Dan

Iz mraka se rodio u mraku se izgubio. Još jedan dan.
Neko ga je željno čekao. Ulagao sva svoja nadanja.
I ništa...
Otišao još jedan dan.
Dobili još jednu boru, duboko urezanu.
Zaboravili nešto čega možda nikada nije ni bilo.
I ovaj dan je nekome bilo veliko sutra. Jadno danas i nikakvo juče.
Samo crta na vojničkom kalendaru. Recka na robijaševom zidu.
A mogao je biti drugačiji. Bolji.
Za pamćenje, uzbudljiv i različit.
Utopio se u ostalu svoju sabraću, samo bljesnuo, kao svitac na kalendaru.
I ugasio se.
Pred njim je bila budućnost!
Šansa da ga istorija upamti.
Ili bar bar neko lepo, kratkoročno sećanje da ga je obasjalo.
Ni to.
Lenjo se razvukao od svitanja do sumraka.
Bezvoljan.
Bez ideje, smisla i moći da išta promeni.
Nepozvan došao.
Kada je odlazio, nikome na pamet nije palo da ga još malo zadrži.
Bar, reda radi.
Koliko samo neželjenosti u neizrečenom.
Sa Suncem došao, za Suncem otišao. U svoju tamu. Da iskru potraži.
Nepovratnu.
Dan bez sećanja.
Bezličan.
Svanuo bez nade i osmeha.
Nevoljan.
Zašao bez nade i osmeha.
Nevoljen.
Utopljen u monotoniju svakodnevice, predao se. A samo je sebe imao i tu jednu jedinu šansu svog trajanja.
Da pokaže i dokaže svoje postojanje. Pa makar ne duže od života jednog leptira.
Ni to nije uspeo.
Bez krila i lepote.
Dan bez smisla.
Samo natovaren na naramak sebi sličnih, običnih.
Samosagoreo.
Dan, bezdan.