesnik, Hitler kao slikar. Kao što Staljin nije postao poeta tako ni Hitler nije uspeo da ostvari svoj slikarski san. U dva navrata je pokušavao da se upiše na umetničku akademiju u Beču i oba puta je odbijen na prijemnom zato što nije pokazao "zadovoljavajuće rezultate".
I Staljin i Hitler su ušli u svet politike sa nepotpunim srednjim obrazovanjem, bez ostvarenih mladalačkih snova i bez ikakvog zanimanja. Ali, to nisu bile i jedine sličnosti između dvojice potonjih okrutnih diktatora.
четвртак, 22. октобар 2009.
Prsten
Mnogi slavni ljudi naše civilizacije u svoje biografije “upisuju” i priču o prstenu koji im je služio kao amajlija i donosio sreću. Ali su ti ukrasi tokom istorije, imali i mnogo značajniju ulogu - zbog njih su se vodili ratovi, ubijani su vladari, a ono je bilo presudno čak i za pobedu nauke nad verom.
Otkako je još u gvozdenom dobu, čovek napravio prvo prstenje, pripisivao im je neverovatne duhovne moći i pleo oko njih misterije koje ni danas nisu opovrgnute.
Verovanja u njihove moći množila su se, a vrhunac je bio u srednjem veku, kad se kao revolt hrišćanstvu, posebno Rimokatoličkoj crkvi i inkvizicijama, odupreo mali broj onih koji su želeli da proniknu u suštinu prirode i razvoj nauke.
Tada je Crkva pokušala da ovaj predmet proglasi đavoljim delom. Inkvizicija je bezmalo trista godina u simbolu prstena videla najveću pretnju svom simbolu krsta. Ali nije im uspelo da ga istisnu. U 11. veku, sveštenstvo je shvatilo da se paganska vera u prsten ne može iskoreniti, pa je rešilo da ga prisvoji. Tako se među rimokatoličkim relikvijama, prvo našla burma kojom su monahinje “venčavane s Hristom”, pa alka kao simbol vernosti i braka građana. Potom je izlivena forma keltskog krsta, gde su prsten i krst sjedinjeni u jedan simbol. Prsten je postao i obeležje poglavara Crkve - biskupa, kardinala i samog pape.
PAPIN prsten je od zlata, s ugraviranom slikom svetog Petra u čamcu koji baca mrežu, jedno je od sedam znamenja koje dobija svaki poglavar Vatikana od 13. veka. U pisanoj hronologiji Vatikana stoji da se papin prsten prvi put pominje 1265. godine u pismu pape Klementa IV njegovom nećaku. Tu Klement IV objašnjava da prsten na ruku novoizabranog pape stavlja a po smrti i skida, dekan kardinalskog zbora. On ga razbija čekićem, i taj čin označava i kraj pontifikata umrlog pape. Tako je bilo sve do 1981. godine. Te godine 13. maja, Papin je prsten uništen ali je tadašnji poglavar Jovan Pavle Drugi ostao živ. Papa, dakle, koji je rođen kao siromašni Poljak Karol Vojtila 1920, a umro kao demokratski reformator Rimokatoličke crkve 2005, ostaće poznat i po tome što je izbegao smrt zahvaljujući prstenu. Kad je počeo da smeta mnogima (jer je od postavljenja, 1978. godine modernizovao Katoličku crkvu, ukinuo sijaset dogmi, i umešao se i u politiku, doprinoseći rušenju Berlinskog zida i mirenju komunista i kapitalista), na njega je organizovan atentat.
ITALIJANSKA policija sumnja da je to organizovala KGB, tajna služba tadašnjeg SSSR. U papu je pucao Turčin Mehmet Ali Agdža, koji je izjavio da mu je Bugarin Sergej Antonov dao pištolj kojim je teško ranio papu na Trgu svetog Petra u Vatikanu. Ni danas, mnogo kasnije, ne zna se šta se desilo. Ali je činjenica da je Agdža ciljao direktno u srce i da je poglavara od smrti spasao samo sekund “u kome je podigao ruku na grudi, pa je papin prsten zadržao ubitačno olovo, a njegovo je telo povredila spoljna eksplozija metka”. To je potvrdio i papin sekretar, biskup Stanislav Dzivic, koji je 2001. objavio knjigu s pojedinostima o atentatu. On je dodao i da je Jovan Pavle Drugi svoje spasenje od sigurne smrti pripisao Božjoj volji i čudesnom prstenu.
Otkako je još u gvozdenom dobu, čovek napravio prvo prstenje, pripisivao im je neverovatne duhovne moći i pleo oko njih misterije koje ni danas nisu opovrgnute.
Verovanja u njihove moći množila su se, a vrhunac je bio u srednjem veku, kad se kao revolt hrišćanstvu, posebno Rimokatoličkoj crkvi i inkvizicijama, odupreo mali broj onih koji su želeli da proniknu u suštinu prirode i razvoj nauke.
Tada je Crkva pokušala da ovaj predmet proglasi đavoljim delom. Inkvizicija je bezmalo trista godina u simbolu prstena videla najveću pretnju svom simbolu krsta. Ali nije im uspelo da ga istisnu. U 11. veku, sveštenstvo je shvatilo da se paganska vera u prsten ne može iskoreniti, pa je rešilo da ga prisvoji. Tako se među rimokatoličkim relikvijama, prvo našla burma kojom su monahinje “venčavane s Hristom”, pa alka kao simbol vernosti i braka građana. Potom je izlivena forma keltskog krsta, gde su prsten i krst sjedinjeni u jedan simbol. Prsten je postao i obeležje poglavara Crkve - biskupa, kardinala i samog pape.
PAPIN prsten je od zlata, s ugraviranom slikom svetog Petra u čamcu koji baca mrežu, jedno je od sedam znamenja koje dobija svaki poglavar Vatikana od 13. veka. U pisanoj hronologiji Vatikana stoji da se papin prsten prvi put pominje 1265. godine u pismu pape Klementa IV njegovom nećaku. Tu Klement IV objašnjava da prsten na ruku novoizabranog pape stavlja a po smrti i skida, dekan kardinalskog zbora. On ga razbija čekićem, i taj čin označava i kraj pontifikata umrlog pape. Tako je bilo sve do 1981. godine. Te godine 13. maja, Papin je prsten uništen ali je tadašnji poglavar Jovan Pavle Drugi ostao živ. Papa, dakle, koji je rođen kao siromašni Poljak Karol Vojtila 1920, a umro kao demokratski reformator Rimokatoličke crkve 2005, ostaće poznat i po tome što je izbegao smrt zahvaljujući prstenu. Kad je počeo da smeta mnogima (jer je od postavljenja, 1978. godine modernizovao Katoličku crkvu, ukinuo sijaset dogmi, i umešao se i u politiku, doprinoseći rušenju Berlinskog zida i mirenju komunista i kapitalista), na njega je organizovan atentat.
ITALIJANSKA policija sumnja da je to organizovala KGB, tajna služba tadašnjeg SSSR. U papu je pucao Turčin Mehmet Ali Agdža, koji je izjavio da mu je Bugarin Sergej Antonov dao pištolj kojim je teško ranio papu na Trgu svetog Petra u Vatikanu. Ni danas, mnogo kasnije, ne zna se šta se desilo. Ali je činjenica da je Agdža ciljao direktno u srce i da je poglavara od smrti spasao samo sekund “u kome je podigao ruku na grudi, pa je papin prsten zadržao ubitačno olovo, a njegovo je telo povredila spoljna eksplozija metka”. To je potvrdio i papin sekretar, biskup Stanislav Dzivic, koji je 2001. objavio knjigu s pojedinostima o atentatu. On je dodao i da je Jovan Pavle Drugi svoje spasenje od sigurne smrti pripisao Božjoj volji i čudesnom prstenu.
субота, 17. октобар 2009.
Croacionizam
Bivši brat piše bivšoj braći u "Jutarnjem":
"Sedamdesetih godina, u vrijeme kad sam bio dijete, na televiziji je igrala silno popularna serija “Salaš u malom ritu“ velikog zagrebačkog majstora Branka Bauera. Smještena u Vojvodinu, serija je prikazivala svakodnevicu malog bačkog mjesta u Drugom svjetskom ratu. Jedne noći, u gradiću izgore vojne zalihe žita. Nedugo potom u varoš pristiže stanoviti Schützer, Gestapov isljednik u civilu, koji istražuje tko je počinio palež. Ali, taj Schützer nije ni mještane tukao ni mučio induktorskim telefonom, nego je častio ljude u kafani, pričao s djecom ljubazno, častio ih šerbetom i sodom: bio je fin i tih, a baš ga je to činilo nekako posebno zloslutnim. Kad su vidjeli da se Nijemaca neće lako riješiti, stanovnici salaša domislili su se krivcu. Taj krivac bio je ”student“. “Student“ je bio odsutan - u cijeloj ga seriji ne vidite nikad, negdje je u šumi ili u emigraciji. No, u službenoj verziji seoske povijesti “student“ je bio kriv za sve: student je zapalio žito, on je na toranj objesio transparent, a trap u kojem Nijemci pronađu puške je eto baš njegov. Za sva nevaljalstva na salašu je postojao krivac - odsutni “student“. Ugodan je i jednostavan bio takav svijet.
Istih tih sedamdesetih, daleko od kontroliranih TV ekrana, u disidentskim se salonima, ekonomskim kružocima i generalskim foteljama na Gvozdu konačno i neumitno formiralo ono što se zove “hrvatska nacionalna ideologija“. To je, dakle, ona ideologija koja će devedesetih uobličiti naš kozmos, kozmos koji sve do danas kruži po tim istim kopernikanskim krivuljama. A u toj ideologiji ulogu “studenta“ imali su Srbi. U tom jednostavnom, geocentričnom sustavu, sve se vrtjelo oko njih. Srbi su nas okupirali. Srbi nas pljačkaju preko Geneksa. Oni uzimaju pare od našeg turizma. Oni nas cijede kroz fond nerazvijenih. Oni su ubijali “naše“ ‘45. Oni nam kradu nogometno prvenstvo i ne daju Dinamu da bude prvak. Oni nas koloniziraju narodnjacima i Čkaljom. Uvode svoj jezik na kojem se kaže “mapa“, a ne “zemljovid“. Da nema njih, mi bismo bili - ma eto ne baš Švicarska, ali barem Austrija.
Otad je prošlo trideset godina. “Geocentrična“ ideologija došla je na vlast i uobličila ovu državu. Došao je rat pa je i prošao rat, pa je onda od rata prošlo i 14 godina. Djeca koja su se radila na dan Oluje sad idu u osmi razred. Srbija nam odavno nije ni na radaru, Hrvatska finišira ulazak u EU, umjesto jednog Geneksa sad imamo petsto malih, pare od turizma opet negdje odlaze (no nije baš jasno gdje), a fondove za nerazvijene više ne siše Kosovo nego brdske općine iz siromašnog hrvatskog “heartlanda“. Politički arcineprijatelj više nisu Srbi nego Slovenci, o nama se ne odlučuje u Beogradu nego u Belgiji, Dinamo je sad ionako stalno prvak, a jedino što je ostalo isto je to što se i dalje slušaju narodnjaci, i što se opet ne veli “zemljovid“ - nego se veli “(road)map“. Sve je, ukratko, drukčije, živimo u totalno novom i neprepoznatljivom svijetu. Samo je jedna stvar u Hrvatskoj umirujuće, ugodno, utješno ista. Naime, zna se tko je za sve kriv. Student? Ne, Srbi.
A onda polako počnete shvaćati. Hrvatskom nacionalizmu, i Hrvatima uopće, Srbi su potrebniji nego kruh. Da njih naime nema, pred nama bi se otvorio ambis.
Kad Srba ne bi bilo, ukratko, ružne bi nam se misli počele rojiti po glavi. Možda bismo počeli sumnjati je li baš vrijedilo proliti toliku krv i otrpjeti tolike patnje. Kad njih ne bi bilo, morali bismo početi misliti o današnjem svijetu, a taj svijet neugodan je i kompliciran kao državna matura, i otprilike jednako neizbježan. Zato se ugodnije vratiti u stari poznati svemir, u kojem se zna tko se oko čega vrti, svemir u kojem se zna tko su orkovi i villaini, i koga se ima kriviti za sve što ne valja. Za Hrvate, Srbi su najbolji eskapistički trip - bolji od droge, bolji od loze, bolji od meksičkih sapunica i Mandžukićevog gola. Oni su najjača žiža, najbolja bunika, perfektno sredstvo da ne mislimo na stvarnost i izbjegnemo ogledalo."
Bivši brat, Jurica Pavičić, mi uze reč iz usta!
"Sedamdesetih godina, u vrijeme kad sam bio dijete, na televiziji je igrala silno popularna serija “Salaš u malom ritu“ velikog zagrebačkog majstora Branka Bauera. Smještena u Vojvodinu, serija je prikazivala svakodnevicu malog bačkog mjesta u Drugom svjetskom ratu. Jedne noći, u gradiću izgore vojne zalihe žita. Nedugo potom u varoš pristiže stanoviti Schützer, Gestapov isljednik u civilu, koji istražuje tko je počinio palež. Ali, taj Schützer nije ni mještane tukao ni mučio induktorskim telefonom, nego je častio ljude u kafani, pričao s djecom ljubazno, častio ih šerbetom i sodom: bio je fin i tih, a baš ga je to činilo nekako posebno zloslutnim. Kad su vidjeli da se Nijemaca neće lako riješiti, stanovnici salaša domislili su se krivcu. Taj krivac bio je ”student“. “Student“ je bio odsutan - u cijeloj ga seriji ne vidite nikad, negdje je u šumi ili u emigraciji. No, u službenoj verziji seoske povijesti “student“ je bio kriv za sve: student je zapalio žito, on je na toranj objesio transparent, a trap u kojem Nijemci pronađu puške je eto baš njegov. Za sva nevaljalstva na salašu je postojao krivac - odsutni “student“. Ugodan je i jednostavan bio takav svijet.
Istih tih sedamdesetih, daleko od kontroliranih TV ekrana, u disidentskim se salonima, ekonomskim kružocima i generalskim foteljama na Gvozdu konačno i neumitno formiralo ono što se zove “hrvatska nacionalna ideologija“. To je, dakle, ona ideologija koja će devedesetih uobličiti naš kozmos, kozmos koji sve do danas kruži po tim istim kopernikanskim krivuljama. A u toj ideologiji ulogu “studenta“ imali su Srbi. U tom jednostavnom, geocentričnom sustavu, sve se vrtjelo oko njih. Srbi su nas okupirali. Srbi nas pljačkaju preko Geneksa. Oni uzimaju pare od našeg turizma. Oni nas cijede kroz fond nerazvijenih. Oni su ubijali “naše“ ‘45. Oni nam kradu nogometno prvenstvo i ne daju Dinamu da bude prvak. Oni nas koloniziraju narodnjacima i Čkaljom. Uvode svoj jezik na kojem se kaže “mapa“, a ne “zemljovid“. Da nema njih, mi bismo bili - ma eto ne baš Švicarska, ali barem Austrija.
Otad je prošlo trideset godina. “Geocentrična“ ideologija došla je na vlast i uobličila ovu državu. Došao je rat pa je i prošao rat, pa je onda od rata prošlo i 14 godina. Djeca koja su se radila na dan Oluje sad idu u osmi razred. Srbija nam odavno nije ni na radaru, Hrvatska finišira ulazak u EU, umjesto jednog Geneksa sad imamo petsto malih, pare od turizma opet negdje odlaze (no nije baš jasno gdje), a fondove za nerazvijene više ne siše Kosovo nego brdske općine iz siromašnog hrvatskog “heartlanda“. Politički arcineprijatelj više nisu Srbi nego Slovenci, o nama se ne odlučuje u Beogradu nego u Belgiji, Dinamo je sad ionako stalno prvak, a jedino što je ostalo isto je to što se i dalje slušaju narodnjaci, i što se opet ne veli “zemljovid“ - nego se veli “(road)map“. Sve je, ukratko, drukčije, živimo u totalno novom i neprepoznatljivom svijetu. Samo je jedna stvar u Hrvatskoj umirujuće, ugodno, utješno ista. Naime, zna se tko je za sve kriv. Student? Ne, Srbi.
A onda polako počnete shvaćati. Hrvatskom nacionalizmu, i Hrvatima uopće, Srbi su potrebniji nego kruh. Da njih naime nema, pred nama bi se otvorio ambis.
