Matematika

Kontam ceo dan.
Zašiljio plajvaz i kako god da okrenem tako ispada.
A prosto.
Kaže ovako...
Sigurno ste primetili, da kao po nekom pravilu, najgluplji ljudi uvek dospeju na najviše društvene položaje?
Pitali ste se kako je to moguće.
E pa, zato je matematika jedna od najvećih nauka, jer daje odgovor i na ovo teško pitanje.
Da bi se ovo dokazalo, za početak ćemo uzeti dve široko rasprostranjene tvrdnje, a to su:
1. Znanje je moć.
2. Vreme je novac.
Kao sto se zna, po formuli je:
P = A / T
to jest
Moć (P) = Rad (A) / Vreme (T)
Pošto je :
Znanje = Moć
Vreme = Novac
tada, ako ovo ubacimo u gornju formulu dobijamo:
Znanje = Rad / Novac
Odavde sledi dalje da je:
Novac = Rad / Znanje
Po ovoj formuli lako je videti da, kada Znanje teži nuli, Novac teži beskonačnosti, bez obzira na to koliko Rada je uloženo.
Zaključak je jednostavan: Što manje znate, više para imate !
Ili tako nekako...
Baš zgodna ova matematika...
Kad bolje razmislim, nešto drugo je u pitanju.
Ma kakva matematika!
Ovo je moj višegodišnji horoskop.
Baš sve mi potrefi.

Trka

Počela mi sezona trka.
Formula jedan.
Lep sport. Ne arčiš noge. Sedis u autu i teraš u krug. Još ako imaš sreće da utekneš ostalima, dobiješ prazan tanjir.
To im kao neka nagrada.
Ova prva trka kod kengura. A mi smo naopačke, pa nam trka dodje kao jutrenje.
Uranio, za ovu prigodu se i vreme pomerilo na letnje, skuvao domaćinsku, crnu i jaku.
Zauzeo busiju. Vršim psihološke, navijačke pripreme. Ferari mi omiljen.
Sa druge strane zida i moja komšinica zauzela busiju i nekako baš u to vreme poče da se dovikuje preko okeana sa ćerkom.
Stara gradnja, solidan rad ali baba grlata. Ruralni sopran!
Upalila se na internet pa dobacuje vokal, čak tamo, daleko.
Pojačam ton, urlaju mašine.
Turira i baba!
Ne razlikujem Meklaren od babe.
Start!
- Alo Jagoda! A jel me čuješ...
Moji dobro startovali.
- Jagodice sine, pa majka je bre! Čuješ li ti mene!
Neki se zaleteše u prvoj krivini, kresnuše se, jedan izlete. Nije moj.
- Ene, vidim te Jagodina! I kaka si mi, ljubi te majka...
Razvikala se, nabraja čestitke, pozdrave i želje.
Moji medju prvima. Žestoka borba.
Neki novajlija, prikuca se u yaštitni zid, jedva živ osta.
Vrisnu i baba u isto vreme.
- I ljubi ga baba! I pile babino!
Idi baba... Onaj moj izlete sa staze! Tiha jeza!
- Ma, pljunuti deda, Bog da mu dušu prosti! Samo manje uši. To mu na babu, bajku njegovu.
Ostao jos jedan moj na stazi. Ima nade...
- Soli se bre, kako da se ne soli. Alć nemo mlogo! Samo lečke.
Poče onaj moj da brekće na uzbrdici. Neki ga prodjoše. Užas!
- Pozdavljam i ja tebe zete!
Verujem baba, samo ućuti ako ikako možeš. Kupiću ti kartu. Brodsku da što duže putuješ.
Malo po malo, stade onaj moj.
Bruka.
Zaledio sam se. Proklinjem kengure.
Sav sam slomljen.
Ma, očajan!
Hoću da proglasim dan žalosti od muke.
- Aj’ uzdravlje! Baš me obradovaste i dan mi ulepšaste!
Isključi se baba.
Sva razdragana.

