Raka

Prvi put juče udjoh u Sendvič bar.
Plastika i polumrak...
Dok cekam da mi donesu verovatno plastični sendvič, počeše da naviru sećanja iz mladosti.
Nekada to beše Bife Sandžak.
Sedam ili osam rasklimanih stolova, limene pepeljare i karirani stolnjaci sa neazaobilaznim rupama i flekama od kafe.
Gosti domaći, iz kraja.
Stalna postavka.
Pod budnim okom nezaboravnih konobarica, Dragice i Bobe.
Nikada nas nisu pitale šta želimo. Znale su ko šta pije a zasigurno i mnogo više od toga.
Bilo nas je dve vrste. Mi iz zadnjeg linije odbrambenog reda kafanskog šmeka, koji smo imali svoje stolove i svoja stalna mesta i napadačkog reda.
E, oni su bili pravi golgeteri. Nehajno naslonjeni na šank, zadržavali su se ne duže od trajanja dve duple i male kisele.
Šampion beše, sada već pokojni Gidra Bojanić. Neverovatnom brzinom bi ispio prvi dupli. A onda samo strese ramenima, kao prve pahulje da stresa.
- I sssssunce ti lebovo!
To je bio nezaobilazni omaž, prvom duplom. Deo tradicije koju bi Gidra procedio kroz zube.
Ništa manje važni u toj stajaćoj garnituri, bili su Cole Dečermić glumac JDPa i neverovatno šarmantni Djole kurir iz Jugohemije.
Poluraskrečeni dok im se izmedju nogu nazirali pasulj prebranac, kolenice i pihtije, munjevito su potezali svoje duple. Brzinom Doka Holideja!
Zadivljujuće.
Potegnu i odjašu u zalazak sunca!
Za trećim stolom reditelj Zlatan Dorić sa nezaobilaznom hrpon novina. Često mu se pridruživao i njegov kum Miša Janketić. Za četvrtim Jole! Ciga i vrhunski švercer. Uvek pio sladju i tanju. Bio malo nagluv pa uvek držao ruku na uvu,imao unezvereni pogled i zlatnog keca.
Za petim, književnik Milivoje Majstorović i obično grupica iz njegove literarne sekcije.
U samom ćošku, izmedju praznih gajbica sedeli smo mi, klinci iz kraja.
Blejali, kako bi to današnji klinci rekli...
Drugi sto i još dva ne tako važna, bili su za prolazne goste.
Prvi sto i Raka Legenda!
Penzioner, dvometraš i savršeni ubica rubinovog vinjaka.
Svakoga je poznavao, sa svima bio na ti!
Razornim basom bi zagrmeo obično nekome ko tek ulazi:
- Plati vinjak, majku ti J!
Tu reč na j, koliko se sećam, nikada nije izgovarao do kraja.
Bilo je to više kao kompliment. Jer, koga Raka opsuje, taj je položio prijemni i postaje ravnopravni član našeg kafanskog carstva. Oni koji nisu bili te sreće da ih Raka opsuje, ma koliko su se trudili, nikada nisu postali domaći. Vremenom bi to shvatili i menjali kafanu.
Kasnije sam shvatio da svaka, ama baš, svaka kafana koja drži do sebe, ima svog Raku.
Ode Raka u legendu. Ode i Sandžak, nedugo zatim.
Moje najcrnje slutnje se obistiniše.
I sendvič je od plastike!