Kad Srba ne bi bilo, ukratko, ružne bi nam se misli počele rojiti po glavi. Možda bismo počeli sumnjati je li baš vrijedilo proliti toliku krv i otrpjeti tolike patnje. Kad njih ne bi bilo, morali bismo početi misliti o današnjem svijetu, a taj svijet neugodan je i kompliciran kao državna matura, i otprilike jednako neizbježan. Zato se ugodnije vratiti u stari poznati svemir, u kojem se zna tko se oko čega vrti, svemir u kojem se zna tko su orkovi i villaini, i koga se ima kriviti za sve što ne valja. Za Hrvate, Srbi su najbolji eskapistički trip - bolji od droge, bolji od loze, bolji od meksičkih sapunica i Mandžukićevog gola. Oni su najjača žiža, najbolja bunika, perfektno sredstvo da ne mislimo na stvarnost i izbjegnemo ogledalo."
Bivši brat, Jurica Pavičić, mi uze reč iz usta!
субота, 19. септембар 2009.
Veeeeelja
Udruženje novinara Srbije (UNS) saopštilo je danas da je od Policijske uprave u Čačku, nakon godinu i devet meseci, dobilo obaveštenje da ne postoji službena beleška o događaju označenom kao seksualno zlostavljanje ovaca u selu Kačulice.
UNS je saopštio da je čačanska policija, uz obaveštenje da ne poseduje druga dokumenta vezana za taj događaj, dostavila kopiju izjave Dragana P. iz sela Kačulice, koji je osumnjičen da je fizički napao dopisnika "Vecernjih novosti" iz Čačka Vladimira Ilića.
Vladimir Ilić je boravio na mestu gde je građena klinika tadašnjeg ministra Velimira Ilića u Kačulicama, a taj događaj je bio povod da Velimir Ilić optuži novinare za seksualno zlostavljenje ovaca.
UNS je tražio, na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, kopiju službene beleške na koju se pozivao tadašnji ministar Velimir Ilić.
Zahtev za dostavljanje dokumenta podnet je 25. oktobra 2007. godine, a rok za dostavljanje informacije je 15 dana.
Dokument je dostavljen nakon intervencije zaštitnika građana Saše Jankovića.
Izvor: Beta |
14. septembar 2009.
UNS je saopštio da je čačanska policija, uz obaveštenje da ne poseduje druga dokumenta vezana za taj događaj, dostavila kopiju izjave Dragana P. iz sela Kačulice, koji je osumnjičen da je fizički napao dopisnika "Vecernjih novosti" iz Čačka Vladimira Ilića.
Vladimir Ilić je boravio na mestu gde je građena klinika tadašnjeg ministra Velimira Ilića u Kačulicama, a taj događaj je bio povod da Velimir Ilić optuži novinare za seksualno zlostavljenje ovaca.
UNS je tražio, na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, kopiju službene beleške na koju se pozivao tadašnji ministar Velimir Ilić.
Zahtev za dostavljanje dokumenta podnet je 25. oktobra 2007. godine, a rok za dostavljanje informacije je 15 dana.
Dokument je dostavljen nakon intervencije zaštitnika građana Saše Jankovića.
Izvor: Beta |
14. septembar 2009.
петак, 11. септембар 2009.
Naslovi
Ekvador: Od novog gripa preminuo šef predsednikovog obezbeđenja
Bretanja: Zabranjeno ljubljenje zbog novog gripa
Predsednik Kolumbije oboleo od novog gripa
U Brazilu najviše umrlih od novog gripa – 557 osoba
Prvi smrtni slučaj u Grčkoj od novog gripa
Svinjski grip se prenosi sa čoveka na ptice
Video igra o novom gripu
SZO: "Tamiflu" samo u težim slučajevima novog gripa
Britanci lažu da imaju novi grip da bi dobili "tamiflu"
Novi grip stigao do najudaljenijih kutaka sveta
Novi grip odneo više od 700 života
Novi grip moguća kočnica oporavku svetske privrede
Biskup traži zabranu svete vodice zbog novog gripa
SZO: Pandemija novog gripa nezaustavljiva
Grčka: Više od 220 slučajeva novog gripa
Potvrđeni prvi slučajevi novog gripa u BiH i Libiji
Novi grip i u Hrvatskoj, četvrti smrtni slučaj u Britaniji
Vanredno stanje u Buenos Ajresu zbog novog gripa
Drugi slučaj svinjskog gripa u Makedoniji
Prve žrtve novog gripa na Tajlandu
Najmanje 30 japanskih đaka inficirano novim gripom u Nemačkoj
Gradonačelnik Nju Orleansa u karantinu zbog novog gripa
Beba žrtva novog gripa u Argentini, slučajevi u Šri Lanki i Kataru
Venčali se sa maskama jer oboje imaju svinjski grip
Bretanja: Zabranjeno ljubljenje zbog novog gripa
Predsednik Kolumbije oboleo od novog gripa
U Brazilu najviše umrlih od novog gripa – 557 osoba
Prvi smrtni slučaj u Grčkoj od novog gripa
Svinjski grip se prenosi sa čoveka na ptice
Video igra o novom gripu
SZO: "Tamiflu" samo u težim slučajevima novog gripa
Britanci lažu da imaju novi grip da bi dobili "tamiflu"
Novi grip stigao do najudaljenijih kutaka sveta
Novi grip odneo više od 700 života
Novi grip moguća kočnica oporavku svetske privrede
Biskup traži zabranu svete vodice zbog novog gripa
SZO: Pandemija novog gripa nezaustavljiva
Grčka: Više od 220 slučajeva novog gripa
Potvrđeni prvi slučajevi novog gripa u BiH i Libiji
Novi grip i u Hrvatskoj, četvrti smrtni slučaj u Britaniji
Vanredno stanje u Buenos Ajresu zbog novog gripa
Drugi slučaj svinjskog gripa u Makedoniji
Prve žrtve novog gripa na Tajlandu
Najmanje 30 japanskih đaka inficirano novim gripom u Nemačkoj
Gradonačelnik Nju Orleansa u karantinu zbog novog gripa
Beba žrtva novog gripa u Argentini, slučajevi u Šri Lanki i Kataru
Venčali se sa maskama jer oboje imaju svinjski grip
уторак, 8. септембар 2009.
Zli
Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.
Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Cangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija. Japanske trupe su takodje bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.
Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.
Haris takodje tvrdi da su šivotinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945.i američko zataškavanje'.
Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija nevidjenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineci zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata.
Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istrazivača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuduje druge.
Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije.
Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.
Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Cangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija. Japanske trupe su takodje bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.
Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.
Haris takodje tvrdi da su šivotinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945.i američko zataškavanje'.
Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija nevidjenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineci zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata.
Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istrazivača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuduje druge.
Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije.
Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.
понедељак, 7. септембар 2009.
Bildebergeri
Ovo tajanstveno ime potiče od imažena hotela "de Bilderberg" u mestu Osterbek, nedaleko od Arnhema gde je princ Bernhard od Holandije, muž kraljice, okupio evropsku finansijsku i industrijsku elitu u maju 1954.g. Bili su tu prisutni i Američki predstavnici. Čelo ove organizacije je baron Edmund de Rotšild. Danas Bilderber grupa obuhvata oko 120 ličnosti koje u Evropi nešto znače. Cilj im je stvaranje jedinstvene Evrope, a kasnije stvaranje države zvana zemlja. Evropska zajednica je politička unija, a to je delo grupe Bilderberg. Oni su elitni internacionalni klub tehnokrata, orijentisanih ka "napredku", a kojim predsedava princ Bernhard od Holandije (Berhard der Niederlande), i koji u velikoj tajnosti dolazi na konferenciju jednom do dva puta godišnje. (Njegova porodica je glavni vlasnik kompanije Rojal Dač Šel Oil). U članstvu su zastupljene visoke finansije kao i prominentni političari i intelektualci internacionalne prevencije. Napori su usmereni na koordinaciju američke i evropske elite.
Bilderberg - organizacija je demokratski nelegitimni globalni upravljački odbor, koji utvrđuje smernice i načela politike, koja se nastavlja u zemljama "demokratskog" sveta. Na konferencijama iza zatvorenih vrata, ne na sastancima na vrhu, ne u parlamentima i skupštinama "zvanične" politike, donose se osnovne političke odluke.
Finansijski dominantan u Bilderbergu je familija Rotšild, za razliku od Tilateralne komisije gde je dominantan ekonomski lobi Rokfelerovih. Poslednjih godina je došlo do malog sukoba u okviru finansijske elite - Bilderbergeri podržavaju hrišćanski elemenat, a Tilateralna grupacija muslimanski, što se sve jasno ocrtava u svakodnevnoj "javnoj" politici. Nažalost i Jugoslavija je deo toga - prepuštanje Kosova muslimanima je ponajviše zasluga Trilateralne grupacije i jenog od njihovih značajnih finansijera - Saudijske Arabije.
Avgusta 1991.g. službeno glasilo Vatikana ("Opsevatore Romano") u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju "stavi" u granice iz 1914.g. Na osnovu sporazuma postignutog između Gorbačova i Buša Jugoslavija je izašla iz zone Američkog centralnog interesa i prepuštena je sveri nemačko-italijanskog (vatikanskog) interesa i uticaja. U realizaciji je opcija pola-pola iz Jalte.
Bilderberg - organizacija je demokratski nelegitimni globalni upravljački odbor, koji utvrđuje smernice i načela politike, koja se nastavlja u zemljama "demokratskog" sveta. Na konferencijama iza zatvorenih vrata, ne na sastancima na vrhu, ne u parlamentima i skupštinama "zvanične" politike, donose se osnovne političke odluke.
Finansijski dominantan u Bilderbergu je familija Rotšild, za razliku od Tilateralne komisije gde je dominantan ekonomski lobi Rokfelerovih. Poslednjih godina je došlo do malog sukoba u okviru finansijske elite - Bilderbergeri podržavaju hrišćanski elemenat, a Tilateralna grupacija muslimanski, što se sve jasno ocrtava u svakodnevnoj "javnoj" politici. Nažalost i Jugoslavija je deo toga - prepuštanje Kosova muslimanima je ponajviše zasluga Trilateralne grupacije i jenog od njihovih značajnih finansijera - Saudijske Arabije.
Avgusta 1991.g. službeno glasilo Vatikana ("Opsevatore Romano") u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju "stavi" u granice iz 1914.g. Na osnovu sporazuma postignutog između Gorbačova i Buša Jugoslavija je izašla iz zone Američkog centralnog interesa i prepuštena je sveri nemačko-italijanskog (vatikanskog) interesa i uticaja. U realizaciji je opcija pola-pola iz Jalte.
субота, 29. август 2009.
Slavija
Monah iz 17. veka govori o zemlji koju naziva Slavija. Neki tvrde da je reč o Srbiji:
,,Jedna zemlja zvana Slavija, koja će se nalaziti na jugu Evrope, biće mnogo puta uništavana a pred kraj vremena ta zemlja biće jedna od najznačajnijih i preko nje će se lomiti koplja.
Zbog te zemlje će se ratovati, a narod koji je naseljava biće pred potpunim uništenjem. Biće stvoren iz jednog strašnog rata, a ponovo će se roditi posle još većeg. Kad bude prošao taj rat, tu zemlju će voditi jedan kralj koji će biti omražen, a posle će biti kralj nad svim narodima sveta. Kada bude umro, svi carevi i vladari doći će da se poklone. Tu zemlju će mnogi mrzeti i biti joj zavidni jer znaju da je u toj zemlji rajski vrt.
Djavo će pokušati da je uništi.
Neprijatelji koji je budu napali biće nošeni na krilima orlova,,
,,Jedna zemlja zvana Slavija, koja će se nalaziti na jugu Evrope, biće mnogo puta uništavana a pred kraj vremena ta zemlja biće jedna od najznačajnijih i preko nje će se lomiti koplja.
Zbog te zemlje će se ratovati, a narod koji je naseljava biće pred potpunim uništenjem. Biće stvoren iz jednog strašnog rata, a ponovo će se roditi posle još većeg. Kad bude prošao taj rat, tu zemlju će voditi jedan kralj koji će biti omražen, a posle će biti kralj nad svim narodima sveta. Kada bude umro, svi carevi i vladari doći će da se poklone. Tu zemlju će mnogi mrzeti i biti joj zavidni jer znaju da je u toj zemlji rajski vrt.
Djavo će pokušati da je uništi.
Neprijatelji koji je budu napali biće nošeni na krilima orlova,,
понедељак, 24. август 2009.
Nimfomanke
U augustu 1920. godine , mornari s broda Mary Gars , nedaleko od obala Nove Zemlje , videli su morskog čoveka , koji je kružio oko broda , uspuzao se na palubu i nekoliko trenutaka netremice zurio u zaprepašćene mornare ... !
U svom fascinantnom epu “Ilijada i Odiseja” , Homer nigde detaljno ne govori o tome , kako su izgledale sirene , ali iz grčke mitologije saznajemo , da su ove morske zavodnice bile ćerke boga morskih čudovišta Forkija i da su se , pod tim nazivom , najčešće podrazumevale dve vrste mitoloških morskih stvorenja , koja su imala različit fizički izgled . Jedna su bila ; Pola zene - pola ptice ... a druga .... pola žene - pola ribe?!
Ova druga stvorenja , pominju se i pod imenom – MORSKE NIMFE !!!
O sirenama su pisali i mnogi kasniji autori .....
Poznati rimski pisac , Ovidije (Publius Ovidius Naso, 43. pr.n.e - 17. n.e.) je smatrao , da su sirene rođene na plamtećim trojanskim galijama , gdje su se - kako je pisao - " Brodske grede pretvarale u zelene ćerke mora " ?!!!
Sirene se pojavljuju i u spanskim , portugalskim , holandskim , skandinavskim , britanskim , nemačkim i africkim mitovima i legendama , a u nekim irskim predanjima , sirene žive na suvom tlu , pod morem , i imaju škrge , koje im omogućavaju da , kroz more doplivaju do kopna ?!
Ta tajanstvena morska bića su , istovremeno , i muškog i ženskog pola . Dok su žene vitke , čarobne lepote i dok im niko ne može odoleti , muškarci su odvratni , imaju crvene noseve , svinjske oci , zelene zube i zelenu kosu !!!
Međutim , morska kreatura koju pominje američki naučnik dr. Richard Carr , anatomski je drugojačija od legendarnih morskih lepotica...
Telo misterioznog „ stvorenja“ ... blo je čudnog oblika .... dugačko oko sedam a široko šest metara – prekriveno nekom vrstom krzna , bez očiju , bez usta i kostura i otporno na vatru i hemijske sustance ?! Meso tog stvorenja je , ukoliko bi se uopšte tako i moglo nazvati , podsećalo je na gumu ?... a bilo je belo poput belokosti ! Ono , što je od svega bilo najzanimljivije je to : „ Što se za „ organizam „ tog stvorenja nije moglo ustanoviti , ni da li pripada biljnom ?... ili životinjskom svetu Tasmanskih morskih dubina „ ?
Jedan je američki biologičar , zoolog Bruce Mollison , došao do neobičnog zaključka : „ Organizam pomenutog stvorenje uopšte nije od gume i njegov sastav , ne odgovara bilo kojoj standardnoj klasifikaciji ?!
Prema dobro obrađenoj dokumentaciji dr. Henrija Gohara , koju nauka nikada nije do kraja prihvatila , "lamanten" (čitaj – morska krava !) je morsko stvorenje , dugo oko tri metra i za zivota , rađa samo jedno mladunče , dugo oko jedan metar; - ženka ima veoma izražene dojke i svoje mladunče hrani na taj način , sto se uspravi iznad vode i pomoću peraja ga drži na grudima - baš kao što to čine zene. Sličnost je s ljudskim bićima neki put toliko velika , da nije nikakvo cudo što , moreplovci i ribari , zaneti egzotičnim predelima i omamljujucim koloritom južnih mora , u njoj najčešće vide prelepu >> Ribu-devojku << ... iz prastarih pomorskih legendi .
Za vreme svog putovanja Karipskim morem , Kolumbo je takođe imao priliku da vidi sirene. Evo sto je o tome zapisao: ...
"Tri su sirene uzdigle svoja tela iznad površine okeana i mada ,nisu bile tako lepe kao što ih slikari prikazuju na svojim platnima , njihova okrugla lica ... imala su upadljivo ljudski izgled ".... !
Poznati vlasnik cirkusa Fineass Barnum (1810 - 1891) godinama je pod šatrom " Najvece cirkuske predstave na svetu "... prikazivao publici živu nimfu ? Bila je to jedna strašna ... sasušena morska spodoba ... !
U svom fascinantnom epu “Ilijada i Odiseja” , Homer nigde detaljno ne govori o tome , kako su izgledale sirene , ali iz grčke mitologije saznajemo , da su ove morske zavodnice bile ćerke boga morskih čudovišta Forkija i da su se , pod tim nazivom , najčešće podrazumevale dve vrste mitoloških morskih stvorenja , koja su imala različit fizički izgled . Jedna su bila ; Pola zene - pola ptice ... a druga .... pola žene - pola ribe?!