Dan

Iz mraka se rodio u mraku se izgubio. Još jedan dan.
Neko ga je željno čekao. Ulagao sva svoja nadanja.
I ništa...
Otišao još jedan dan.
Dobili još jednu boru, duboko urezanu.
Zaboravili nešto čega možda nikada nije ni bilo.
I ovaj dan je nekome bilo veliko sutra. Jadno danas i nikakvo juče.
Samo crta na vojničkom kalendaru. Recka na robijaševom zidu.
A mogao je biti drugačiji. Bolji.
Za pamćenje, uzbudljiv i različit.
Utopio se u ostalu svoju sabraću, samo bljesnuo, kao svitac na kalendaru.
I ugasio se.
Pred njim je bila budućnost!
Šansa da ga istorija upamti.
Ili bar bar neko lepo, kratkoročno sećanje da ga je obasjalo.
Ni to.
Lenjo se razvukao od svitanja do sumraka.
Bezvoljan.
Bez ideje, smisla i moći da išta promeni.
Nepozvan došao.
Kada je odlazio, nikome na pamet nije palo da ga još malo zadrži.
Bar, reda radi.
Koliko samo neželjenosti u neizrečenom.
Sa Suncem došao, za Suncem otišao. U svoju tamu. Da iskru potraži.
Nepovratnu.
Dan bez sećanja.
Bezličan.
Svanuo bez nade i osmeha.
Nevoljan.
Zašao bez nade i osmeha.
Nevoljen.
Utopljen u monotoniju svakodnevice, predao se. A samo je sebe imao i tu jednu jedinu šansu svog trajanja.
Da pokaže i dokaže svoje postojanje. Pa makar ne duže od života jednog leptira.
Ni to nije uspeo.
Bez krila i lepote.
Dan bez smisla.
Samo natovaren na naramak sebi sličnih, običnih.
Samosagoreo.
Dan, bezdan.

Zet

Svratili kod svastike, dugo se nismo videli. Još smo tada mladi bili...
Odmah se pročulo. Najaviše se da svrate, da nas vide i pozdrave, samo najbliži.
A najbližih taman za jedan pun zglobni autobus!
U rano predvečerje,već stigli, posedali, zauzeli busiju.
Izljubismo se. Svako svakoga po tri puta, u onoj gužvi sa nekima i po dva puta, ožvalavih, za zdravlje upitasmo.
Pa kako si ti, pa kako tvoji, pa kako ona stara, pa jel’ ma šta reče, nije umro vajda deda, ni sto još nije imao, kakva šteta za onakvog čoveka, pa od čega li, jel bolovao...
- Jes šteta.
Svi onako u glas. Neko se i zaplaka.
Kako da to nismo znali, što nam ne javiste, došli bi kako ne bi, pravdamo se.
Dobrih pola sata sakupljasmo te informacije iz prve ruke.
Konačno sedosmo.
Uglaviše me izmedju dva šuraka. Levi i desni. Čudo od ljudi, grdosije.
Krenusmo od domaće. Užutila, dukatna!
- Aj zete živjeli!
Pa me pljesnu Levi šurak po ledjima, da me ohrabri. Mozak mi prevrnu!
Ispih junački! Zmajevita neka, prži gde prodje, dah oduzima. Ne stigoh ni da udahnem, onaj Desni šurak opet nasu, pa i on pljas po ledjima. Pa opet Levi, pa opet Desni.
Kako koji naliva tako me po ledjima sastavi. Vidim, igraju u dublu, uvežbani. Priznajem, bolelo samo do treće. Posle nije.
Pun astal šunke, pršute, suvog mesa, sudžuka, sira, kajmaka, salata iz turšije... Onda kuvano meso i ren. Dobro i ukusno! Sve to uz učestalo:
- Aj zete živjeli.
Ledja već sam poturam. Šta ću, takav im običaj.
Pregurasmo supu, doneše sarmu sa gomilom kuvanih rebara i kolenica. Hoće duša na nos da mi izadje. Svastika puni tanjir, šuraci čašu. I neumorno mlate po plećkama.
Vidim u daljini pivo, promenio bih piće, ali jok. Samo domaću piju. Pola piju pola meni daju!
U neko doba, pridjoše druga dva šuraka, zameniše mesta sa prvom postavom.
- Aj zete živjeli!
I oni pljas po ledjima. Pa dolivaj i udri.
Oči mi užarile, znoj me obliva, poskidao sve do košulje. Povremeno uhvatim ženin pogled. Bolje da nisam. Seva očima, nišani u čašu, topi staklo, provri mučenica.
Ne vredi ništa. Osladilo se meni da me biju po ledjima.
Negde oko pola pečenja, a bilo je prste da poližeš, vratiše se Levi i Desni šurak. Pa opet nasuše, jer nismo se videli dobrih pola sata. Pa da proslavimo.
- Aj zete živjeli!
Vidim i njima oči nešto krvave, zajapurili se. Al biju i dalje. Ni jednu turu ne preskaču.
I njihove žene imaju lasere u očima. Udružile se sa mojom i sevaju.
Dodjosmo do kolača. To preskačemo. Razdrljili košulje, neko zapeva. Mi prihvatismo.
Produbila noć, mnogi već otišli. Ostah sa četiri šuraka. Raspevali se, i ja glas pustio, sebe iznenadih. Skoro zora da svane.
- Aj zete živjeli!
Za rastanak. Pa tako nekoliko puta. Junački se nekako rastadosmo.
Deluje šašavo, al’ mene ledja više ne bole!

