Aron

Aron mu je ime. Ja ga zovem Buvara.
Skakuće mališan, kevće, radosti nigde kraja. Ne razumem se, ali znam sigurno da je skupa sorta. Ima pedigre i rodoslov duži od mene. Najdraži mi komšija!
Dok ćaskamo u dvorištu, upita me komšija Sanja Ilić da li mogu da pričuvam Arona večeras. Ima čovek koncert. Balkanika!
Nije problem, mislim. Imam iskustva sa životinjama.
Nezaboravno.
Jednom me ostavili u selu da čuvam kuću i stoku. Nadgledao sam, hranio, sve kako mi je bilo rečeno. Negde oko podne, povedem krave niz voćnjak do izvora, da ih napojim. Kiša je padala tog jutra, bilo malo klizavo i dok sam jednoj kravi davao vodu, druga se, nekoliko metara dalje oklizne i upadne u šanac!
Kako je samo lepo pala, upakovala se u taj jarak kao riba u sardinu. Samo joj noge vire, mlate kroz vazduh uvis i malo njuška viri. Riče krava, ona druga joj se pridruži, drži tercu. Baš neke baksuz krava!
Ječi celo selo.
Okupiše se tu moji seljaci, mahom familija, pa neko motiku doneo, neko budak, otkopavasmo je dobra dva ili tri sata. Ma ništa! Ni makac Šarulja. U neko doba dodje jedan moj ujak i uz pomoć lanaca i traktora, jedva je nekako isčupasmo.
Drugi put, opet me ostavili kao provereno pouzdanog, samog da brinem o kući i stoci. Dok sam nešto petljao po kući, obegnu naše ovce u neke tudje livade i pomešaju se sa stadom iz susednog sela. Diže mi se kosa na glavi kao da sam znao, slutio barem. Imali smo nekog ovna, bio šutan, bez rogova. Tako se rodio. Ali prgav, nezgodan i jurio sve ovce i stalno se tukao sa drugim ovnovima. Stigoh na pola okršaja. Onaj drugi, rmpalija dugih povijenih rogova i ratobornog izgleda.
Pravi viteški turnir pred mojim očima. Zalete se dvadesetak metara, poskoče i lupe glavama. Samo se čuje glasan i tup zvuk udara. Opet se vrate, hodajući u nazad, opet zalete i tras glavama. Ne vredi, pokušavam da ih razdvojim ali nema vajde, svaki od njih teži od mene bar desetak kilograma. Još dva puta tako viteški nasrnuše glavama. Još dok je bio u vazduhu, videlo se da je odabrao pogrešnu taktiku, šutan je zadobio rog po sredini čela. Samo se izvio, krv je prštala na sve strane, za trenutak ostao da lebdi u vazduhi i onda tresnuo o zemlju.
Junački poginuo! Pored glave mu ostao polomljeni rog protivnika, kao spomenik hrabrosti.
Nekako baš u to vreme, otelio se mali mali Jablan. A kako bi se drugačije zvao?
Mnogo sam voleo tok bikčića. Donosio mu naramke najlepše i najsočnije trave u štalu, timario ga, mazio, davao mu mleko iz flašice. Puštao sam ga u dvorište, zajedno trčkarali, igrali se. Lizao mi je ruku dok sam učio prve kose tanke i uspravne debele. Preslišavao me tablicu množenje!
Krajem leta bio vašar pa svi stariji otošli na pijac. Pripeklo sunce. Iznesem ćebence u hladovinu ispod oraha i dremuckam. Čujem Jablana kako skakuće...i tako zaspim.
Protrljam oči, pogledam levo i desno, nema ga. Obidjem oko kuće, pogledam u štali, nema ga nigde. U neko doba videh da je jedna kapija otvorena i to baš ona koja vodi ka livadi sa detelinom ispod kuće. Potrčah koliko me noge nose.
Leži i ječi glasom deteta. Naduo se kao balon od deteline. Pena mu na usta izbija. I plače!
Nije mu bilo pomoći...
Nije tada bilo zamrzivača pa je celo selo mirisalo na pečenu teletinu.
Tu sam noć proveo u jaslama, na njegovom mestu i oplakivao prijatelja.
Mnogo godina nakon toga nisam jeo teletinu pa i danas me samo tiha jeza obuzme kad osetim taj miris.
-Znači, da računam na tebe?
Pogledah Arona. Nakrivio glavicu i gleda me pravo u oči. Molećivo. Zna da dolazi u sigurne ruke.
- Dogovoreno.