Ova druga stvorenja , pominju se i pod imenom – MORSKE NIMFE !!!
O sirenama su pisali i mnogi kasniji autori .....
Poznati rimski pisac , Ovidije (Publius Ovidius Naso, 43. pr.n.e - 17. n.e.) je smatrao , da su sirene rođene na plamtećim trojanskim galijama , gdje su se - kako je pisao - " Brodske grede pretvarale u zelene ćerke mora " ?!!!
Sirene se pojavljuju i u spanskim , portugalskim , holandskim , skandinavskim , britanskim , nemačkim i africkim mitovima i legendama , a u nekim irskim predanjima , sirene žive na suvom tlu , pod morem , i imaju škrge , koje im omogućavaju da , kroz more doplivaju do kopna ?!
Ta tajanstvena morska bića su , istovremeno , i muškog i ženskog pola . Dok su žene vitke , čarobne lepote i dok im niko ne može odoleti , muškarci su odvratni , imaju crvene noseve , svinjske oci , zelene zube i zelenu kosu !!!
Međutim , morska kreatura koju pominje američki naučnik dr. Richard Carr , anatomski je drugojačija od legendarnih morskih lepotica...
Telo misterioznog „ stvorenja“ ... blo je čudnog oblika .... dugačko oko sedam a široko šest metara – prekriveno nekom vrstom krzna , bez očiju , bez usta i kostura i otporno na vatru i hemijske sustance ?! Meso tog stvorenja je , ukoliko bi se uopšte tako i moglo nazvati , podsećalo je na gumu ?... a bilo je belo poput belokosti ! Ono , što je od svega bilo najzanimljivije je to : „ Što se za „ organizam „ tog stvorenja nije moglo ustanoviti , ni da li pripada biljnom ?... ili životinjskom svetu Tasmanskih morskih dubina „ ?
Jedan je američki biologičar , zoolog Bruce Mollison , došao do neobičnog zaključka : „ Organizam pomenutog stvorenje uopšte nije od gume i njegov sastav , ne odgovara bilo kojoj standardnoj klasifikaciji ?!
Prema dobro obrađenoj dokumentaciji dr. Henrija Gohara , koju nauka nikada nije do kraja prihvatila , "lamanten" (čitaj – morska krava !) je morsko stvorenje , dugo oko tri metra i za zivota , rađa samo jedno mladunče , dugo oko jedan metar; - ženka ima veoma izražene dojke i svoje mladunče hrani na taj način , sto se uspravi iznad vode i pomoću peraja ga drži na grudima - baš kao što to čine zene. Sličnost je s ljudskim bićima neki put toliko velika , da nije nikakvo cudo što , moreplovci i ribari , zaneti egzotičnim predelima i omamljujucim koloritom južnih mora , u njoj najčešće vide prelepu >> Ribu-devojku << ... iz prastarih pomorskih legendi .
Za vreme svog putovanja Karipskim morem , Kolumbo je takođe imao priliku da vidi sirene. Evo sto je o tome zapisao: ...
"Tri su sirene uzdigle svoja tela iznad površine okeana i mada ,nisu bile tako lepe kao što ih slikari prikazuju na svojim platnima , njihova okrugla lica ... imala su upadljivo ljudski izgled ".... !
Poznati vlasnik cirkusa Fineass Barnum (1810 - 1891) godinama je pod šatrom " Najvece cirkuske predstave na svetu "... prikazivao publici živu nimfu ? Bila je to jedna strašna ... sasušena morska spodoba ... !
среда, 19. август 2009.
Tupsoni 2
Drugi deo:
Ali, poseta Mesecu je bila poželjna i željena:1705. godine pisac Dejvid Rusen je pokušao da izmisli katapult za Mesec; iste godine je Danijel Defo, tvorac Robinson Kruso-a, pisao o poseti Mesecu;1775. godine je francuski filozof Luj Gijom de la Foli predstavio javnosti posetu iz svemira, a Žil Vern je 1870. godine literarno skoro pa opisao katastrofu svemirske letelice Apolo 13. Od Žil Vern-a do 1914. godine nastalo je preko 100 romana i knjiga o letu na Mesec. Od 1914. do 1969. godine bilo je bezbroj romana, novela i knjiga o istoj temi. Između ostalih i od Roberta Hajnlajna, kao i od Artura Klarka. Predsednik Džon Kenedi je izjavio da se iz tehnoloških razloga let na Mesec moze pokrenuti ili od istog odustati. Ali, zbog prestiža USA, koja je tada "zaostajala" za Sovjetskim Savezom, on je preporučio pokretanje tog projekta.
Ako slične želje jos uvek postoje u USA, tada one nisu kod većine stanovnika. Od 1969. godine do danas USA nije ni jedan korak više učinila za stalnu bazu na Mesecu. Takođe se "dosađuju" sa satelitskom bazom "Freedom", a let čoveka do Marsa je neodređen. Pri tome ne smemo pomisliti da enormni troškovi usporavaju takve pokušaje. Tehnologije koje su mnogo, mnogo jeftinije imale su još duže vremenske zastoje. Kao primer navedimo sigurnosnu bravu:Yale. Navodno 1851 je godine prvi put napravljena, u maloj većoj verziji je bila izrađena prie 4. 000 godina kod Asiraca. . . i onda "zaboravljena". Ili spomenimo sigurnosnu iglu, odnosno zihernadlu. Navodno je izumljena 1849 godine. Etrurci su je koristili 3. 000 godina ranije. Takodje i ona je "zaboravljena".
Da li onda mozemo reći da je opreznost čoveka prema nepoznatom i opasnom uzrok takvih zastoja?Ne, ne mozemo. Čega bi se čovek plašio kod sigurnosne igle?Ili kod kabine za tuširanje što koristi samo 1 litar vode za 10 minuta?A, suprotno tome mozemo navesti masovnu proizvodnju atomskog i biološkog naoružanja. Zar ne bi oprez prema nepoznatom i opasnom kod takve proizvodnje trebao biti mnogo duži i od 100. 000 godina? Činjenica je da se ljudi svih vremenskih epoha opiru mogućnostima koje im donose vlastitu korist. Naveli smo dosta primera koji to potkrepljuju. Zato oprez ili strah (strah je povišeni oprez) nestaju kao "izgovor". Neki drugi razumni navodi koji bi opravdali vremenske distance od otkrića do praktične primene ne postoje. Ni gubitak zarade ne prouzrokuje uviek takve zastoje. Zihernadla je svog izumitelja učinila milionerom. Jedino što ostaje kao mogući odgovor je:zabava. Ne, ne. Pritom ne mislimo na drugu reč koja bi označavala lenjost, vec sa time mislimo zaista na zadovoljstvo, želju i radost. Zaista, svake godine biva patentirano oko 500. 000 izuma u nasem svetu. Ali, uspešni bivaju samo izumi sa "sex-appeal"-om. Tako tvrdi Kimberli Veber, koordinatorka kuratorijuma za socijalnu istoriju u Pauerhaus muzeju, Sidnej(Australija). Ona smatra da sve što je samo korisno nema uspeha kod čoveka. Što bi značilo:Manjeg i većeg luksuza se samo u najgorim uslovima odričemo.
Mislite da je to preterano recexno? Uzmimo sledeći primer:Nakon rata, izmoreni i izgladneli vojnici rađe propuste neki obrok, nego da ostave cigarete. U ratu nisu pare, hleb, zlato ili neko povrće bili platna sredstva već upravo cigarete. U 18. veku osnova za korišćenje elektriciteta nije bila namera da se osvetle gradovi, ulice ili kuće. Osnova korišćenja elektriciteta je bila namena da se krznenoj odeći "uspravljaju" dlake. Najuspešniji izumitelj 19. veka, Tomas Alva Edison, je patentirao stotine izuma. Ali je izrađivao samo izume koji su posedovali "sex-appeal". Najbolji primjer tome je njegov fonograf, prethodnik današnjim CD plajerima. Kao hipnotisani su izumitelj i njegovi prijatelji satima stajali oko tog izuma. Atomsko ili biološko naoružanje takođe ima "sex-appeal". Ono podiže rejting naciji koja ih poseduje. Posedovanjem istih oni se osećaju sigurnijima, jačima i nadmoćnijima. Ali, gdje je taj famozni sex-appeal kod prljave, bučne i masne parne mašine?Ko je tako nešto smatrao privlačnim?Odgovor je jednostavan:Englezi u dobu baroka. U njihovoj hladnoj i drvima oskudnoj državi morali su sve dublje da kopaju da bi dolazili do uglja. Takvi rudnici su često bili nakon kišnih dana pod vodom. Snaga konja nije bila dovoljna da redovno ispumpava vodu iz rudnika. Prva parna mašina je bila mašina za ispumpavanje vode.
Naravno, i u doba cara Titusa je zimi bilo hladno. Ali ne kao u Engleskoj. Pored toga:Rimsko carstvo je moglo sebi priuštiti veći luksuz. Bogati su uživali u orgijama, a siromašniji su uživali gledajući krvave orgije gladijatora. Ulaznice su bile besplatne, a hleb su takođe pri poseti dobijali besplatno. "Hleba i igara" je bila deviza mnogih rimskih careva. Ko je tada želio da eksperimentiše sa izumom Herona iz Aleksandrije? Snovi o epohi u kojoj će da vlada harmonija, blagostanje i ravnopravni napredak za celo čovečanstvo i dalje ostaju snovi. Svaka generacija o tome sanja, a svaka sledeća generacija to ne ostvaruje. Trenutno zadovoljenje je svima najvažnije, a upravo to ignoriše produkciju stotine hiljada izuma svake godine. I u demokratiji ne ostvarujemo snove i želje drugih, ako isti nemaju "sex-appeal", odnosno ako nam ne čine zadovoljstvo i ako nas ne zabavljaju. Takvi osećaji su duboko u nama usađeni i jedna mala doza zadovoljstva jača nas imuni sistem. Tako nešto tvrdi profesor psihologije Dejvid Varbarton, Univerzitet u Ridingu, Engleska. Verovatno ima i pravo. Čovek se još dugo vremena neće opet šetati Mesecom. Ali, sledeće poboljšanje video-tehnologije je već najavljeno. To je i poželjno, zar ne?
(Izvor: Razni...)
Ali, poseta Mesecu je bila poželjna i željena:1705. godine pisac Dejvid Rusen je pokušao da izmisli katapult za Mesec; iste godine je Danijel Defo, tvorac Robinson Kruso-a, pisao o poseti Mesecu;1775. godine je francuski filozof Luj Gijom de la Foli predstavio javnosti posetu iz svemira, a Žil Vern je 1870. godine literarno skoro pa opisao katastrofu svemirske letelice Apolo 13. Od Žil Vern-a do 1914. godine nastalo je preko 100 romana i knjiga o letu na Mesec. Od 1914. do 1969. godine bilo je bezbroj romana, novela i knjiga o istoj temi. Između ostalih i od Roberta Hajnlajna, kao i od Artura Klarka. Predsednik Džon Kenedi je izjavio da se iz tehnoloških razloga let na Mesec moze pokrenuti ili od istog odustati. Ali, zbog prestiža USA, koja je tada "zaostajala" za Sovjetskim Savezom, on je preporučio pokretanje tog projekta.
Ako slične želje jos uvek postoje u USA, tada one nisu kod većine stanovnika. Od 1969. godine do danas USA nije ni jedan korak više učinila za stalnu bazu na Mesecu. Takođe se "dosađuju" sa satelitskom bazom "Freedom", a let čoveka do Marsa je neodređen. Pri tome ne smemo pomisliti da enormni troškovi usporavaju takve pokušaje. Tehnologije koje su mnogo, mnogo jeftinije imale su još duže vremenske zastoje. Kao primer navedimo sigurnosnu bravu:Yale. Navodno 1851 je godine prvi put napravljena, u maloj većoj verziji je bila izrađena prie 4. 000 godina kod Asiraca. . . i onda "zaboravljena". Ili spomenimo sigurnosnu iglu, odnosno zihernadlu. Navodno je izumljena 1849 godine. Etrurci su je koristili 3. 000 godina ranije. Takodje i ona je "zaboravljena".
Da li onda mozemo reći da je opreznost čoveka prema nepoznatom i opasnom uzrok takvih zastoja?Ne, ne mozemo. Čega bi se čovek plašio kod sigurnosne igle?Ili kod kabine za tuširanje što koristi samo 1 litar vode za 10 minuta?A, suprotno tome mozemo navesti masovnu proizvodnju atomskog i biološkog naoružanja. Zar ne bi oprez prema nepoznatom i opasnom kod takve proizvodnje trebao biti mnogo duži i od 100. 000 godina? Činjenica je da se ljudi svih vremenskih epoha opiru mogućnostima koje im donose vlastitu korist. Naveli smo dosta primera koji to potkrepljuju. Zato oprez ili strah (strah je povišeni oprez) nestaju kao "izgovor". Neki drugi razumni navodi koji bi opravdali vremenske distance od otkrića do praktične primene ne postoje. Ni gubitak zarade ne prouzrokuje uviek takve zastoje. Zihernadla je svog izumitelja učinila milionerom. Jedino što ostaje kao mogući odgovor je:zabava. Ne, ne. Pritom ne mislimo na drugu reč koja bi označavala lenjost, vec sa time mislimo zaista na zadovoljstvo, želju i radost. Zaista, svake godine biva patentirano oko 500. 000 izuma u nasem svetu. Ali, uspešni bivaju samo izumi sa "sex-appeal"-om. Tako tvrdi Kimberli Veber, koordinatorka kuratorijuma za socijalnu istoriju u Pauerhaus muzeju, Sidnej(Australija). Ona smatra da sve što je samo korisno nema uspeha kod čoveka. Što bi značilo:Manjeg i većeg luksuza se samo u najgorim uslovima odričemo.
Mislite da je to preterano recexno? Uzmimo sledeći primer:Nakon rata, izmoreni i izgladneli vojnici rađe propuste neki obrok, nego da ostave cigarete. U ratu nisu pare, hleb, zlato ili neko povrće bili platna sredstva već upravo cigarete. U 18. veku osnova za korišćenje elektriciteta nije bila namera da se osvetle gradovi, ulice ili kuće. Osnova korišćenja elektriciteta je bila namena da se krznenoj odeći "uspravljaju" dlake. Najuspešniji izumitelj 19. veka, Tomas Alva Edison, je patentirao stotine izuma. Ali je izrađivao samo izume koji su posedovali "sex-appeal". Najbolji primjer tome je njegov fonograf, prethodnik današnjim CD plajerima. Kao hipnotisani su izumitelj i njegovi prijatelji satima stajali oko tog izuma. Atomsko ili biološko naoružanje takođe ima "sex-appeal". Ono podiže rejting naciji koja ih poseduje. Posedovanjem istih oni se osećaju sigurnijima, jačima i nadmoćnijima. Ali, gdje je taj famozni sex-appeal kod prljave, bučne i masne parne mašine?Ko je tako nešto smatrao privlačnim?Odgovor je jednostavan:Englezi u dobu baroka. U njihovoj hladnoj i drvima oskudnoj državi morali su sve dublje da kopaju da bi dolazili do uglja. Takvi rudnici su često bili nakon kišnih dana pod vodom. Snaga konja nije bila dovoljna da redovno ispumpava vodu iz rudnika. Prva parna mašina je bila mašina za ispumpavanje vode.
Naravno, i u doba cara Titusa je zimi bilo hladno. Ali ne kao u Engleskoj. Pored toga:Rimsko carstvo je moglo sebi priuštiti veći luksuz. Bogati su uživali u orgijama, a siromašniji su uživali gledajući krvave orgije gladijatora. Ulaznice su bile besplatne, a hleb su takođe pri poseti dobijali besplatno. "Hleba i igara" je bila deviza mnogih rimskih careva. Ko je tada želio da eksperimentiše sa izumom Herona iz Aleksandrije? Snovi o epohi u kojoj će da vlada harmonija, blagostanje i ravnopravni napredak za celo čovečanstvo i dalje ostaju snovi. Svaka generacija o tome sanja, a svaka sledeća generacija to ne ostvaruje. Trenutno zadovoljenje je svima najvažnije, a upravo to ignoriše produkciju stotine hiljada izuma svake godine. I u demokratiji ne ostvarujemo snove i želje drugih, ako isti nemaju "sex-appeal", odnosno ako nam ne čine zadovoljstvo i ako nas ne zabavljaju. Takvi osećaji su duboko u nama usađeni i jedna mala doza zadovoljstva jača nas imuni sistem. Tako nešto tvrdi profesor psihologije Dejvid Varbarton, Univerzitet u Ridingu, Engleska. Verovatno ima i pravo. Čovek se još dugo vremena neće opet šetati Mesecom. Ali, sledeće poboljšanje video-tehnologije je već najavljeno. To je i poželjno, zar ne?