Armagedon

Lepo veče, prolećno. Malo prohladno, kroz otvoren prozor treperi Danica.
Pripalih TV. Vrti, vrti, nabasah na neki naučni program.
E, to ću. Ako ne pomogne, ne može da škodi.
Vidim posedale neke umne glave u polukrug a titule im duže od krštenog imena.
Ozbiljni!
Navukli obrve, izbečili oči, preteći vrte glavom.
Samo što nije! Počelo! Gotovo!
Voditelj, kao uvod poče o katastrofama, pomenu Nostradamusa, pa Maje i kalendar koji se završava prvog dana zime 2012.
Umne glave odmahuju rukama, sve u stilu, - ma nije to ništa.
Onaj prvi, češka sedu bradu i poče o virusima. Kao, prave se u kućnoj radinosti.
Teško je sagledati mesta na kojima može da se naprave virusi tipa HIV-a i sada ptičijeg gripa. Takvi virusi mogu da se naprave u prostoriji veličine jedne prosečne sobe i da se ispuste u odvod ili ubace u samo par jedinki.
Ako neki utekne, ima svi da se ogubavimo!
Onaj drugi, i on češka bradu, ali njega plaše nuklearke.
Kaže, to je nesigurno, sve ima da iscuri, pa ćemo da svetlimo u mraku.
Malo mu bi, pa poče da nabraja koliko ima nuklearnih glava u privatnom vlasništvu. Sve stiglo iz istočnog bloka. Pa teroristi…
Ma gotovo! Eto!
Tiha jeza me obuzela. Nadam se u onog trećeg, ćelavog.
I on se malo počeša ali po glavi. E ovaj nije opasan, vratiće mi raspoloženje.
Razveze čiča priču o globalnom otopljavanju, pa kako raste nivo mora, tope se polovi.
Ima da se podavimo k’o miševi u noši. A ako nas voda ne dohvati, ovde će da bude pustinja i velika žega.
Zamišljam već kako idem sa porodicom na slavu u zavičaj na kamilama k’o beduin. A ima nas taman za jedan osrednji karavan. Što će da nam se obraduju!
Već sam dovoljno prepadnut. Nadam se u četvrtog.
Suvonjav i ćelav. Tri dlake u dva reda.
Ovaj ćosavi nije opasan, pomislih.
Izbeči se mršavko, pogleda uvis i podiže prst.
Komete, meteori, meteoriti... Setite se Tunguzije, veli.
Kad nas zvizne kamenčina nebeska, od onih većih, a hoće sigurno, ljudi više biti neće!
I ne trepnu, bre!
I ja se izbečio pa ne trepćem.
Oglasi se i peta seda glava. Umilan nekako.
Hoće Sunce da ugasi!
Nabraja crvene džinove i bele patuljke. Malo mu bi, ta onako usput počmenu crne rupe. Ima sve da ode u crnu rupu!
Crni ja, crno nam se piše.
Onaj šesti, mladji neki čovek. Optimista valjda, ponadah se. Jareća bradica.
Kad oplete o zemljotresima, pa malo mu to, nastavi o supervulkanima.
Kad to bljune u nebesa, a uskoro će, kaže, sve će da sprži na ogromnom prostoru.
Oni nepečeni će da se potruju od sumpora i šta ti ja znam čega.
Pa će nebesa da se zacrne od pepela, Sunce da se ne vidi. I to će dugo da traje.
Vulkanska zima će da donese novo ledeno doba!
Bele mečke i pingvini!
Pa ako preživim, a rešio sam da hoću, na slavu u zavičaj idem sa upregnutim irvasima.
Ugasih TV.
Nekako mi bi dosta nauke za večeras...

