Neko

- Skloni to, doći će neko!
- Obuci se, doći će neko!
- Očešljaj se, doći će neko!
Nebrojeno puta sam čuo ove rečenice.
Taj Neko, pun je iznenadjenja. Voli tako nenajavljen, samo da bane na vrata.
Nisam ga još video da je došao ali ko zna...
Prilično nevaspitan tip. I svi ga se, čini se, nešto plaše.
Po svoj prilici, mora biti da je mnogo važana ličnost. Svi ga poznaju i svi mu se nadaju.
Neko je kao Godo.
Ako krenem negde iz kuće,prvi od ukućana koji me presretne, odmah zagleda i snima.
- Skidaj to, obuci nešto drugo, videće te neko!
Opet taj Neko!
Pa šta on radi majku mu staru?!
Čuči na ulici u zasedi i čeka samo ja da se pojavim.
Zabrinjava me druga stvar, kako svi moji ukućani znaju gde se on nalazi, kada i gde će biti. U kakvom su to dosluhu?
Misterija živa.
Vremenom sam doznao da je taj tip jako dobro obavešten.
Nekoliko puta moja žena mi ispriča neke tračeve o političarima. Ne verujem baš sve što priča.
- Ma ko ti je to rekao?
- Reče mi Neko!
Zabrinuh se. Pa taj Neko mora da je krupna zverka. Kako bi inače sve to mogao da zna. A iskustvo mi govori da onaj koji mnogo zna, po prirodi stvari, mora biti opasan čovek. Tako su nas učili još u vreme pre samoupravljanja.
Kopka me crv sumnje, nagriza. Kako to da se nismo upoznali? I gde se to oni sastaju, na kakvim skrovitim mestima razmenjuju informacije.
Za koga rade i koliko ih ima?!
Prevršila dara meru pre neki dan. Bio lep dan, seo sa kolegom u bašticu ispred jednog kafića. Neobavezno polusatno čavrljanje o fudbalu.
Predveče, žena kao usput spomenu da sam vidjen u tom i tom kafiću u toliko i toliko časova h i u čijem prisustvu. Na moj začudjen pogled, samo odmahnu rukom.
- Neko mi reče!
Hladan znoj me oblio.
On me prati! Sigurno me i snima, beleži. Otvorio dosije sa mojim imenom.
Stroga konspiracija. Velika zavera se tu sprema.
Dva dana nisam izlazio dalje od trafike. Osvrćem se, trudim se da hodam neupadljivo, šunjam se. Spuštam roletne, ne javljam se na telefon, ne otvaram vrata. Trzam se na svaki šum. Podočnjaci mi k’o kafanske sarme.
Reših da otvorim srce i napaćenu dušu. Pozovem prijatelja, znamo se od malih nogu, zajedno momkovali, da se nadjemo u našoj kafanici. Sednemo i uz kaficu mu izložim ceo slučaj.
Gleda me, iskolačio oči u neverici.
Iznenadio sam ga. Nije imao pojma, ne zna on šta se sve dešava.
Malo sam se zaneo, otvorio dušu, pa sam malo i državu potkačio.
Ublede moj prijatelj, osvrnu se levo i desno pa kroz zube procedi nešto kao:
- Tiše, čuće te neko!
Ućutah, preneražen. Osvrnuh se, sve poznati ljudi iz komšiluka. On nije tu. A opet, kako čuje...i kako ti znaš da on može da čuje?!
Pa zar i ti sa njim saradjuješ? Judo! A prst i nokat smo bili!
Eto šta me snadje. Nisam pametan šta mi valja činiti...
Neko, sve vidi, sve čuje i sve zna.
Nisam paranoičan, ali posle čitanja ovog teksta, obavezno ga uništite, za svaki slučaj.
Videće Neko!