(Izvor: Razni...)
среда, 5. август 2009.
Tupsoni 1
Odlučujući pokretač za naš tehnološki napredak bio je izum parne mašine. Od njenog prvog primitivnog primerka 1690. godine pa do prvog ljudskog koraka na Mesecu prošlo je tek 279 godina. Parna mašina je omogućila našu industrijsku i tehnološku revoluciju. Upravo zbog toga je zacuđujuće zašto stari Rimljani nisu uspeli pokrenuti i ubrzati tu industrijsku i tehnološku revoluciju. U osnovnom znanju bili su delimično ispred 17-tog veka, a poznavali su i parnu mašinu. Grčki matematičar Hero, iz Aleksandrije, konstruisao je najmanje dva funkcionalna modela parne mašine. Čak je poznavao i osnove naprednijih modela:cilindre, ventile, navojke i parni poklopac.
Njegov izum bio je i nadaleko poznat. Naime, nudio je da pomoću iste otvara, u tonama teškim, vrata hramova. Sve to u dobu cara Titusa(39-81 godine). Pretpostavimo da su Rimljani tu spravu isprva upotrebljavali kao luksuznu igračku i da im je trebalo troduplo više vremena za usavršavanje:najkasnije u doba drugog i trećeg veka boravka Slovena u Bosni (700 - 800-te godine) čovek je mogao sleteti na Mesec. Ali, Herov izum su u antici ignorisali, iako su Rimljani važili kao dalekovidni inženjeri koji su izume drugih nacija sistematski proveravali, pregledali i usavršavali. Da li su onda tako značajan izum zapostavili jer su imali dovoljno radne snage, tj. dovoljno robova?
Uzmimo kao primer i drugi genijalni izum starih Rimljanja:beton. Takođe i on je zaboravljen(mada, za razliku od parne mašine, ipak korišćen). Oko 400-te godine poceo je raspad Zapadnog Rimskog Carstva. Ali Istočno Rimsko Carstvo postojalo je jos sledećih 1000 godina. Oba izuma su mogli Vizantinci da održe i usavrše. Ali, zbog čega to nisu?Sta je razlog da se takvi izumi, iako nadaleko poznati, "zaborave"?Zbog čega je Džems Parker morao 1796. godine ponovo da "izmisli" beton?Slično je i sa pokretnom trakom. Svi verovatno znamo da je Henri Ford izmislio i prvi primenuo pokretnu traku 1913. godine. Na taj nacin je on unapredio proizvodnju robe. Ali, pokretnu traku je poznavala i trgovačka velesila Venecija u 15. veku. Tada su proizvodili svoje brodove pomoću pokretne trake. Takođe i taj izum bio je poznat u ostatku Evrope. Zbog čega je onda i taj izum bio "zaboravljen" čitava sledeća 4 veka?
Sličnih primera ima mnogo. Navedimo jos par:Nikola Kopernik je početkom 16. veka otkrio ono sto su već stari Grci poznavali. Otkrio je da se planete okreću oko Sunca, a ne obrnuto. Ipak, Kopernik se decenijama protivio da objavi to otkriće. Kao zaštitu imao je jednog biskupa koji ga čak nagovarao da to i objavi. Znači, plašiti se inkvizicije nije trebao. Zbog čega je tek pred smrt pristao da se objavi njegovo "otkriće"? Sledeći primer je Leonardo da Vinči. U svom dnevniku je zapisao da je svoj život beskorisno protraćio. Istina je da ga je proveo davajući jasne strukture idejama svog doba. Putem svojih crteža padobrana, podmornica i brodskog točka pokazao je kakvi izumi su bili moguci sa sredstvima tog doba. Zašto je onda smatrao da je svoj život beskorisno proveo? Odgovor je u stvari jednostavan. Sudbina njegovih skica pokazala mu je da ideje skoro nikad ne donose nesto generaciji u kojoj su nastale. On je smatrao da je čovečanstvo, mereno po onom sto bi moglo stvarati, jako zaostalo. Ni matematičaru Isaku Njutnu to nije bilo strano. Na vrhuncu svog stvaralaštva prekinuo je svako bavljenje naukom. Od početka 18. veka je živio i radio samo kao državni činovnik.
Danas se veruje da ljudi prošlih vremena nisu imali isti pregled kao i mi danas. Ali, da li je Lukian iz Antohije zaista manje znao nego mi danas?160-te godine opisao je u svom delu "Vera historia" čovekov let i posetu Mesecu. Bez naučno prirodnog znanja on takvo nešto nikada ne bi mogao da smisli. Ili, spomenimo i starogrčkog astronoma Erastotena(284-202 p. n. e. ). On je prvi izračunao precizno obim naše planete. I to u trećem veku pre nove ere. Da para moze razviti nadljudsku snagu je jedno naučno otkrice. A, da moze pokretati i jednu mašinu je praktična primena. Kada jedno naučno otkriće biva izgubljeno, tada praktična primena iste zaostaje. Stoga nam se postavlja novo pitanje:Da li smo danas prevazišli tu vremensku razliku od otkrića do primene? Pocetkom 20. veka je američki električar Čarls Proteus Stajnmec ukazivao na teško zagađivanje okoline koju spaljivanje goriva prouzrokuje. Tomas Alva Edison je napravio i prvi električni automobil. Sve do danas nije pokrenuta serijska proizvodnja električnih automobila kao alternativa za sprečavanje zagađenja okoline. Ili drugačije: Ni dan danas električni automobili nisu svakodnevnica.
Pri tuširanju potrošimo između 10, 20 pa i više litara vode. Iako je pitke vode sve manje, kabine za tuširanje u kojima se troši manje od jedne litre vode za 10 minuta nisu pokrenute za proizvodnju. Takve kabine za tuširanje patentirane su pre 20 godina od strane Amerikanca Ričard Bakminster Fuler-a. Takva iskustva svake godine ima oko 100. 000 patenata u USA. Naime, toliki broj izuma se svake godine patentira, ali nikada se ne proizvode. Na taj način zapravo vidimo da je odnos prema tehnološkim izumima u 20. veku identican odnosu u 1. veku. Svi izumi koji se ne proizvode imaju jedno zajedničko:Savremenici ih ne žele proizvoditi i koristiti. Da su ih hteli imati, oni bi ih i imali. Iz toga zaključujemo da je napredak stvar želje. Taj zaključak mozemo shvatiti bukvalno. Od prve mašine na paru pa do prvog čovekog koraka moglo je proći i mnogo više vremena.
(Izvor: Razni...)
Njegov izum bio je i nadaleko poznat. Naime, nudio je da pomoću iste otvara, u tonama teškim, vrata hramova. Sve to u dobu cara Titusa(39-81 godine). Pretpostavimo da su Rimljani tu spravu isprva upotrebljavali kao luksuznu igračku i da im je trebalo troduplo više vremena za usavršavanje:najkasnije u doba drugog i trećeg veka boravka Slovena u Bosni (700 - 800-te godine) čovek je mogao sleteti na Mesec. Ali, Herov izum su u antici ignorisali, iako su Rimljani važili kao dalekovidni inženjeri koji su izume drugih nacija sistematski proveravali, pregledali i usavršavali. Da li su onda tako značajan izum zapostavili jer su imali dovoljno radne snage, tj. dovoljno robova?
Uzmimo kao primer i drugi genijalni izum starih Rimljanja:beton. Takođe i on je zaboravljen(mada, za razliku od parne mašine, ipak korišćen). Oko 400-te godine poceo je raspad Zapadnog Rimskog Carstva. Ali Istočno Rimsko Carstvo postojalo je jos sledećih 1000 godina. Oba izuma su mogli Vizantinci da održe i usavrše. Ali, zbog čega to nisu?Sta je razlog da se takvi izumi, iako nadaleko poznati, "zaborave"?Zbog čega je Džems Parker morao 1796. godine ponovo da "izmisli" beton?Slično je i sa pokretnom trakom. Svi verovatno znamo da je Henri Ford izmislio i prvi primenuo pokretnu traku 1913. godine. Na taj nacin je on unapredio proizvodnju robe. Ali, pokretnu traku je poznavala i trgovačka velesila Venecija u 15. veku. Tada su proizvodili svoje brodove pomoću pokretne trake. Takođe i taj izum bio je poznat u ostatku Evrope. Zbog čega je onda i taj izum bio "zaboravljen" čitava sledeća 4 veka?
Sličnih primera ima mnogo. Navedimo jos par:Nikola Kopernik je početkom 16. veka otkrio ono sto su već stari Grci poznavali. Otkrio je da se planete okreću oko Sunca, a ne obrnuto. Ipak, Kopernik se decenijama protivio da objavi to otkriće. Kao zaštitu imao je jednog biskupa koji ga čak nagovarao da to i objavi. Znači, plašiti se inkvizicije nije trebao. Zbog čega je tek pred smrt pristao da se objavi njegovo "otkriće"? Sledeći primer je Leonardo da Vinči. U svom dnevniku je zapisao da je svoj život beskorisno protraćio. Istina je da ga je proveo davajući jasne strukture idejama svog doba. Putem svojih crteža padobrana, podmornica i brodskog točka pokazao je kakvi izumi su bili moguci sa sredstvima tog doba. Zašto je onda smatrao da je svoj život beskorisno proveo? Odgovor je u stvari jednostavan. Sudbina njegovih skica pokazala mu je da ideje skoro nikad ne donose nesto generaciji u kojoj su nastale. On je smatrao da je čovečanstvo, mereno po onom sto bi moglo stvarati, jako zaostalo. Ni matematičaru Isaku Njutnu to nije bilo strano. Na vrhuncu svog stvaralaštva prekinuo je svako bavljenje naukom. Od početka 18. veka je živio i radio samo kao državni činovnik.
Danas se veruje da ljudi prošlih vremena nisu imali isti pregled kao i mi danas. Ali, da li je Lukian iz Antohije zaista manje znao nego mi danas?160-te godine opisao je u svom delu "Vera historia" čovekov let i posetu Mesecu. Bez naučno prirodnog znanja on takvo nešto nikada ne bi mogao da smisli. Ili, spomenimo i starogrčkog astronoma Erastotena(284-202 p. n. e. ). On je prvi izračunao precizno obim naše planete. I to u trećem veku pre nove ere. Da para moze razviti nadljudsku snagu je jedno naučno otkrice. A, da moze pokretati i jednu mašinu je praktična primena. Kada jedno naučno otkriće biva izgubljeno, tada praktična primena iste zaostaje. Stoga nam se postavlja novo pitanje:Da li smo danas prevazišli tu vremensku razliku od otkrića do primene? Pocetkom 20. veka je američki električar Čarls Proteus Stajnmec ukazivao na teško zagađivanje okoline koju spaljivanje goriva prouzrokuje. Tomas Alva Edison je napravio i prvi električni automobil. Sve do danas nije pokrenuta serijska proizvodnja električnih automobila kao alternativa za sprečavanje zagađenja okoline. Ili drugačije: Ni dan danas električni automobili nisu svakodnevnica.
Pri tuširanju potrošimo između 10, 20 pa i više litara vode. Iako je pitke vode sve manje, kabine za tuširanje u kojima se troši manje od jedne litre vode za 10 minuta nisu pokrenute za proizvodnju. Takve kabine za tuširanje patentirane su pre 20 godina od strane Amerikanca Ričard Bakminster Fuler-a. Takva iskustva svake godine ima oko 100. 000 patenata u USA. Naime, toliki broj izuma se svake godine patentira, ali nikada se ne proizvode. Na taj način zapravo vidimo da je odnos prema tehnološkim izumima u 20. veku identican odnosu u 1. veku. Svi izumi koji se ne proizvode imaju jedno zajedničko:Savremenici ih ne žele proizvoditi i koristiti. Da su ih hteli imati, oni bi ih i imali. Iz toga zaključujemo da je napredak stvar želje. Taj zaključak mozemo shvatiti bukvalno. Od prve mašine na paru pa do prvog čovekog koraka moglo je proći i mnogo više vremena.
(Izvor: Razni...)
уторак, 28. јул 2009.
Heil Angela
Započeo je drugi talas globalne krize, koja narasta decenijama i preti da potpuno razori svetske finansije.
Osim suludog štampanja novca, oni ništa nisu uradili na istinskoj i radikalnoj promeni obolelog ekonomskog sistema. Štampanje papira bez pokrića ne može ozdraviti svetsku ekonomiju, kao što ni povećavanje doze opijata ne može pomoći narkomanu u krizi.
Američke Federalne rezerve (ekvivalent Centralne banke) u zadnjih devet meseci ubacile su u sistem preko 20 hiljada milijardi dolara što će, - samo produžiti agoniju.
Isto to radi i Evropska centralna banka, koja je nedavno donela odluku da se pusti nova tranša od 442 milijarde eura bez pokrića, navodno za pomoć posrnuloj evropskoj ekonomiji.
Kad gasite požar cisternama benzina neminovno je da usledi eksplozija, razorna i sveobuhvatna.
Matematički se može dokazati da je eksplozija neizbežna.
Problemi se ubrzano nagomilavaju i ne mogu da se reše nabijanjem glave političara u trezor za štampanje dolara i eura!
Taj stav prva saopštila nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona se javno usprotivila suludoj politici štampanja eura bez pokrića, pritisnuta problemima tamošnje privrede.
Ako kažem da navijam za Švabe, hoću li opet biti domaći izdajnik i strani plaćenik!?
Neka, nije mi prvi put.
Osim suludog štampanja novca, oni ništa nisu uradili na istinskoj i radikalnoj promeni obolelog ekonomskog sistema. Štampanje papira bez pokrića ne može ozdraviti svetsku ekonomiju, kao što ni povećavanje doze opijata ne može pomoći narkomanu u krizi.
Američke Federalne rezerve (ekvivalent Centralne banke) u zadnjih devet meseci ubacile su u sistem preko 20 hiljada milijardi dolara što će, - samo produžiti agoniju.
Isto to radi i Evropska centralna banka, koja je nedavno donela odluku da se pusti nova tranša od 442 milijarde eura bez pokrića, navodno za pomoć posrnuloj evropskoj ekonomiji.
Kad gasite požar cisternama benzina neminovno je da usledi eksplozija, razorna i sveobuhvatna.
Matematički se može dokazati da je eksplozija neizbežna.
Problemi se ubrzano nagomilavaju i ne mogu da se reše nabijanjem glave političara u trezor za štampanje dolara i eura!
Taj stav prva saopštila nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona se javno usprotivila suludoj politici štampanja eura bez pokrića, pritisnuta problemima tamošnje privrede.
Ako kažem da navijam za Švabe, hoću li opet biti domaći izdajnik i strani plaćenik!?
Neka, nije mi prvi put.
петак, 24. јул 2009.
Obamagedon
Za Ameriku, ali i za svetsku ekonomiju, tek dolaze teški dani, a potpuni krah može da se očekuje 2012. godine! Ovo tvrdi ugledni „Trend risrč institut“ iz Njujorka.
- Takozvani stimulativni plan, koji se trenutno sprovodi u Americi, ali i u Evropi, dovešće nas do tačke bez povratka. Štampanje i upumpavanje fantomskog novca bez osnove, izazvaće potpuni krah privrede do 2012. godine. U Americi će se ona zvati „Obamagedon“, a u ostatku sveta „najveća depresija“.
- Prvi čovek „Trend risrč instituta“ objašnjava da su za aktuelnu svetsku krizu najodgovornije Federalne rezerve (centralna banka) SAD.
- - Od američkog kongresa su dobile nezamisliva ovlašćenja i tako postale „Vašington umesto Vašingtona“. Kriza se pojavila još početkom 2000. godine, ali su tada Federalne rezerve, umesto da dozvole bankrot određenih banaka i biznismena i tako spasu ekonomiju, upumpale trilione dolara, dozvolile nisku kamatnu stopu i stvorile „balon“ na tržištu nekretnina.
- - Upumpavanje novca nastalog od „vazduha“ u propali sistem je kao kada bolesnik pati od hronične i neizlečive bolesti, a doktor mu daje lekove protiv bolova. Ili, kada se u već slupana kola ugrađuju kočnice. Drugim rečima, uzaludne mere koje se preduzimaju na momente će olakšati situaciju, ali neće sprečiti neizbežno. „Majka svih balona“ pući će možda već 2011. godine i za razliku od prethodnih, definitivno će uništiti državne infrastrukture i označiti kraj do sada poznatih ekonomskih aktivnosti u razvijenom svetu.
- Selente upozorava da kada do toga konačno dođe, na vrhuncu krize možemo da očekujemo da američka vlada povede naciju u neki novi veliki rat.