Neko

- Skloni to, doći će neko!
- Obuci se, doći će neko!
- Očešljaj se, doći će neko!
Nebrojeno puta sam čuo ove rečenice.
Taj Neko, pun je iznenadjenja. Voli tako nenajavljen, samo da bane na vrata.
Nisam ga još video da je došao ali ko zna...
Prilično nevaspitan tip. I svi ga se, čini se, nešto plaše.
Po svoj prilici, mora biti da je mnogo važana ličnost. Svi ga poznaju i svi mu se nadaju.
Neko je kao Godo.
Ako krenem negde iz kuće,prvi od ukućana koji me presretne, odmah zagleda i snima.
- Skidaj to, obuci nešto drugo, videće te neko!
Opet taj Neko!
Pa šta on radi majku mu staru?!
Čuči na ulici u zasedi i čeka samo ja da se pojavim.
Zabrinjava me druga stvar, kako svi moji ukućani znaju gde se on nalazi, kada i gde će biti. U kakvom su to dosluhu?
Misterija živa.
Vremenom sam doznao da je taj tip jako dobro obavešten.
Nekoliko puta moja žena mi ispriča neke tračeve o političarima. Ne verujem baš sve što priča.
- Ma ko ti je to rekao?
- Reče mi Neko!
Zabrinuh se. Pa taj Neko mora da je krupna zverka. Kako bi inače sve to mogao da zna. A iskustvo mi govori da onaj koji mnogo zna, po prirodi stvari, mora biti opasan čovek. Tako su nas učili još u vreme pre samoupravljanja.
Kopka me crv sumnje, nagriza. Kako to da se nismo upoznali? I gde se to oni sastaju, na kakvim skrovitim mestima razmenjuju informacije.
Za koga rade i koliko ih ima?!
Prevršila dara meru pre neki dan. Bio lep dan, seo sa kolegom u bašticu ispred jednog kafića. Neobavezno polusatno čavrljanje o fudbalu.
Predveče, žena kao usput spomenu da sam vidjen u tom i tom kafiću u toliko i toliko časova h i u čijem prisustvu. Na moj začudjen pogled, samo odmahnu rukom.
- Neko mi reče!
Hladan znoj me oblio.
On me prati! Sigurno me i snima, beleži. Otvorio dosije sa mojim imenom.
Stroga konspiracija. Velika zavera se tu sprema.
Dva dana nisam izlazio dalje od trafike. Osvrćem se, trudim se da hodam neupadljivo, šunjam se. Spuštam roletne, ne javljam se na telefon, ne otvaram vrata. Trzam se na svaki šum. Podočnjaci mi k’o kafanske sarme.
Reših da otvorim srce i napaćenu dušu. Pozovem prijatelja, znamo se od malih nogu, zajedno momkovali, da se nadjemo u našoj kafanici. Sednemo i uz kaficu mu izložim ceo slučaj.
Gleda me, iskolačio oči u neverici.
Iznenadio sam ga. Nije imao pojma, ne zna on šta se sve dešava.
Malo sam se zaneo, otvorio dušu, pa sam malo i državu potkačio.
Ublede moj prijatelj, osvrnu se levo i desno pa kroz zube procedi nešto kao:
- Tiše, čuće te neko!
Ućutah, preneražen. Osvrnuh se, sve poznati ljudi iz komšiluka. On nije tu. A opet, kako čuje...i kako ti znaš da on može da čuje?!
Pa zar i ti sa njim saradjuješ? Judo! A prst i nokat smo bili!
Eto šta me snadje. Nisam pametan šta mi valja činiti...
Neko, sve vidi, sve čuje i sve zna.
Nisam paranoičan, ali posle čitanja ovog teksta, obavezno ga uništite, za svaki slučaj.
Videće Neko!

