Sreda

Danas je sreda.
Celodnevna.
Izrodila se tmurna i turobna.
Od ranog jutra, namćorasta nekako.
Vlažna, hladnjikava, - ma nikakva.
Stigla nezvana u moj grad, pa ne zna kud bi i šta bi.
Ni ona sa sobom ni mi sa njom.
Bolje da se nije ni rodila.
Ko je imao sreću da je izbegne, ništa nije propustio.
Pamtim neke druge srede, sa osmehom novog dana, raspojasane svim bojama i toplinom.
Ova je neki izrod!
Ni kalendar je ovakvu ne ljubi, baš.
Nije početak nedelje, nije ni za finale nedelje.
Uturena ne svojom voljom. Samo joj se utorak naivno nada.
Nikakvih privilegija, nema naboj starta ni uzbudjenje finisa.
Ćušnuta u sredinu.
Klacka se. Ni napred, ni nazad.
Po sred nečega a ničega.
Šta se drugo moglo očekivati posle bezličnog utorka?
Sreda!
Ko treća ćerka u junaka.
Neželjena trudnoća radne nedelje.
Nepobačeno svitanje!
Uporna, neprimetno stalna, gricka svoja 24 sata.
I nada se.
Strpljivo čeka sutra a ni juče joj nije baš najbolje.
Čemu li se nada?
Cetvrtku mozda?!
Samo sreda može da sanja o četvrtku...