- - Ovakav scenario ne bi bio nikakav presedan i do sada je kroz istoriju viđen mnogo puta. Ono što se razlikuje je činjenica da će se ratovi u budućnosti voditi oružjem za masovna uništenja.
- Tvrdnje pojedinih stručnjaka kako je najgore prošlo, Selente vidi kao veliku ironiju, jer su upravo oni i odgovorni za nastanak krize.
- - Ljudi zaduženi za finansije iz tima Baraka Obame su isti ljudi iz prethodnih administracija, koji su uništili pravila i stvorili krizu. Ne shvataju da će nezaposlenost u SAD uskoro da naraste na 25 odsto. Zbog krize, američkoj dominaciji na planeti će uskoro doći kraj - zaključio je Džerald Selente.
- Takozvani stimulativni plan, koji se trenutno sprovodi u Americi, ali i u Evropi, dovešće nas do tačke bez povratka. Štampanje i upumpavanje fantomskog novca bez osnove, izazvaće potpuni krah privrede do 2012. godine. U Americi će se ona zvati „Obamagedon“, a u ostatku sveta „najveća depresija“.
- Prvi čovek „Trend risrč instituta“ objašnjava da su za aktuelnu svetsku krizu najodgovornije Federalne rezerve (centralna banka) SAD.
- - Od američkog kongresa su dobile nezamisliva ovlašćenja i tako postale „Vašington umesto Vašingtona“. Kriza se pojavila još početkom 2000. godine, ali su tada Federalne rezerve, umesto da dozvole bankrot određenih banaka i biznismena i tako spasu ekonomiju, upumpale trilione dolara, dozvolile nisku kamatnu stopu i stvorile „balon“ na tržištu nekretnina.
- - Upumpavanje novca nastalog od „vazduha“ u propali sistem je kao kada bolesnik pati od hronične i neizlečive bolesti, a doktor mu daje lekove protiv bolova. Ili, kada se u već slupana kola ugrađuju kočnice. Drugim rečima, uzaludne mere koje se preduzimaju na momente će olakšati situaciju, ali neće sprečiti neizbežno. „Majka svih balona“ pući će možda već 2011. godine i za razliku od prethodnih, definitivno će uništiti državne infrastrukture i označiti kraj do sada poznatih ekonomskih aktivnosti u razvijenom svetu.
- Selente upozorava da kada do toga konačno dođe, na vrhuncu krize možemo da očekujemo da američka vlada povede naciju u neki novi veliki rat.
- - Ovakav scenario ne bi bio nikakav presedan i do sada je kroz istoriju viđen mnogo puta. Ono što se razlikuje je činjenica da će se ratovi u budućnosti voditi oružjem za masovna uništenja.
- Tvrdnje pojedinih stručnjaka kako je najgore prošlo, Selente vidi kao veliku ironiju, jer su upravo oni i odgovorni za nastanak krize.
- - Ljudi zaduženi za finansije iz tima Baraka Obame su isti ljudi iz prethodnih administracija, koji su uništili pravila i stvorili krizu. Ne shvataju da će nezaposlenost u SAD uskoro da naraste na 25 odsto. Zbog krize, američkoj dominaciji na planeti će uskoro doći kraj - zaključio je Džerald Selente.
субота, 18. јул 2009.
Peh
Kazahstan planira da bude prva zemlja na svetu koja će ugostiti vanzemaljce kad se budu pojavili na Zemlji.
Kazasi se spremaju da izgrade prvu NLO bazu, koja će u svom sklopu imati i ambasadu za posetioce iz svemira.
Opet nas pretekoše!
Kazasi se spremaju da izgrade prvu NLO bazu, koja će u svom sklopu imati i ambasadu za posetioce iz svemira.
Opet nas pretekoše!
уторак, 14. јул 2009.
Do koske
Ako se ipak opredelite za letovanje u Gori Crnoj, stvar stoji ovako.
Ručak u restoranima, naročito onim duž obale, košta od 25 do 30 EUR po osobi, kafa, obična ili espreso, najmanje jedan EUR, čaj do 1,5 EUR, a sokovi između 1,5 i dva EUR.
Sat parkiranja tokom dana u centru grada košta jedan EUR, a noću 1,5 EUR. Na ostalim parkiralištima cena parkinga po satu iznosi 70 centi danju do 1,2 EUR noću.
Burek i to osrednji, na primer, u Budvi košta dva evra. Paprena je i pijaca. Najobičniji beli sir ne može se kupiti ispod šest evra, a od zeleniša nema ništa manje od evra. Jabuke, na primer, koštaju 1,5 evra, banane isto, jagode trenutno pet, po dva evra paradajz, krastavci, zelena salata je evro, koliko i kilogram krompira (starog). Rakija najnižeg kvaliteta košta šest evra po litri.
Pizza u piceriji kosta u proseku 6 eura.
Skakanje sa Bungee je 50 eura.
Pažnju mi je privukao sledeći tekst na jednom od foruma:
Sanja*
14. 07. 2009 - 08:09
juce sam se vratila, pa evo dok su jos svezi utisci :
Budva = seljana nikad gora!!
na glavnom shetalishtu pored slovenske plaze, celom duzinom samo pljeskavice i vesalice. onda ide luna park i ostale cirkus zezalice, pa opet pljeskavice, pa Grand parada.
Prava parada kicha !
Na Slovenskoj se nismo kupali, neka hvala, nije nam bilo do kupanja u kanalizaciji .
Ulaz na Mogren 1 ili 2 se PLACA 1 e, a par lezaljki i 1 suncobran je 9 e !! Ne moze nista da se unosi.
plaza Jaz - bus je 1,5 e, dakle 3 do tamo i nazad, ulaz se ne placa, ali su lezaljke i suncobran 6 e.
Tanga beach -meni se tamo uopste nije dopalo, al mojima iz drustva jeste do tamo se stize brodicem (1 e u oba smera), plazica je mala, nije mi se dopalo sto je kamenje, narocito je nezgodno u plicaku-jedva udjes i izadjes kako je nezgodno. Kazu da je tamo najcistija voda jer je uvala, al nama je oba dana bilo prljavo -drugi dan su plivale kese i flase u vodi, fuj !
Restoran na toj plazi je bezobrazno skup , npr : jedna supa, jedan pomfrit i 2 shopske salate = 20 e . Cist bezobrazluk. a u wc-u nema vode.
Ubedljivo je najlepse na Jazu. Svi hvale i plazu Ploce pored Jaza, al mi nismo bili, nije se imalo vremena za sve.
Najvise ima Rusa, ali su oni ove godine skroz zakazali, tako da je sve prazno i praznjikavo. Recimo, na ovoj Tanga beach bili smo mi i 10tak ruskinja, nigde zive duse. Na Jazu takodje poluprazno.
A sredina jula je, puna sezona.
Doduse, kako su crnogorci i dalje poznati po neljubaznosti, lenjosti i bezobrazluku, nije ni cudo sto cak ni Rusa nema.
Autobuska stanica u Sutomoru - ona kucica raspadnuta, a pored gomila lima, krsha i smeca-prava deponija pored puta . Radovi na putu takodje svuda, iz Budve se ne moze kroz tunel do Becica--radovi , sve zatvoreno !
Za novac koji sam potrosila, mogla sam opusteno da uzivam u Grckoj ili Tunisu, tako da nas Crna Gora sigurno nece vise videti. Pa neka dozivaju Ruse, koji na krstarenje po Boki kotorskoj nose u torbama konzerve sa sardinama.
Toliko o paradajz turistima.
Ručak u restoranima, naročito onim duž obale, košta od 25 do 30 EUR po osobi, kafa, obična ili espreso, najmanje jedan EUR, čaj do 1,5 EUR, a sokovi između 1,5 i dva EUR.
Sat parkiranja tokom dana u centru grada košta jedan EUR, a noću 1,5 EUR. Na ostalim parkiralištima cena parkinga po satu iznosi 70 centi danju do 1,2 EUR noću.
Burek i to osrednji, na primer, u Budvi košta dva evra. Paprena je i pijaca. Najobičniji beli sir ne može se kupiti ispod šest evra, a od zeleniša nema ništa manje od evra. Jabuke, na primer, koštaju 1,5 evra, banane isto, jagode trenutno pet, po dva evra paradajz, krastavci, zelena salata je evro, koliko i kilogram krompira (starog). Rakija najnižeg kvaliteta košta šest evra po litri.
Pizza u piceriji kosta u proseku 6 eura.
Skakanje sa Bungee je 50 eura.
Pažnju mi je privukao sledeći tekst na jednom od foruma:
Sanja*
14. 07. 2009 - 08:09
juce sam se vratila, pa evo dok su jos svezi utisci :
Budva = seljana nikad gora!!
na glavnom shetalishtu pored slovenske plaze, celom duzinom samo pljeskavice i vesalice. onda ide luna park i ostale cirkus zezalice, pa opet pljeskavice, pa Grand parada.
Prava parada kicha !
Na Slovenskoj se nismo kupali, neka hvala, nije nam bilo do kupanja u kanalizaciji .
Ulaz na Mogren 1 ili 2 se PLACA 1 e, a par lezaljki i 1 suncobran je 9 e !! Ne moze nista da se unosi.
plaza Jaz - bus je 1,5 e, dakle 3 do tamo i nazad, ulaz se ne placa, ali su lezaljke i suncobran 6 e.
Tanga beach -meni se tamo uopste nije dopalo, al mojima iz drustva jeste do tamo se stize brodicem (1 e u oba smera), plazica je mala, nije mi se dopalo sto je kamenje, narocito je nezgodno u plicaku-jedva udjes i izadjes kako je nezgodno. Kazu da je tamo najcistija voda jer je uvala, al nama je oba dana bilo prljavo -drugi dan su plivale kese i flase u vodi, fuj !
Restoran na toj plazi je bezobrazno skup , npr : jedna supa, jedan pomfrit i 2 shopske salate = 20 e . Cist bezobrazluk. a u wc-u nema vode.
Ubedljivo je najlepse na Jazu. Svi hvale i plazu Ploce pored Jaza, al mi nismo bili, nije se imalo vremena za sve.
Najvise ima Rusa, ali su oni ove godine skroz zakazali, tako da je sve prazno i praznjikavo. Recimo, na ovoj Tanga beach bili smo mi i 10tak ruskinja, nigde zive duse. Na Jazu takodje poluprazno.
A sredina jula je, puna sezona.
Doduse, kako su crnogorci i dalje poznati po neljubaznosti, lenjosti i bezobrazluku, nije ni cudo sto cak ni Rusa nema.
Autobuska stanica u Sutomoru - ona kucica raspadnuta, a pored gomila lima, krsha i smeca-prava deponija pored puta . Radovi na putu takodje svuda, iz Budve se ne moze kroz tunel do Becica--radovi , sve zatvoreno !
Za novac koji sam potrosila, mogla sam opusteno da uzivam u Grckoj ili Tunisu, tako da nas Crna Gora sigurno nece vise videti. Pa neka dozivaju Ruse, koji na krstarenje po Boki kotorskoj nose u torbama konzerve sa sardinama.
Toliko o paradajz turistima.
понедељак, 13. јул 2009.
cvrc
Nama je uvek gusto!
Naročito kad nam je retko.
***
Stalno čačkamo mečku.
A ona zaštićena!
***
Ne traži vraga!
Da te đavo ne odnese.
***
Kako smo se nadali...
I još ćemo!
***
Nema više zezanja!
Vrag je odneo šalu.
***
Svaki poraz nas ojača.
Najjači smo!
Naročito kad nam je retko.
***
Stalno čačkamo mečku.
A ona zaštićena!
***
Ne traži vraga!
Da te đavo ne odnese.
***
Kako smo se nadali...
I još ćemo!
***
Nema više zezanja!
Vrag je odneo šalu.
***
Svaki poraz nas ojača.
Najjači smo!
субота, 11. јул 2009.
Mrav
Jednom davno ...
... živeo je srećan i vredan mrav koji je svaki dan dolazio rano ujutro prvi na posao.
Ceo radni dan bio je veseo, dobre volje i dok je radio pevušio je vesele pesmice. Bio je srećan dok je radio i njegovi rezultati su bili odlični. No, radio je bez usmerenja, jer uopšte nije imao nadredjenog sefa. Zato je gospodin trut, direktor firme, odlučio da takva situacija ne može da potraje i zaposlio je bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.
Prva briga bubamare bila je da organizuje praćenje dolazaka i odlazaka mrava na posao/sa posla.
Uspostavila je u tu svrhu i sistem prijemnih i odlaznih dokumenata. Zbog povećanog obima posla oko papira su morali zaposliti sekretaricu koja bi pripremala papire i izveštaje. Pauk, koga su na tu funkciju zaposlili, je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva. U medjuvremenu je srećni i vredni mrav samo radio, radio i radio. Direktor trut je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od bubamare i uskoro je počeo da zahteva uporedne studije sa grafikonima, pokazateljima i analizama trendova razvoja. Zbog povećanog obima posla bilo je nužno zaposliti hrčka koji bi bio direktna pomoć direktoru i kupili su mu odmah nov računar sa štampačem.
Veoma brzo je srećni i vredni mrav počeo da se žali na svu tu papirnu vojsku sa kojom je morao da se bori. Direktor trut je odmah video da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.
Na novo radno mesto je zaposlio cvrčka koji je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim LCD ekranom.
Pošto je broj računara narastao morao se kupiti i instalirati mrežni server. Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi) za pripremanje strateškog nacrta upravljanja i proračuna službe. U pozadini cele priče, mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan.
Šef cvrčak je oduševljeno zaključio da mora naručiti studiju o socijalnom raspoloženju i zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Kada je direktor trut pogledao cifre i na osnovu njih shvatio da firma, u kojoj je radio srećni i vredni mrav, nije više tako rentabilna kao pre, duboko se zamislio. Unajmio je najelitnijeg savetodavca, gospodju sovu kojoj je rekao da izvrši potpunu dijagnostiku firme i da predloži rešenja za poboljšanje rentabilnosti na način da firma posluje kao pre.
Gospodja sova je po tromesečnom detaljnom analiziranju odnosa u firmi direktoru trutu predala sledeći izveštaj:
"U firmi je previše zaposlenih!"
Direktor trut je prihvatio stučnu analizu i odmah otpustio mrava.
Pouka priče:
Nikada nemoj da budeš srećan i vredan mrav. Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa. Nesposobni ne trebaju svog nadzornika. Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokaži da si veseo dok radis, jer za to nema opravdanja.
Ako ipak na svaki način želis da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati da radiš za truta, bubamaru, pauka, hrčka, cvrčka i sovu.
Nažalost, cela priča temelji se na univerzitetskim naučnim istraživanjima koja kažu da većina ljudi teži ka parazitskom životu.
Tako su meni ispričali a ja po sećanju zapisao...
... živeo je srećan i vredan mrav koji je svaki dan dolazio rano ujutro prvi na posao.
Ceo radni dan bio je veseo, dobre volje i dok je radio pevušio je vesele pesmice. Bio je srećan dok je radio i njegovi rezultati su bili odlični. No, radio je bez usmerenja, jer uopšte nije imao nadredjenog sefa. Zato je gospodin trut, direktor firme, odlučio da takva situacija ne može da potraje i zaposlio je bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.
Prva briga bubamare bila je da organizuje praćenje dolazaka i odlazaka mrava na posao/sa posla.
Uspostavila je u tu svrhu i sistem prijemnih i odlaznih dokumenata. Zbog povećanog obima posla oko papira su morali zaposliti sekretaricu koja bi pripremala papire i izveštaje. Pauk, koga su na tu funkciju zaposlili, je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva. U medjuvremenu je srećni i vredni mrav samo radio, radio i radio. Direktor trut je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od bubamare i uskoro je počeo da zahteva uporedne studije sa grafikonima, pokazateljima i analizama trendova razvoja. Zbog povećanog obima posla bilo je nužno zaposliti hrčka koji bi bio direktna pomoć direktoru i kupili su mu odmah nov računar sa štampačem.
Veoma brzo je srećni i vredni mrav počeo da se žali na svu tu papirnu vojsku sa kojom je morao da se bori. Direktor trut je odmah video da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.
Na novo radno mesto je zaposlio cvrčka koji je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim LCD ekranom.
Pošto je broj računara narastao morao se kupiti i instalirati mrežni server. Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi) za pripremanje strateškog nacrta upravljanja i proračuna službe. U pozadini cele priče, mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan.
Šef cvrčak je oduševljeno zaključio da mora naručiti studiju o socijalnom raspoloženju i zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Kada je direktor trut pogledao cifre i na osnovu njih shvatio da firma, u kojoj je radio srećni i vredni mrav, nije više tako rentabilna kao pre, duboko se zamislio. Unajmio je najelitnijeg savetodavca, gospodju sovu kojoj je rekao da izvrši potpunu dijagnostiku firme i da predloži rešenja za poboljšanje rentabilnosti na način da firma posluje kao pre.