Aron

Aron mu je ime. Ja ga zovem Buvara.
Skakuće mališan, kevće, radosti nigde kraja. Ne razumem se, ali znam sigurno da je skupa sorta. Ima pedigre i rodoslov duži od mene. Najdraži mi komšija!
Dok ćaskamo u dvorištu, upita me komšija Sanja Ilić da li mogu da pričuvam Arona večeras. Ima čovek koncert. Balkanika!
Nije problem, mislim. Imam iskustva sa životinjama.
Nezaboravno.
Jednom me ostavili u selu da čuvam kuću i stoku. Nadgledao sam, hranio, sve kako mi je bilo rečeno. Negde oko podne, povedem krave niz voćnjak do izvora, da ih napojim. Kiša je padala tog jutra, bilo malo klizavo i dok sam jednoj kravi davao vodu, druga se, nekoliko metara dalje oklizne i upadne u šanac!
Kako je samo lepo pala, upakovala se u taj jarak kao riba u sardinu. Samo joj noge vire, mlate kroz vazduh uvis i malo njuška viri. Riče krava, ona druga joj se pridruži, drži tercu. Baš neke baksuz krava!
Ječi celo selo.
Okupiše se tu moji seljaci, mahom familija, pa neko motiku doneo, neko budak, otkopavasmo je dobra dva ili tri sata. Ma ništa! Ni makac Šarulja. U neko doba dodje jedan moj ujak i uz pomoć lanaca i traktora, jedva je nekako isčupasmo.
Drugi put, opet me ostavili kao provereno pouzdanog, samog da brinem o kući i stoci. Dok sam nešto petljao po kući, obegnu naše ovce u neke tudje livade i pomešaju se sa stadom iz susednog sela. Diže mi se kosa na glavi kao da sam znao, slutio barem. Imali smo nekog ovna, bio šutan, bez rogova. Tako se rodio. Ali prgav, nezgodan i jurio sve ovce i stalno se tukao sa drugim ovnovima. Stigoh na pola okršaja. Onaj drugi, rmpalija dugih povijenih rogova i ratobornog izgleda.
Pravi viteški turnir pred mojim očima. Zalete se dvadesetak metara, poskoče i lupe glavama. Samo se čuje glasan i tup zvuk udara. Opet se vrate, hodajući u nazad, opet zalete i tras glavama. Ne vredi, pokušavam da ih razdvojim ali nema vajde, svaki od njih teži od mene bar desetak kilograma. Još dva puta tako viteški nasrnuše glavama. Još dok je bio u vazduhu, videlo se da je odabrao pogrešnu taktiku, šutan je zadobio rog po sredini čela. Samo se izvio, krv je prštala na sve strane, za trenutak ostao da lebdi u vazduhi i onda tresnuo o zemlju.
Junački poginuo! Pored glave mu ostao polomljeni rog protivnika, kao spomenik hrabrosti.
Nekako baš u to vreme, otelio se mali mali Jablan. A kako bi se drugačije zvao?
Mnogo sam voleo tok bikčića. Donosio mu naramke najlepše i najsočnije trave u štalu, timario ga, mazio, davao mu mleko iz flašice. Puštao sam ga u dvorište, zajedno trčkarali, igrali se. Lizao mi je ruku dok sam učio prve kose tanke i uspravne debele. Preslišavao me tablicu množenje!
Krajem leta bio vašar pa svi stariji otošli na pijac. Pripeklo sunce. Iznesem ćebence u hladovinu ispod oraha i dremuckam. Čujem Jablana kako skakuće...i tako zaspim.
Protrljam oči, pogledam levo i desno, nema ga. Obidjem oko kuće, pogledam u štali, nema ga nigde. U neko doba videh da je jedna kapija otvorena i to baš ona koja vodi ka livadi sa detelinom ispod kuće. Potrčah koliko me noge nose.
Leži i ječi glasom deteta. Naduo se kao balon od deteline. Pena mu na usta izbija. I plače!
Nije mu bilo pomoći...
Nije tada bilo zamrzivača pa je celo selo mirisalo na pečenu teletinu.
Tu sam noć proveo u jaslama, na njegovom mestu i oplakivao prijatelja.
Mnogo godina nakon toga nisam jeo teletinu pa i danas me samo tiha jeza obuzme kad osetim taj miris.
-Znači, da računam na tebe?
Pogledah Arona. Nakrivio glavicu i gleda me pravo u oči. Molećivo. Zna da dolazi u sigurne ruke.
- Dogovoreno.

Ajte, molim vas!

Ovde je svetska ekonomska kriza jedna velika zafrkancija.
Dok se ceo svet hvata za glavu i novčanik, mi u veselju vidimo spas.
Ma, boli nas uvo.
Iovako ionako nemamo šta da izgubimo.
Pare su davno otišle. Kako smo ih zaradili, još lakše ih potrošili.
Slamarice presušile. Kuće raskućili.
Imanja rasprodali.
Sliku mi zavičaja, u srcu urezanu, neko promenio.
Umesto da se kukuruz povija, na sred livada ljuljaju se creva na benzinskim pumpama. Kao strašila. Da smo ovako nešto tada imali, ne bi ni jedna vrana ni blizu prišla.
Na mestu jasena, ispod koga se iz zastruga sir i pogača u slast tamanila posle teškog rada, izrasla trafika. Po sred nedodjije, samo strane cigarete i strana pića.
Wiski, Winston i budak.
Tamo gde je bio jedan veliki beli dud, nova prizemna gradjevina sa dva ulaza. Sa jedne strane menjačnica a na drugoj neonska tabla.
“Caffe Pitch” piše a ispred parkiran Audi A8. Caffe mu materina, nov, presijava se metalik boja.
Znam vlasnika. Školski smo drugovi iz prva dva osnovne. Treći mu nije išao zbog matematike, pa odustao na vreme.
Vidi ga sad!
Menjačnica, kamatne stope, kursne liste, povoljne pozajmice. I još je važna faca u Opšini, zamenik šefa neke stranke.
Prosto mi bi žao što prodjoh u taj prokleti treći osnovne.
Ko zna gde bi mi sad kraj bio.
Na mestu stare zadružne zgrade blješti reklama za kockarnicu. Tu su nekada moji dedovi sušili šljive i izvozili u celu Evropu. Sa šljivama su nas izgleda hteli. Sa pokerom i jednorukim dzekom, neće.
Odmah preko puta, vodenica je tu bila, staklena gradjevina. Picerija!
Malo dalje, južna padina - kakvi su to samo vinogradi bili, načičkano nekoliko kuća.
Lepota jedna! Odzvanja beli mermer u tišini. Terase, balkoni, staklo i satelitske antene.
Ograde od kovanog gvoždja i klesanog kamena. Na svakoj kapiji gipsani lavovi, tigrovi i zmajevi. Kako ko voli.
Dvorišta sa besprekorno ošišanom travom. Neka zapišavaju dobermani a u jednom vidieh dva pauna. Nigde ćurku da vidim!
Fontana u svakoj avliji. Jedna u obliku Ajfelove kule, jedna kao piramida,… Pa dobro, nisam valjda očekivao da vidim fontanu u obliku opanka.
Prolazim dalje, nigde na livadama ovce da vidim. Ni krave.
Ni čobanice mog detinjastva.
Svratismo u jedan restoran ruralnog izgleda. Ograda od kolskih točkova i sve nešto u tom stilu. Jedva prazan sto pronadjosmo. Parking kao sajam automobila, pa mi parkirasmo malo podalje da se ne brukamo.
Ponadah se domaćoj kuhinji, lepinji, kajmaku i kiselom mleku.
Jok more.
Samo kapućino, tuborg i hamburgeri.
Ma kakva svetska ekonomska kriza.
Ajte, molim vas!

