Armagedon

Lepo veče, prolećno. Malo prohladno, kroz otvoren prozor treperi Danica.
Pripalih TV. Vrti, vrti, nabasah na neki naučni program.
E, to ću. Ako ne pomogne, ne može da škodi.
Vidim posedale neke umne glave u polukrug a titule im duže od krštenog imena.
Ozbiljni!
Navukli obrve, izbečili oči, preteći vrte glavom.
Samo što nije! Počelo! Gotovo!
Voditelj, kao uvod poče o katastrofama, pomenu Nostradamusa, pa Maje i kalendar koji se završava prvog dana zime 2012.
Umne glave odmahuju rukama, sve u stilu, - ma nije to ništa.
Onaj prvi, češka sedu bradu i poče o virusima. Kao, prave se u kućnoj radinosti.
Teško je sagledati mesta na kojima može da se naprave virusi tipa HIV-a i sada ptičijeg gripa. Takvi virusi mogu da se naprave u prostoriji veličine jedne prosečne sobe i da se ispuste u odvod ili ubace u samo par jedinki.
Ako neki utekne, ima svi da se ogubavimo!
Onaj drugi, i on češka bradu, ali njega plaše nuklearke.
Kaže, to je nesigurno, sve ima da iscuri, pa ćemo da svetlimo u mraku.
Malo mu bi, pa poče da nabraja koliko ima nuklearnih glava u privatnom vlasništvu. Sve stiglo iz istočnog bloka. Pa teroristi…
Ma gotovo! Eto!
Tiha jeza me obuzela. Nadam se u onog trećeg, ćelavog.
I on se malo počeša ali po glavi. E ovaj nije opasan, vratiće mi raspoloženje.
Razveze čiča priču o globalnom otopljavanju, pa kako raste nivo mora, tope se polovi.
Ima da se podavimo k’o miševi u noši. A ako nas voda ne dohvati, ovde će da bude pustinja i velika žega.
Zamišljam već kako idem sa porodicom na slavu u zavičaj na kamilama k’o beduin. A ima nas taman za jedan osrednji karavan. Što će da nam se obraduju!
Već sam dovoljno prepadnut. Nadam se u četvrtog.
Suvonjav i ćelav. Tri dlake u dva reda.
Ovaj ćosavi nije opasan, pomislih.
Izbeči se mršavko, pogleda uvis i podiže prst.
Komete, meteori, meteoriti... Setite se Tunguzije, veli.
Kad nas zvizne kamenčina nebeska, od onih većih, a hoće sigurno, ljudi više biti neće!
I ne trepnu, bre!
I ja se izbečio pa ne trepćem.
Oglasi se i peta seda glava. Umilan nekako.
Hoće Sunce da ugasi!
Nabraja crvene džinove i bele patuljke. Malo mu bi, ta onako usput počmenu crne rupe. Ima sve da ode u crnu rupu!
Crni ja, crno nam se piše.
Onaj šesti, mladji neki čovek. Optimista valjda, ponadah se. Jareća bradica.
Kad oplete o zemljotresima, pa malo mu to, nastavi o supervulkanima.
Kad to bljune u nebesa, a uskoro će, kaže, sve će da sprži na ogromnom prostoru.
Oni nepečeni će da se potruju od sumpora i šta ti ja znam čega.
Pa će nebesa da se zacrne od pepela, Sunce da se ne vidi. I to će dugo da traje.
Vulkanska zima će da donese novo ledeno doba!
Bele mečke i pingvini!
Pa ako preživim, a rešio sam da hoću, na slavu u zavičaj idem sa upregnutim irvasima.
Ugasih TV.
Nekako mi bi dosta nauke za večeras...