Gospodja sova je po tromesečnom detaljnom analiziranju odnosa u firmi direktoru trutu predala sledeći izveštaj:
"U firmi je previše zaposlenih!"
Direktor trut je prihvatio stučnu analizu i odmah otpustio mrava.
Pouka priče:
Nikada nemoj da budeš srećan i vredan mrav. Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa. Nesposobni ne trebaju svog nadzornika. Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokaži da si veseo dok radis, jer za to nema opravdanja.
Ako ipak na svaki način želis da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati da radiš za truta, bubamaru, pauka, hrčka, cvrčka i sovu.
Nažalost, cela priča temelji se na univerzitetskim naučnim istraživanjima koja kažu da većina ljudi teži ka parazitskom životu.
Tako su meni ispričali a ja po sećanju zapisao...
петак, 10. јул 2009.
Iluzija
U cemu je fenomen pokretnih slika?
Upravo u tome, što filmska slika u sebi ne sadrži nikakav pokret. Filmski zapis (kinematografija) sastoji se samo od statičnih fotografija. Izmedju svake fotografije na celuloidnoj traci nalazi se crn prostor (tajlung). Kada se na traku poredjaju 24 slike sa 24 crna prostora (tajlunga) i puste da prodju ispred gledaočevog oka u jednoj sekundi, u mozgu se stvori privid pokreta. Razlog je jednostavan: svaka slika koja preko mrežnjače oka stiže do mozga, vidi se još nekoliko trenutaka i kada više nije pred očima, ili kada oči zatvorimo. Ovaj fenomen poznat je kao retinalna perzistencija. Tako se u jednoj sekundi nakon prikazivanja svake sličice u crnom prostoru (tajlungu) "vidi" prethodno vidjena slika, koja se onda nadoveže na sledeću i tako redom.
Ako svaka sličica ima jednu fazu nekog pokreta, mozak nadoknadjuje medjufaze i vidjeno dobija kontinuitet, odnosno registruje se kao pokret- "muvi".
Ali, šta ako pojedinacne sličice nemju slicnosti?
Mozak onda to neće moći, po nekom poznatom principu, da poveže i videćemo samo brljotinu.
Drugim rečima, da bi se nešto prepoznalo, mora se o tome već imati neka postojeća informacija, koja će služiti kao kod za dešifrovanje. Zato je važno onome što se prikazuje u neprekinutom sledu od 24 sličice, dati taj prepoznatljiv kod. Da bi se i sadržina, ovako vaštački napravljenog pokreta identifikovala, ovaj neprekinut sled sličica mora trajati bar tri sekunde, kod jednostavnih sadržaja. Na primer krupnog plana lica. Ako je sadržaj složeniji sled sličica mora trajati duže. Taj neprekinut niz sličica koji kamera beleži, a projektor prikazuje, zove se kadar.
U svakoj sekundi filma su 24 statične sličice (kvadrata), a na video traci 25 elektronski ispisane slike (frejmova). Nazovimo ovaj kvadrat (ili frejm) "filmskim atomom", a svaki kadar "filmskim molekulom".
Šta se zatim dogadja kada "filmski molekuli" tj. kadrovi pocinju da se spajaju u složenija "filmska tkiva"?
Stvara se novi efekat poznat kao fi - fenomen. U zavisnosti od sadržaja dva kadra koji se spajaju, fenomen se pojavljuje kao fi tranformacija, sudar ili skok. Ma kakav bio ovaj spoj (rez), on stvara još jedan potpuno novi efekat i novi vizuelni sadržaj. Fi -fenomen upravo počiva na tome što se taj novi sadržaj ne nalazi ni u jenom od dva spojena kadra.
Tako smo od dve vrednosti A i B, koje smo spojili, dobili vrednost C. Ako su A i B već bili iluzija, onda se C može nazvati superiluzijom.
Ta superiluzija je zapravo tkivo filma ili biće filma. Veština stvaranja fi fenomena, odnosno njihova upotreba, čini filmski jezik i naziva se montaža.
Upravo u tome, što filmska slika u sebi ne sadrži nikakav pokret. Filmski zapis (kinematografija) sastoji se samo od statičnih fotografija. Izmedju svake fotografije na celuloidnoj traci nalazi se crn prostor (tajlung). Kada se na traku poredjaju 24 slike sa 24 crna prostora (tajlunga) i puste da prodju ispred gledaočevog oka u jednoj sekundi, u mozgu se stvori privid pokreta. Razlog je jednostavan: svaka slika koja preko mrežnjače oka stiže do mozga, vidi se još nekoliko trenutaka i kada više nije pred očima, ili kada oči zatvorimo. Ovaj fenomen poznat je kao retinalna perzistencija. Tako se u jednoj sekundi nakon prikazivanja svake sličice u crnom prostoru (tajlungu) "vidi" prethodno vidjena slika, koja se onda nadoveže na sledeću i tako redom.
Ako svaka sličica ima jednu fazu nekog pokreta, mozak nadoknadjuje medjufaze i vidjeno dobija kontinuitet, odnosno registruje se kao pokret- "muvi".
Ali, šta ako pojedinacne sličice nemju slicnosti?
Mozak onda to neće moći, po nekom poznatom principu, da poveže i videćemo samo brljotinu.
Drugim rečima, da bi se nešto prepoznalo, mora se o tome već imati neka postojeća informacija, koja će služiti kao kod za dešifrovanje. Zato je važno onome što se prikazuje u neprekinutom sledu od 24 sličice, dati taj prepoznatljiv kod. Da bi se i sadržina, ovako vaštački napravljenog pokreta identifikovala, ovaj neprekinut sled sličica mora trajati bar tri sekunde, kod jednostavnih sadržaja. Na primer krupnog plana lica. Ako je sadržaj složeniji sled sličica mora trajati duže. Taj neprekinut niz sličica koji kamera beleži, a projektor prikazuje, zove se kadar.
U svakoj sekundi filma su 24 statične sličice (kvadrata), a na video traci 25 elektronski ispisane slike (frejmova). Nazovimo ovaj kvadrat (ili frejm) "filmskim atomom", a svaki kadar "filmskim molekulom".
Šta se zatim dogadja kada "filmski molekuli" tj. kadrovi pocinju da se spajaju u složenija "filmska tkiva"?
Stvara se novi efekat poznat kao fi - fenomen. U zavisnosti od sadržaja dva kadra koji se spajaju, fenomen se pojavljuje kao fi tranformacija, sudar ili skok. Ma kakav bio ovaj spoj (rez), on stvara još jedan potpuno novi efekat i novi vizuelni sadržaj. Fi -fenomen upravo počiva na tome što se taj novi sadržaj ne nalazi ni u jenom od dva spojena kadra.
Tako smo od dve vrednosti A i B, koje smo spojili, dobili vrednost C. Ako su A i B već bili iluzija, onda se C može nazvati superiluzijom.
Ta superiluzija je zapravo tkivo filma ili biće filma. Veština stvaranja fi fenomena, odnosno njihova upotreba, čini filmski jezik i naziva se montaža.
уторак, 7. јул 2009.
Muftenegro
Koliko do juče, Crna Gora se ponašala kao Real Madrid turističkih destinacija. Španski kraljevski klub je, naime, prepoznatljiv po praksi gomilanja najskupljih svjetskih fudbalera u svojim redovima. Nijedna cijena nije previsoka za Real. Taj klub je u svoje redove doveo Kaku i Ronalda. Crna Gora je na svoje plaže dovodila Madonu i The Rolling Stones. Realu najveće fudbalske, Crnoj Gori najveće zvijezde svjetskog džet seta. Zvijezde privlače pažnju, zvijezde su dobra reklama. Ali i u državama, baš kao i u fudbalskim klubovima, na koncu se pokaže kako i pored svih zvijezda, želi li se postići uspjeh, neko mora da trči. U prethodnom zvjezdanom izdanju Reala nikome nije bilo do trčanja, pa se sazviježđe neslavno raspalo.
I Real Montenegro bio je zamišljen kao klub u kojem neće biti trkača: samo suva tehnika i visoka klasa. Prodaju se placevi, pa se te pare ulažu u dovođenje najvećih zvijezda. Sa stadiona se protjeruju paradajz-posjetioci: zvijezde ne idu sa pamidorom i lubenicama. Na stadion se dolazi ne običnim, nego mega i giga jahtama. Kome je ispod 80 metara, neka ide u Grčku i Hrvatsku. Kod nas mogu samo oni sa najvećim. Na tribinama stadiona koji su izgradili mladi, lijepi i pametni biće mjesta samo za bogate, lijepe i uspješne.
Za svaku veliku ideju, važna je upornost. Ideja o Real Montenegru javila se još devedesetih godina 20. vijeka, kada je u Crnu Goru dovedena Klaudija Šifer, a vladajuća partija poručivala Mi znamo kako: Crna Gora ka Monako.
Sada, kada stadion Real Montenegra, iako smo duboko u turističkoj sezoni, djeluje prilično pusto, sada kada nema ni zvijezda ni jahti, ali ni srpskih i kosovskih turista sa njihovim pamidorama, sada nije najugodniji, ali jeste dobar trenutak da se razmisli: šta dalje?
Ovako Kolega piše, duboko zamišljen nad polusablasno praznim ili punim plažama.
I Real Montenegro bio je zamišljen kao klub u kojem neće biti trkača: samo suva tehnika i visoka klasa. Prodaju se placevi, pa se te pare ulažu u dovođenje najvećih zvijezda. Sa stadiona se protjeruju paradajz-posjetioci: zvijezde ne idu sa pamidorom i lubenicama. Na stadion se dolazi ne običnim, nego mega i giga jahtama. Kome je ispod 80 metara, neka ide u Grčku i Hrvatsku. Kod nas mogu samo oni sa najvećim. Na tribinama stadiona koji su izgradili mladi, lijepi i pametni biće mjesta samo za bogate, lijepe i uspješne.
Za svaku veliku ideju, važna je upornost. Ideja o Real Montenegru javila se još devedesetih godina 20. vijeka, kada je u Crnu Goru dovedena Klaudija Šifer, a vladajuća partija poručivala Mi znamo kako: Crna Gora ka Monako.
Sada, kada stadion Real Montenegra, iako smo duboko u turističkoj sezoni, djeluje prilično pusto, sada kada nema ni zvijezda ni jahti, ali ni srpskih i kosovskih turista sa njihovim pamidorama, sada nije najugodniji, ali jeste dobar trenutak da se razmisli: šta dalje?
Ovako Kolega piše, duboko zamišljen nad polusablasno praznim ili punim plažama.
недеља, 5. јул 2009.
Mikročip
Jedan od tajnih planova, koji svetska vlada ima da bi se ostvario novi svetski poredak, jeste da svako dobije svoj mikročip. Svaki ubačeni mikročip bi sadržao sve detalje ličnosti uključujući i lični broj. Osoba koja je mikročipovana može biti veoma lako locirana i praćena, pomoću kompjutera u službi kontrole svesti, kojima se rukovodi iz računarskih centara već raspoređenih svuda oko zemaljske kugle.
Tehnički se ovo postiže preko mreže mobilne telefonije i preko antena mobilnih telefona, koje sada pokrivaju i najudaljenije i najzapuštenije delove sveta, a proces pokrivanja je svakim danom sve gušći i veći, što je dostiglo alarmantne razmere. Ono što je najvažnije u ovoj priči jeste da osoba koja je mikročipovana može biti sa velikom lakoćom manipulisana i kontrolisana i to pomoću odašiljanja specifičnih talasa na niskim frekvencijama (ELF).
Potencijalna manipulacija putem mikročipova u ljudskim telima:
* Praćenje kretanja
* Snimanje verbalnih razgovora
* Registrovanje telesnih aktivnosti
* Kontrola fizioloških procesa tela uključujući i kreiranje negativnih telesno hemijskih reakcija koje mogu uzrokovati bol u ramenima, licu, podlakticama i drugim delovima tela. Takodje pojačavanjem frekvencija mogu uzrokovati migrenoznu glavobolju, seksualnu stimulaciju, kožni osip, mučninu kao i dugi niz elektrošokova kroz telo.
* Proizvodjenje zvukova u unutranjem uhu stvarajući osećaj konfuzije, nervoze, nesigurnosti
* Čitanje misli.
Ovi talasi imaju dejstvo na mozak preko mikročipa koji može u potpunosti izmeniti uobičajene misli i emocionalne šablone i na taj način navesti čoveka da se ponaša u skladu sa zamislima nekog drugog – onog koji rukovodi ovim projektom.
To je sve moguće procesirati pomoću savremenih “superkomjutera” koji poseduju procesore koji mogu obraditi informacije četiri miliona puta brže od ljudskih mozgova tako omogućavajući konstantan budući nadzor svakog ljudskog bića na planeti.
Laku noć!
Tehnički se ovo postiže preko mreže mobilne telefonije i preko antena mobilnih telefona, koje sada pokrivaju i najudaljenije i najzapuštenije delove sveta, a proces pokrivanja je svakim danom sve gušći i veći, što je dostiglo alarmantne razmere. Ono što je najvažnije u ovoj priči jeste da osoba koja je mikročipovana može biti sa velikom lakoćom manipulisana i kontrolisana i to pomoću odašiljanja specifičnih talasa na niskim frekvencijama (ELF).
Potencijalna manipulacija putem mikročipova u ljudskim telima:
* Praćenje kretanja
* Snimanje verbalnih razgovora
* Registrovanje telesnih aktivnosti
* Kontrola fizioloških procesa tela uključujući i kreiranje negativnih telesno hemijskih reakcija koje mogu uzrokovati bol u ramenima, licu, podlakticama i drugim delovima tela. Takodje pojačavanjem frekvencija mogu uzrokovati migrenoznu glavobolju, seksualnu stimulaciju, kožni osip, mučninu kao i dugi niz elektrošokova kroz telo.
* Proizvodjenje zvukova u unutranjem uhu stvarajući osećaj konfuzije, nervoze, nesigurnosti
* Čitanje misli.
Ovi talasi imaju dejstvo na mozak preko mikročipa koji može u potpunosti izmeniti uobičajene misli i emocionalne šablone i na taj način navesti čoveka da se ponaša u skladu sa zamislima nekog drugog – onog koji rukovodi ovim projektom.
To je sve moguće procesirati pomoću savremenih “superkomjutera” koji poseduju procesore koji mogu obraditi informacije četiri miliona puta brže od ljudskih mozgova tako omogućavajući konstantan budući nadzor svakog ljudskog bića na planeti.
Laku noć!
четвртак, 2. јул 2009.
Trlababalan
Srbi četnici pišu ovako:
1. Draža Mihajlović i Četnici su bili antifašisti koji su se borili protiv Nemaca.
2. Draža je odlikovan od Amerikanaca.
3. Protiv Draža je postojala poternica koju su Nemci napravili.
4. Četnici koji su bili zarobljeni od Nemaca zatvarani su u koncentaracionim logorima : Sajmište i Banjica.
Prema tome VELIKO HVALA Djeneralu Draži Mihajloviću i Četnicima za njihovu antifašistčku borbu !
Srbi partizani odgovaraju ovako:
1. Draža i četnici su se borili protiv savezničke vojske na strani fašista.
2. Tito je naoružan od Amerikanaca (u isto vreme kad je Draža dobio orden).
3. Protiv Tita je izdata poternica koju su Nemci izdali.
4. Četnici su zarobljene partizane predavali Nemcima.
Prema tome VELIKO HVALA djeneralu Draži i četnicima zbog čije su saradnje sa fašistima saveznici podržali partizane i priznali ih kao savezničku vojsku.
1. Draža Mihajlović i Četnici su bili antifašisti koji su se borili protiv Nemaca.
2. Draža je odlikovan od Amerikanaca.
3. Protiv Draža je postojala poternica koju su Nemci napravili.
4. Četnici koji su bili zarobljeni od Nemaca zatvarani su u koncentaracionim logorima : Sajmište i Banjica.
Prema tome VELIKO HVALA Djeneralu Draži Mihajloviću i Četnicima za njihovu antifašistčku borbu !
Srbi partizani odgovaraju ovako:
1. Draža i četnici su se borili protiv savezničke vojske na strani fašista.
2. Tito je naoružan od Amerikanaca (u isto vreme kad je Draža dobio orden).
3. Protiv Tita je izdata poternica koju su Nemci izdali.
4. Četnici su zarobljene partizane predavali Nemcima.
Prema tome VELIKO HVALA djeneralu Draži i četnicima zbog čije su saradnje sa fašistima saveznici podržali partizane i priznali ih kao savezničku vojsku.