Vanila Sky

Probilo sunce, smog nadgradski.
Rasparalo ga, učinilo da vidimo vazduh koji dišemo.
Izmileli moji dragi sugradjani, otresaju mraz sa zimskih kaputa.
Prelepe devojke, opet mitare.
Svi sa osmehom ili grimasom koja bi se i tako mogla nazvati.
Pun grad dečurlije, radost i vriska. Tako treba, oni su žila kucavica, merač života jednog grada.
Jurcaju pored nogu, muvaju se. Neko ispusti sladoled.
Ošinu me miris vanile.
Iste one vanile prve šetnje po Kalemegdanu sa jednom Draganom.
Zajedno smo imali dvadeset dve ili tri.
Kako mi je samo tada srce kucalo od uzbudjenja!
Ma, probijalo zvučni zid!
Davalo je ritam talasima Dunava.
Malo smo govorili. I bolje je tako. Teško da bih bilo šta mogao da prozborim.
Samo smo šetali prema tvrdjavi, nesvesno znajući da je to mesto prvih ljubavi i beskrajnih sećanja. Osećali smo da se budućnost naših sećanja mora baš tu i na tom mestu dogoditi.
Kupio sam joj sladoled od vanile a sebi, ne sećam se više...
A onda smo seli na kameni zid sa predivnim pogledom na Savu i Dunav i bezbrižno mlatarali nogama iznad bezdana poviše kule Nebojša.
Gledao sam je, sa koliko sam je samo ljubavi gledao dok je grickala kornet sladoleda i upijao celim svojim bićem taj očaravajući miris sladoleda od vanile.
Ja sam je uhvatio za ruku a ona me poljubila.
Onako brzo, nežno i ovlaš, samo me svojim usnama vanile dodirnula po ustima.
Stopio sam se u rumenilo sunca na zalasku.
Gorele su mi usne, srce mi je preskočilo uzburkanu Savu.
Trajalo je to večno, taj trenutak. I sada traje.
Sada smo imali tajnu. Najsvetiju.
Crveno slovo moje mladosti.
Te noći nisam spavao. Oštrio sam neki nožić, hteo sam da na kamenu prvog poljupca uklešem početna slova naših imena. Oko njih srce, naravno.
Da ostane zanavek.
I jesam to uradio. Prekrila ga sada neka druga slova i neka nova srca, ali se nazire...
Ne sećam se koliko je sve to trajalo, taj naš ljubavni zanos kombinovan mirisom vanile.
Posle sam je vidjao na istom tom mestu, na našem kamenu.
I uvek je držala sladoled u ruci.
Od vanile, siguran sam.
Pored nje, bio je neki drugi zaljubljeni dečak, koji će oštriti nožić i pisati po našem kamenu.
Nikada više nisam jeo sladoled.
I neću!