четвртак, 25. јун 2009.
Mesić
Mesić na velebitskoj komemoraciji: 'Ovdje je počeo holokaust i ubijanje Srba'
Ustaški logor Jadovno prije nepunih 7 desetljeća bio je stratište koje se samo zvalo logor, a u stvari je bilo mjesto ubijanja, rekao je.
"Ovdje danas nema spomenika, a kosti ubijenih rasute su u znanim i neznanim jamama Velebita", kazao je.
"Ma koliko nas danas s estrade bombardirali ustaškim pozdravima i ma koliko manipulirali brojkama, s ovog mjesta želim poručiti da je sve vezano s ustaškom strahovladom danas u Hrvatskoj neprihvatljivo"
Reče Predsjednik Mesić, ali stvarno!
Ustaški logor Jadovno prije nepunih 7 desetljeća bio je stratište koje se samo zvalo logor, a u stvari je bilo mjesto ubijanja, rekao je.
"Ovdje danas nema spomenika, a kosti ubijenih rasute su u znanim i neznanim jamama Velebita", kazao je.
"Ma koliko nas danas s estrade bombardirali ustaškim pozdravima i ma koliko manipulirali brojkama, s ovog mjesta želim poručiti da je sve vezano s ustaškom strahovladom danas u Hrvatskoj neprihvatljivo"
Reče Predsjednik Mesić, ali stvarno!
понедељак, 15. јун 2009.
Bankrot
Nije dokazano da li reč bankrot dolazi od latinskih izraza „bankus”, sto ili „ruptus”, razbijen, odnosno od italijanske fraze „banko roto”, što znači „trula klupa”.
Sve u svemu, bankrot označava novčanu propast i postojala je još u veme Rimskog carstva.
Nakon što su mnogi u Srbiji dobili obaveštenje da su im povećane kamate na stambene kredite zbog povećanja bankarskih marži, u javnosti se otvorilo pitanje, koliko su klijenti zaštićeni od samovolje banaka.
Nikako!
Banke se raspojasale, zakon im dozvoljava, i spremile se za dranje do gole kože.
Već je više od tri procenta štediša u dužničkom ropstvu.
A taj procenat raste li raste.
Interesantan je američki zakon o bankrotstvu, budući da je ta zemlja najviše pogođena hipotekarnom krizom. Pojedinac, kada više nije u stanju da otplaćuje svoje obaveze prema banci, ili, uopšte, poeriocima, proglašava bankrot. Posebna agencija, po sudskoj odluci, popisuje pokretnu i nepokretnu imovinu, iseljava porodicu i sve što ima praktično ide „na doboš". Posle licitacije, namiruju se banka i ostali poverioci.
Ovaj deo priče se našim bankama svidja.
Štedišama se baš i ne svidja. No, ugovor je ugovor i mora se poštovati.
Ali!
E, to ali je problem...
Busamo se demokratijom a zaboravljamo da je zakon o ličnom i porodičnom bankrotstvu takodje jedna od demokratskih tekovina.
U Americi vam niko ne može zapleniti stambenu površinu propisanu brojem članova porodice, niti vam može uzeti osnovni alat koji koristite da biste obezbedili egzistenciju. To je ne samo solidarno, već i pragmatično rešenje, jer će čovek koji je doživeo bankrot početi da stvara i vremenom postati regularan poreski obveznik.
Mogli bi da naučimo nešto i od trulog zapada o socijalnoj brizi gradjana.
Očigledno, nešto je ovde trulo.
Debelo trulo.
U Srbiji.
Na truloj klupi.
Sve u svemu, bankrot označava novčanu propast i postojala je još u veme Rimskog carstva.
Nakon što su mnogi u Srbiji dobili obaveštenje da su im povećane kamate na stambene kredite zbog povećanja bankarskih marži, u javnosti se otvorilo pitanje, koliko su klijenti zaštićeni od samovolje banaka.
Nikako!
Banke se raspojasale, zakon im dozvoljava, i spremile se za dranje do gole kože.
Već je više od tri procenta štediša u dužničkom ropstvu.
A taj procenat raste li raste.
Interesantan je američki zakon o bankrotstvu, budući da je ta zemlja najviše pogođena hipotekarnom krizom. Pojedinac, kada više nije u stanju da otplaćuje svoje obaveze prema banci, ili, uopšte, poeriocima, proglašava bankrot. Posebna agencija, po sudskoj odluci, popisuje pokretnu i nepokretnu imovinu, iseljava porodicu i sve što ima praktično ide „na doboš". Posle licitacije, namiruju se banka i ostali poverioci.
Ovaj deo priče se našim bankama svidja.
Štedišama se baš i ne svidja. No, ugovor je ugovor i mora se poštovati.
Ali!
E, to ali je problem...
Busamo se demokratijom a zaboravljamo da je zakon o ličnom i porodičnom bankrotstvu takodje jedna od demokratskih tekovina.
U Americi vam niko ne može zapleniti stambenu površinu propisanu brojem članova porodice, niti vam može uzeti osnovni alat koji koristite da biste obezbedili egzistenciju. To je ne samo solidarno, već i pragmatično rešenje, jer će čovek koji je doživeo bankrot početi da stvara i vremenom postati regularan poreski obveznik.
Mogli bi da naučimo nešto i od trulog zapada o socijalnoj brizi gradjana.
Očigledno, nešto je ovde trulo.
Debelo trulo.
U Srbiji.
Na truloj klupi.
недеља, 7. јун 2009.
Pituvanje
Tri bele kokoške za tri dena noset tri jaca...
Pet crne kokoške za pet dena noset pet jaca...
Kuje kokoške sa po rentabilne...belete elji crnete...?
Pet crne kokoške za pet dena noset pet jaca...
Kuje kokoške sa po rentabilne...belete elji crnete...?
четвртак, 4. јун 2009.
Zmago
Hrvatska: Šok zbog Jelinčića
U tom smislu su bili gotovo svi naslovi u bivšoj nam bratskoj republici posle Zmagovih 20 procenata osvojene vlasti.
Neke od Jelinčičevih izjava koje su posebno šokirale hrvatsku javnost jesu stavovi da "Hrvatska nije postojala do Drugog svetskog rata", da je Istra "oduvek bila slovenačka", a zahtevao je i organizovanje međunarodne konferencije na kojoj "treba podeliti Jadran, koji nikad nije pripadao Hrvatskoj".
Veseli Zmago, ovih dana podobro drma pomenutu republiku.
ZMAGO Jelinčič nedavno je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope podneo zahtev da se, uz posredstvo velikih sila, sazove mirovna konferencija o bivšoj Jugoslaviji.
- Granice AVNOJ-a su nerealne i ako bi se na mirovnoj konferenciji ispravile istorijske greške, siguran sam da bi tenzije konačno splasnule u zemljama bivše Jugoslavije - smatra Jelinčič.
Mirovna konferencija bi trebalo da obuhvati Sloveniju, Hrvatsku, BiH i Srbiju. Makedonija nije sporna, kao ni KiM, koje je, kako smatra Jelinčič, „unutrašnji problem Srbije“.
- Treba pre svega rešiti pitanje mora. Stvaranjem Jugoslavije, Jadran je pripao upravo Jugoslaviji, a ne Hrvatskoj. Zato bi i Srbija trebalo da ima izlaz na more.
Prema mišljenju slovenačkog političara, Hrvatska želi da posle ulaska u EU, Srbiju vidi u granicama beogradskog pašaluka.
- Uz pomoć Italijana, kojima su obećali povratak 1.470 nekretnina u Istri, Hrvati će tražiti svoj deo sve do Zemuna. Takođe, u saradnji sa Mađarima, pokušaće da otcepe Vojvodinu. Hrvatska je država koja je nastala na fašističkim temeljima, da bi zatim hrvatski komunisti nepravedno dobili teritorije ostalih republika. Istra im nikada nije ni pripadala - zaključuje Jelinčič.
Zmago, Zmago, veseljače mali!
U tom smislu su bili gotovo svi naslovi u bivšoj nam bratskoj republici posle Zmagovih 20 procenata osvojene vlasti.
Neke od Jelinčičevih izjava koje su posebno šokirale hrvatsku javnost jesu stavovi da "Hrvatska nije postojala do Drugog svetskog rata", da je Istra "oduvek bila slovenačka", a zahtevao je i organizovanje međunarodne konferencije na kojoj "treba podeliti Jadran, koji nikad nije pripadao Hrvatskoj".
Veseli Zmago, ovih dana podobro drma pomenutu republiku.
ZMAGO Jelinčič nedavno je u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope podneo zahtev da se, uz posredstvo velikih sila, sazove mirovna konferencija o bivšoj Jugoslaviji.
- Granice AVNOJ-a su nerealne i ako bi se na mirovnoj konferenciji ispravile istorijske greške, siguran sam da bi tenzije konačno splasnule u zemljama bivše Jugoslavije - smatra Jelinčič.
Mirovna konferencija bi trebalo da obuhvati Sloveniju, Hrvatsku, BiH i Srbiju. Makedonija nije sporna, kao ni KiM, koje je, kako smatra Jelinčič, „unutrašnji problem Srbije“.
- Treba pre svega rešiti pitanje mora. Stvaranjem Jugoslavije, Jadran je pripao upravo Jugoslaviji, a ne Hrvatskoj. Zato bi i Srbija trebalo da ima izlaz na more.
Prema mišljenju slovenačkog političara, Hrvatska želi da posle ulaska u EU, Srbiju vidi u granicama beogradskog pašaluka.
- Uz pomoć Italijana, kojima su obećali povratak 1.470 nekretnina u Istri, Hrvati će tražiti svoj deo sve do Zemuna. Takođe, u saradnji sa Mađarima, pokušaće da otcepe Vojvodinu. Hrvatska je država koja je nastala na fašističkim temeljima, da bi zatim hrvatski komunisti nepravedno dobili teritorije ostalih republika. Istra im nikada nije ni pripadala - zaključuje Jelinčič.
Zmago, Zmago, veseljače mali!
среда, 3. јун 2009.
Djavolak
Njegovo zlotvorstvo đavo – satana, gospodar pakla, princ tame, antihrist i Lucifer – i u Srbiji ima paklene sledbenike
U Srbiji deluje 150.000 sektaša, među kojima ima najviše pripadnika različitih satanističkih sekti: Crna ruža, Crna ruka, Sanatan, Satanini sinovi, Bratstvo krvi... Satanini sledbenici su najzastupljeniji u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Valjevu, Arandjelovcu,...
Prema rečima eksperata, danas postoje „četiri vrste satanizma”: racionalistički (gde je satana simbol antihrišćanskog sveta), okultni („crne mise”, kada boga zamenjuje đavo), luciferizam (u mitove i rituale uvodi se satana kao neophodnost) i divlji satanizam (zasniva se na drogama i ima sadistički karakter koji može da preraste u monstruozni zločin).
Ova podela uopšte ne zvuci ni smisleno ni expertski: iskreno, prvi put čujem za nju …
Satanističke sekte i individualci poremećenog uma uvek su se skupljali na najmračnijim mestima i na zabačenim grobljima gde su prizivali đavola. (a ima i nekih u centru grada?)
Gospodar pakla najčešći je naziv satane, a slika pakla i danas izgleda onako kako su ga zamislili grčko-rimski pesnici klasičnog doba. Kasnije su ga detaljnije opisali Dante Aligijeri u „Božanstvenoj komediji” i engleski pesnik sedamnaestog veka Džon Milton u „Izgubljenom vremenu”.
Ali, svaka kultura stvarala je svoju sliku sataninog carstva. Tako, na primer, japanska budistička tradicija opisuje pakao kao baruštinu krvi u kojoj se večno dave grešnici. Na Islandu pakao je zamišljen kao ledeni pejzaž po kome lutaju izgubljene duše, bez nade, dok ga islam opisuje kao zemlju vatre i zmije kojom vlada Iblis (arapsko ime za đavola).
Ni hrišćanska crkva ne sumnja u njegovo postojanje. (opa! ne sumnjaju, dakle?!) Više od dve hiljade godina ona se krvavo obračunava s njim.
Ne zna se ko tu više krvi propljuvao: dal djavo, dal popovi, dal siroti optuženici koje mučiše i bušiše i bodoše dok ne priznadoše da su 'saradjivali s djavolom' te završiše na lomaci!
„Đavo postoji ne samo kao simbol zla već i kao fizička prisutnost”, govorio je papa Pavle Šesti (Pavle Šesti: THE NEW BLOOD), a Jovan Pavle Drugi (Jovan Pavle Drugi: THE RETURN OF JEAN-PAUL) često se pozivao na tu tvrdnju.
Da bi se čovek odbranio od Belzebuba, godinama ponavljaju demonolozi, neophodno je da se znaju njegove namere, navike, trikovi i slabosti. U knjizi „Đavolova biografija”, koju je sačinio španski pesnik, romansijer i istraživač okultnog Alberto Kuste, kaže se da „Belzebub upravo znači Gospodar muva. Kuste objašnjava da se Belzebub nalazi na drugom mestu paklene hijerarhije, odmah iza satane. Kao Gospodar muva (pod imenom Akor) vekovima je slavljen u raznim kultovima širom sveta.
(Zašto bi se Belzebub, sa tako lepim imenom, odjednom prekštavao čim predje granicu?)
Belzebub, princ demona, toliko je važan za ovu vrstu praznoverice da ga često brkaju sa njegovim kraljem satanom, čije ime ima hebrejski koren i znači „protivnik”. Oko Belzebuba vrte se i drugi nesporazumi: princ tame često se naziva Luciferom, dok se ovo ime pogrešno pripisuje satani još od trećeg veka posle Hrista.
U srednjem veku satanu su često mešali sa antihristom, koji će se prema evangelisti Jovanu pojaviti ubrzo posle drugog Hristovog dolaska na svet da ometa Sina božjeg u njegovim akcijama.
A karakteristike po kojima se može prepoznati đavo menjaju se od mita do mita. Većina veruje da gospodar pakla ima rogove, kožu tvrdu kao kamen i neverovatnu snagu.
Prema „Talmudu”, đavo ima odliku koja ga brzo odaje: veoma je nestrpljiv i „šest puta više od čoveka žuri da ostvari svoju zamisao”.
Egzorcisti su najveći đavolovi neprijatelji jer oni znaju da prepoznaju znake njegovog prisustva i da ga slome. Reč „egzorcizam” je grčkog porekla i označava „suđenje”. Egzorcizam se primenjuje kad neki princip zla (Lucifer ili neki drugi) uđe u dušu ili telo čoveka ili životinje (besnog psa, recimo - ili coveka obolelog od shizofrenije ili epilepsije...)
Pakt sa đavolom, svakako najpoznatiji u umetnosti, jeste onaj koji je potpisao doktor Faust. U literaturi su ga obradili Marlo, Gete i Man, a u muzici Vagner. Malo kad se pominje da se u osnovi ovih dela nalazi „Priča o doktoru Faustu”, mađioničaru i prizivaču duhova, koju je 1587. u Nemačkoj napisao i objavio Johan Spis.
Spis je u ovom delu opisao doživljaje jednog alhemičara koji je prodao dušu đavolu u zamenu za večnu mladost i čudesne moći. Faust je tako postao arhetip čoveka koji paktira sa đavolom, što je oduvek fasciniralo umetnike. Ovaj mit živeo je kroz istoriju u bezbroj varijanti.
„Mea kulpa” (kriv sam) odjekivalo je u vreme inkvizicije, kada su ljudi živi spaljivani zato što su „prodavali dušu đavolu”.
I danas, u eri kompjutera, mnogi se plaše princa tame. Šta je, u stvari, mit o satani i njegovim slugama? To je čudesni galimatijas sastavljen od bezbroj mitova kojih ima u svim religijama i kulturama i koji kolaju hiljadama godina, kažu antropolozi.
Kada se čovek bolje zamisli, đavo je niko i ništa, samo izmišljotina kojom se čovek suprotstavlja prirodi i stvarnom životu, napisao je španski antropolog Alfonso Marija di Nola u studiji koja se jednostavno zove „Đavo”.
„Čovek prihvata prirodu i istoriju kao preteće i neprijateljske elemente i zbog toga izmišlja zla bića koja iz njih proističu”, tvrdi Di Nola.
Ipak to „ništa” i taj „niko” ne prestaje da opseda ljude kroz čitavu civilizaciju. Tu opsednutost možda je najbolje izrazio francuski pesnik Šarl Bodler u svojim „Litanijama Satani”. Bodler je tvrdio da je „najveća lukavost đavola u tome što nas je ubedio da ne postoji”.