Klarindan

- Šta si ženi kupio?
Pljas! Pitanje izlete kao iz topa.Cvrkuće umiljata i domišljata. Smera nešto!
Nespreman, bunovan, još duvam u prvu omiljenu mi jutarnju kaficu, ukočih se u mestu.
Sevaju munje u glavi, pretumbavam datume, rodjendane, parastose, godišnjice, linkujem u glavi sve poznate i nepoznate,...
Kliknem na crkveni kalendar. Zadnja šansa!
Sveti sveštenomučenik Polikarp Smirnski.
Ovaj nije, garant.
Smeška mi se žena,razvukla osmeh, nije odavno tako.
Blaženo trepuće okicama, ma vidim, smera nesto. Iznenadjenje neko.
Mene je iznenadila pitanjem, to je sigurno.
Kliknuh na TV, mislim, oni će sigurno znati.
Neka napirlitana voditeljka, ispred nje na stolu gomila raspakovanih poklončića a gosti stoje u redu i ljube je.
U mimohodu!
Pokazuje mi žena očima i kao da joj čitam misli.
- Eto, vidiš kako se svi drugi setili, samo ti nisi.
Prepadoh se odmazde. Kriv sam, osećam to.
Grize me savest.
Nevešto izvrdavam, sve kao znam, već odlučio, gotov poklon, evo pakuju ga od jutros pa nikako da stignu, lome se. Bruka!
Setih se svih uciteljica i buketa koje smo kupovali. Pisali o Klari Cetkin.
Kasnije smo koleginice jurili kući ranije sa posla uz neke prigodne poklončiće, pa mi muški ostajali da potamanimo zakusku. Ta zakuska je obično kasnije imala svoj nastavak u nekom od restorana.
I nazdravljali do nebrojeno puta svim ženama sveta!
Hvala Klari, odavno se bar mi muški nismo ovako lepo proveli.
Da se ja pitam, ženama bi dao ovaj dan bar jednom mesečno.
Najmanje!
Nema mi druge, krećem u kupovinu.
Skupo će da me košta ova zaboravnost.
I znam, srešću jos mnogo zaboravnih i sigurno ćemo podeliti iskustva, prepričavati kako je koja žena odreagovala na nasu senilnost.
A onda, buket u ruke, bajaderu u kesu i na svečani ručak.
Nekome se omakne da poljubi ženu, neko samo pohvali ručak.
Ja ću i jedno i drugo.
Zaslužila je!
Valjda se ni ja neću loše provesti.

Raka

Prvi put juče udjoh u Sendvič bar.
Plastika i polumrak...
Dok cekam da mi donesu verovatno plastični sendvič, počeše da naviru sećanja iz mladosti.
Nekada to beše Bife Sandžak.
Sedam ili osam rasklimanih stolova, limene pepeljare i karirani stolnjaci sa neazaobilaznim rupama i flekama od kafe.
Gosti domaći, iz kraja.
Stalna postavka.
Pod budnim okom nezaboravnih konobarica, Dragice i Bobe.
Nikada nas nisu pitale šta želimo. Znale su ko šta pije a zasigurno i mnogo više od toga.
Bilo nas je dve vrste. Mi iz zadnjeg linije odbrambenog reda kafanskog šmeka, koji smo imali svoje stolove i svoja stalna mesta i napadačkog reda.
E, oni su bili pravi golgeteri. Nehajno naslonjeni na šank, zadržavali su se ne duže od trajanja dve duple i male kisele.
Šampion beše, sada već pokojni Gidra Bojanić. Neverovatnom brzinom bi ispio prvi dupli. A onda samo strese ramenima, kao prve pahulje da stresa.
- I sssssunce ti lebovo!
To je bio nezaobilazni omaž, prvom duplom. Deo tradicije koju bi Gidra procedio kroz zube.
Ništa manje važni u toj stajaćoj garnituri, bili su Cole Dečermić glumac JDPa i neverovatno šarmantni Djole kurir iz Jugohemije.
Poluraskrečeni dok im se izmedju nogu nazirali pasulj prebranac, kolenice i pihtije, munjevito su potezali svoje duple. Brzinom Doka Holideja!
Zadivljujuće.
Potegnu i odjašu u zalazak sunca!
Za trećim stolom reditelj Zlatan Dorić sa nezaobilaznom hrpon novina. Često mu se pridruživao i njegov kum Miša Janketić. Za četvrtim Jole! Ciga i vrhunski švercer. Uvek pio sladju i tanju. Bio malo nagluv pa uvek držao ruku na uvu,imao unezvereni pogled i zlatnog keca.
Za petim, književnik Milivoje Majstorović i obično grupica iz njegove literarne sekcije.
U samom ćošku, izmedju praznih gajbica sedeli smo mi, klinci iz kraja.
Blejali, kako bi to današnji klinci rekli...
Drugi sto i još dva ne tako važna, bili su za prolazne goste.
Prvi sto i Raka Legenda!
Penzioner, dvometraš i savršeni ubica rubinovog vinjaka.
Svakoga je poznavao, sa svima bio na ti!
Razornim basom bi zagrmeo obično nekome ko tek ulazi:
- Plati vinjak, majku ti J!
Tu reč na j, koliko se sećam, nikada nije izgovarao do kraja.
Bilo je to više kao kompliment. Jer, koga Raka opsuje, taj je položio prijemni i postaje ravnopravni član našeg kafanskog carstva. Oni koji nisu bili te sreće da ih Raka opsuje, ma koliko su se trudili, nikada nisu postali domaći. Vremenom bi to shvatili i menjali kafanu.
Kasnije sam shvatio da svaka, ama baš, svaka kafana koja drži do sebe, ima svog Raku.
Ode Raka u legendu. Ode i Sandžak, nedugo zatim.
Moje najcrnje slutnje se obistiniše.
I sendvič je od plastike!

Sreda

Danas je sreda.
Celodnevna.
Izrodila se tmurna i turobna.
Od ranog jutra, namćorasta nekako.
Vlažna, hladnjikava, - ma nikakva.
Stigla nezvana u moj grad, pa ne zna kud bi i šta bi.
Ni ona sa sobom ni mi sa njom.
Bolje da se nije ni rodila.
Ko je imao sreću da je izbegne, ništa nije propustio.
Pamtim neke druge srede, sa osmehom novog dana, raspojasane svim bojama i toplinom.
Ova je neki izrod!
Ni kalendar je ovakvu ne ljubi, baš.
Nije početak nedelje, nije ni za finale nedelje.
Uturena ne svojom voljom. Samo joj se utorak naivno nada.
Nikakvih privilegija, nema naboj starta ni uzbudjenje finisa.
Ćušnuta u sredinu.
Klacka se. Ni napred, ni nazad.
Po sred nečega a ničega.
Šta se drugo moglo očekivati posle bezličnog utorka?
Sreda!
Ko treća ćerka u junaka.
Neželjena trudnoća radne nedelje.
Nepobačeno svitanje!
Uporna, neprimetno stalna, gricka svoja 24 sata.
I nada se.
Strpljivo čeka sutra a ni juče joj nije baš najbolje.
Čemu li se nada?
Cetvrtku mozda?!
Samo sreda može da sanja o četvrtku...

Dripci

Jedan nas dripac olešio nekog njihovog dripca u kafani.
Deca ko deca.
Malo popili pa se zaneli, kazu.
Kod nas, to je deo kafanskog folklora. Ali tamo, to ne biva tako.
Lazu kaubojci. To je Holivud, nije narod.
Dodje mi da zaplacem; gde se dedose Dzon Vejn i Gari Kuper?!
Neko me sa filmskog platna, debelo prevario, izgleda.
Ruku na herc, nisam ni ja njih smatrao za ozbiljno. Bilo je to vise bezanje iz skole... Semenke i kikiriki.
Elem, njihov dripac, potomak Davida podnese tuzbu protiv naseg dripca,Dusanovog potomka.
Naseg uhapse i posle puste uz kauciju.
Nas dripac nadje nekog dripca u konzulatu da mu sredi papire, te utekne ovamo. U otadzbinu.
Uzburkala se nebesa!
Bruji njihova stampa.
Bruji i nasa stampa.
Nasi povukli konzula, njihovi povukli neke obecane nam kredite.
Specijalne TV emisije i tamo i ovamo.
Medjunarodni incident.
Podelila se ovde javnost. Za i protiv dripca. Svi se raskokodakali!
E ako ga je, vele jedni.
Ovi drugi napadaju, traze odmazdu.
Treba naseg dripca razapeti, pominju se stradanja pa cak neko sinoc pomenu i holokaust u komentaru.
Opet ne biva tako, mislim. Uzmem enciklopediju a tamo pise:
Holokaust (grcki olokauston: "potpuno spaljen", od prefiksa olo i kauston, spaljen) jest žrtva paljenica bogovima ili dušama pokojnika kod Grka i Rimljana, pri kojoj se obicno (za razliku od drugih tipova žrtvi) spaljivala cela žrtvena životinja. Kod starih Izraelaca postojao je analogni obred spaljivanja celog janjeta (hebrejski olam kalil: uništenje ognjem).
U slucaju pomenutih dripaca, nikakve paljevine tu nije bilo!
Koliko je meni poznato, nas dripac je "samo" razbio nos njihovom dripcu!
A to kosta. Nasu drzavu, sve nas.
Da ga je jos sutnuo u zadnjicu, a srecom nije, sada bi padale bombe po nama.
Naseg dripca treba malo u Padinjak, da smiri zivce i odrobija svoje.
I da pazi ubuduce ciji nos sme a ciji ne sme da razbuca.
Njihov bi mogao malo da poradi na fizickoj spremi ili da se mane corava posla i zalazenja u sumnjive kafane.
Kakva odmazda, kakvi bakraci!
Ni njihov dripac, potomak Davida, nije za odmazdu!
On trazi milion dolara. Za dusevne patnje.
I popijeni nokaut je uracunat.
Pa ti vidi!