U Srbiji deluje 150.000 sektaša, među kojima ima najviše pripadnika različitih satanističkih sekti: Crna ruža, Crna ruka, Sanatan, Satanini sinovi, Bratstvo krvi... Satanini sledbenici su najzastupljeniji u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Valjevu, Arandjelovcu,...
Prema rečima eksperata, danas postoje „četiri vrste satanizma”: racionalistički (gde je satana simbol antihrišćanskog sveta), okultni („crne mise”, kada boga zamenjuje đavo), luciferizam (u mitove i rituale uvodi se satana kao neophodnost) i divlji satanizam (zasniva se na drogama i ima sadistički karakter koji može da preraste u monstruozni zločin).
Ova podela uopšte ne zvuci ni smisleno ni expertski: iskreno, prvi put čujem za nju …
Satanističke sekte i individualci poremećenog uma uvek su se skupljali na najmračnijim mestima i na zabačenim grobljima gde su prizivali đavola. (a ima i nekih u centru grada?)
Gospodar pakla najčešći je naziv satane, a slika pakla i danas izgleda onako kako su ga zamislili grčko-rimski pesnici klasičnog doba. Kasnije su ga detaljnije opisali Dante Aligijeri u „Božanstvenoj komediji” i engleski pesnik sedamnaestog veka Džon Milton u „Izgubljenom vremenu”.
Ali, svaka kultura stvarala je svoju sliku sataninog carstva. Tako, na primer, japanska budistička tradicija opisuje pakao kao baruštinu krvi u kojoj se večno dave grešnici. Na Islandu pakao je zamišljen kao ledeni pejzaž po kome lutaju izgubljene duše, bez nade, dok ga islam opisuje kao zemlju vatre i zmije kojom vlada Iblis (arapsko ime za đavola).
Ni hrišćanska crkva ne sumnja u njegovo postojanje. (opa! ne sumnjaju, dakle?!) Više od dve hiljade godina ona se krvavo obračunava s njim.
Ne zna se ko tu više krvi propljuvao: dal djavo, dal popovi, dal siroti optuženici koje mučiše i bušiše i bodoše dok ne priznadoše da su 'saradjivali s djavolom' te završiše na lomaci!
„Đavo postoji ne samo kao simbol zla već i kao fizička prisutnost”, govorio je papa Pavle Šesti (Pavle Šesti: THE NEW BLOOD), a Jovan Pavle Drugi (Jovan Pavle Drugi: THE RETURN OF JEAN-PAUL) često se pozivao na tu tvrdnju.
Da bi se čovek odbranio od Belzebuba, godinama ponavljaju demonolozi, neophodno je da se znaju njegove namere, navike, trikovi i slabosti. U knjizi „Đavolova biografija”, koju je sačinio španski pesnik, romansijer i istraživač okultnog Alberto Kuste, kaže se da „Belzebub upravo znači Gospodar muva. Kuste objašnjava da se Belzebub nalazi na drugom mestu paklene hijerarhije, odmah iza satane. Kao Gospodar muva (pod imenom Akor) vekovima je slavljen u raznim kultovima širom sveta.
(Zašto bi se Belzebub, sa tako lepim imenom, odjednom prekštavao čim predje granicu?)
Belzebub, princ demona, toliko je važan za ovu vrstu praznoverice da ga često brkaju sa njegovim kraljem satanom, čije ime ima hebrejski koren i znači „protivnik”. Oko Belzebuba vrte se i drugi nesporazumi: princ tame često se naziva Luciferom, dok se ovo ime pogrešno pripisuje satani još od trećeg veka posle Hrista.
U srednjem veku satanu su često mešali sa antihristom, koji će se prema evangelisti Jovanu pojaviti ubrzo posle drugog Hristovog dolaska na svet da ometa Sina božjeg u njegovim akcijama.
A karakteristike po kojima se može prepoznati đavo menjaju se od mita do mita. Većina veruje da gospodar pakla ima rogove, kožu tvrdu kao kamen i neverovatnu snagu.
Prema „Talmudu”, đavo ima odliku koja ga brzo odaje: veoma je nestrpljiv i „šest puta više od čoveka žuri da ostvari svoju zamisao”.
Egzorcisti su najveći đavolovi neprijatelji jer oni znaju da prepoznaju znake njegovog prisustva i da ga slome. Reč „egzorcizam” je grčkog porekla i označava „suđenje”. Egzorcizam se primenjuje kad neki princip zla (Lucifer ili neki drugi) uđe u dušu ili telo čoveka ili životinje (besnog psa, recimo - ili coveka obolelog od shizofrenije ili epilepsije...)
Pakt sa đavolom, svakako najpoznatiji u umetnosti, jeste onaj koji je potpisao doktor Faust. U literaturi su ga obradili Marlo, Gete i Man, a u muzici Vagner. Malo kad se pominje da se u osnovi ovih dela nalazi „Priča o doktoru Faustu”, mađioničaru i prizivaču duhova, koju je 1587. u Nemačkoj napisao i objavio Johan Spis.
Spis je u ovom delu opisao doživljaje jednog alhemičara koji je prodao dušu đavolu u zamenu za večnu mladost i čudesne moći. Faust je tako postao arhetip čoveka koji paktira sa đavolom, što je oduvek fasciniralo umetnike. Ovaj mit živeo je kroz istoriju u bezbroj varijanti.
„Mea kulpa” (kriv sam) odjekivalo je u vreme inkvizicije, kada su ljudi živi spaljivani zato što su „prodavali dušu đavolu”.
I danas, u eri kompjutera, mnogi se plaše princa tame. Šta je, u stvari, mit o satani i njegovim slugama? To je čudesni galimatijas sastavljen od bezbroj mitova kojih ima u svim religijama i kulturama i koji kolaju hiljadama godina, kažu antropolozi.
Kada se čovek bolje zamisli, đavo je niko i ništa, samo izmišljotina kojom se čovek suprotstavlja prirodi i stvarnom životu, napisao je španski antropolog Alfonso Marija di Nola u studiji koja se jednostavno zove „Đavo”.
„Čovek prihvata prirodu i istoriju kao preteće i neprijateljske elemente i zbog toga izmišlja zla bića koja iz njih proističu”, tvrdi Di Nola.
Ipak to „ništa” i taj „niko” ne prestaje da opseda ljude kroz čitavu civilizaciju. Tu opsednutost možda je najbolje izrazio francuski pesnik Šarl Bodler u svojim „Litanijama Satani”. Bodler je tvrdio da je „najveća lukavost đavola u tome što nas je ubedio da ne postoji”.
уторак, 2. јун 2009.
Ovce
U Srbiji trenutno vlada epidemija raznih mahinacija sa stanovima. Sa samo nekoliko početnih papira za gradnju, preduzetnici u zgradi koju nikako da završe često prodaju stan i po nekoliko puta. Takve uglavnom hapse, kao što se nedavno desilo u Beogradu, ne zbog prevare stotina ljudi, već zbog utaje poreza. Namnožile su se i agencija za iznajmljivanje stanova koje daju primamljiv oglas u novinama da se izdaje „odličan” stan u centru za znatno manje novca nego što se na toj lokaciji obično traži. Zainteresovani se jave na telefon, hoće da pogledaju stan. Može, vele im s druge strane žice, ali morate da platite 3.000 dinara za učlanjenje. Kad to urade i potpišu ugovor (po kome dotična agencija uopšte nije u obavezi da im nađe stan, nego samo da im prosledi informaciju o stanu koji se izdaje), kažu im da su, nažalost, baš tog dana „onaj” stan izdali, ali ništa zato. Naći će im drugi. „Jača” agencija na ovaj način može da namami između 50 i 100 ljudi dnevno. Kolika je ostvarena dobit, lako je izračunati.
Postoje mnogo ozbiljnije prevare poput takozvane „piramide” koja je, evo, ponovo aktuelna u Srbiji. Tačnije u Šumadiji. Ljudi se navuku da na ime nekakve članarine uplatite 2.000 evra, a „zarađuju” vrbovanjem i uvlačenjem u „biznis” novih članova. Dobija se čak i ugovor u kome piše da je dotični uplatio 175.000 dinara i da su mu za taj iznos isporučene knjige. Te knjige realno ne vrede više od dvadesetak evra. Upravo tim ugovorom prevarant je zaštićen od krivičnog gonjenja.
Kod „piramide” vam „posao” uvek nudi poznata osoba. Prijatelj, poznanik ili rođak. Dovoljno je da vam kaže: „Ima odličan posao, super se zarađuje. Evo ja sam dobio već tri-četiri hiljade evra!” O kakvom poslu je reč neće znati da vam kaže. Sledeći korak je da vas odvede na sastanak gde vas prihvataju profesionalni promoteri. Oni vam onda dva-tri sata ispiraju mozak pričom o dobroj zaradi. Ni posle toga vam neće biti jasnije kako se taj novac zarađuje, ali ćete pristati da uložite 2.000 evra. Za svaki „uspešan” sastanak, na kome ponekad uspeju da izvuku novac od po nekoliko desetina ljudi, promoteri mogu biti nagrađeni i sa 5.000 evra. Veliki gazda „piramidalnog biznisa” pak, od svake uplate zarađuje po 30 odsto. „Piramidu”, međutim, ne bi trebalo mešati sa MLM-marketingom. „Multi level marketing” je legalan način poslovanja i cilj mu je, srpski rečeno, da se što više ljudi uvuče u prodaju neke robe.
Dok „piramidu”, može da radi svako, „Ponzijevu šemu” primenjuje samo čovek s velikim „klikerima”, onaj ko je izuzetan psiholog, dobro poznaje ljude. On razglasi da je ušao u dobar posao. S naftom ili cigaretama, na primer. I treba mu pozajmica da bi isplatio robu. Za uloženi novac isplaćuje svakog meseca kamatu od 20 do 30 odsto! Potpisujete s njim ugovor na tri, šest meseci, godinu dana. U početku se zaista dobija tako visoka kamata, ali glavnica ostaje. Kako se povećava broj klijenata koji uplaćuju novac, kamata se smanjuje. Sve do 10 odsto. Tada dolazi do zasićenja. Neki članovi počinju da izlaze iz „Ponzijeve šeme”. Priliv novca više ne može da pokrije kamatu i ova, ’ajde da kažemo banka, mora da se „zatvori”. Ali, kako? Pa tako što se prijavi policiji i poreskim organima. Kad oni proverom otkriju šta je u pitanju, zatvaraju je. Tada njen gazda izađe na televiziju i kaže: „Ako nas puste da dalje radimo, moći ćemo svima da vratimo novac”. Naravno da im nijedna poreska policije to neće dozvoliti.
Televizije bukvalno dovlače uličare, ljude s pijace. Ovi tarot i horoskop prevaranti bez ustezanja nesrećnicima „uživo” uključenim u emisiju svašta govore, trudeći se pritom da ih što duže drže na vezi. Ohrabre ih i da se ponovo jave u emisiju ili posle emisije „jer je nešto jako ozbiljno, ali će oni da im reše taj problem”. Jedan prorok je gledateljki, koja se požalila da njena majka ima tešku kataraktu, rekao: „Ništa ne brinite. Rešićemo to. Samo nek pije dosta jogurta i katarakta će nestati. Ako ne prođe, neka kupi moju knjigu i sigurno će ozdraviti!”
Razgovor s televizijskim prorocima je preko komercijalnog telefona 041... ili 0900... To znači da samo uključenje u emisiju košta 30 do 50 dinara i svaki započeti minut isto toliko. Obavezno vas ostave da čekate bar desetak minuta pre uključenja u program. Ljudi te činjenice nisu svesni sve dok ne dobiju telefonski račun. Po istom principu rade i televizijski kvizovi. Postave idiotsko pitanje na koje svako može da odgovori i kao nagradu ponude primamljivu sumu novca. Tim povodom kaže nedavno jedna gospođa:
- Zamislite, gledala sam kviz i prepoznala Željka Joksimovića na slici. Odmah sam ih pozvala. Javila mi se jedna ljubazna devojka i zamolila da sačekam. Povremeno se javljao automat: „Sad ste šesti... sad ste peti... četvrti...” Posle deset minuta prekinuli su mi vezu. Ne znam zašto?”
- Jeste li pogledali račun za telefon?
- Jesam. Mnogo je veliki.
Postoje mnogo ozbiljnije prevare poput takozvane „piramide” koja je, evo, ponovo aktuelna u Srbiji. Tačnije u Šumadiji. Ljudi se navuku da na ime nekakve članarine uplatite 2.000 evra, a „zarađuju” vrbovanjem i uvlačenjem u „biznis” novih članova. Dobija se čak i ugovor u kome piše da je dotični uplatio 175.000 dinara i da su mu za taj iznos isporučene knjige. Te knjige realno ne vrede više od dvadesetak evra. Upravo tim ugovorom prevarant je zaštićen od krivičnog gonjenja.
Kod „piramide” vam „posao” uvek nudi poznata osoba. Prijatelj, poznanik ili rođak. Dovoljno je da vam kaže: „Ima odličan posao, super se zarađuje. Evo ja sam dobio već tri-četiri hiljade evra!” O kakvom poslu je reč neće znati da vam kaže. Sledeći korak je da vas odvede na sastanak gde vas prihvataju profesionalni promoteri. Oni vam onda dva-tri sata ispiraju mozak pričom o dobroj zaradi. Ni posle toga vam neće biti jasnije kako se taj novac zarađuje, ali ćete pristati da uložite 2.000 evra. Za svaki „uspešan” sastanak, na kome ponekad uspeju da izvuku novac od po nekoliko desetina ljudi, promoteri mogu biti nagrađeni i sa 5.000 evra. Veliki gazda „piramidalnog biznisa” pak, od svake uplate zarađuje po 30 odsto. „Piramidu”, međutim, ne bi trebalo mešati sa MLM-marketingom. „Multi level marketing” je legalan način poslovanja i cilj mu je, srpski rečeno, da se što više ljudi uvuče u prodaju neke robe.
Dok „piramidu”, može da radi svako, „Ponzijevu šemu” primenjuje samo čovek s velikim „klikerima”, onaj ko je izuzetan psiholog, dobro poznaje ljude. On razglasi da je ušao u dobar posao. S naftom ili cigaretama, na primer. I treba mu pozajmica da bi isplatio robu. Za uloženi novac isplaćuje svakog meseca kamatu od 20 do 30 odsto! Potpisujete s njim ugovor na tri, šest meseci, godinu dana. U početku se zaista dobija tako visoka kamata, ali glavnica ostaje. Kako se povećava broj klijenata koji uplaćuju novac, kamata se smanjuje. Sve do 10 odsto. Tada dolazi do zasićenja. Neki članovi počinju da izlaze iz „Ponzijeve šeme”. Priliv novca više ne može da pokrije kamatu i ova, ’ajde da kažemo banka, mora da se „zatvori”. Ali, kako? Pa tako što se prijavi policiji i poreskim organima. Kad oni proverom otkriju šta je u pitanju, zatvaraju je. Tada njen gazda izađe na televiziju i kaže: „Ako nas puste da dalje radimo, moći ćemo svima da vratimo novac”. Naravno da im nijedna poreska policije to neće dozvoliti.
Televizije bukvalno dovlače uličare, ljude s pijace. Ovi tarot i horoskop prevaranti bez ustezanja nesrećnicima „uživo” uključenim u emisiju svašta govore, trudeći se pritom da ih što duže drže na vezi. Ohrabre ih i da se ponovo jave u emisiju ili posle emisije „jer je nešto jako ozbiljno, ali će oni da im reše taj problem”. Jedan prorok je gledateljki, koja se požalila da njena majka ima tešku kataraktu, rekao: „Ništa ne brinite. Rešićemo to. Samo nek pije dosta jogurta i katarakta će nestati. Ako ne prođe, neka kupi moju knjigu i sigurno će ozdraviti!”
Razgovor s televizijskim prorocima je preko komercijalnog telefona 041... ili 0900... To znači da samo uključenje u emisiju košta 30 do 50 dinara i svaki započeti minut isto toliko. Obavezno vas ostave da čekate bar desetak minuta pre uključenja u program. Ljudi te činjenice nisu svesni sve dok ne dobiju telefonski račun. Po istom principu rade i televizijski kvizovi. Postave idiotsko pitanje na koje svako može da odgovori i kao nagradu ponude primamljivu sumu novca. Tim povodom kaže nedavno jedna gospođa:
- Zamislite, gledala sam kviz i prepoznala Željka Joksimovića na slici. Odmah sam ih pozvala. Javila mi se jedna ljubazna devojka i zamolila da sačekam. Povremeno se javljao automat: „Sad ste šesti... sad ste peti... četvrti...” Posle deset minuta prekinuli su mi vezu. Ne znam zašto?”
- Jeste li pogledali račun za telefon?
- Jesam. Mnogo je veliki.
Пријавите се на:
Постови (Atom)