Zet

Svratili kod svastike, dugo se nismo videli. Još smo tada mladi bili...
Odmah se pročulo. Najaviše se da svrate, da nas vide i pozdrave, samo najbliži.
A najbližih taman za jedan pun zglobni autobus!
U rano predvečerje,već stigli, posedali, zauzeli busiju.
Izljubismo se. Svako svakoga po tri puta, u onoj gužvi sa nekima i po dva puta, ožvalavih, za zdravlje upitasmo.
Pa kako si ti, pa kako tvoji, pa kako ona stara, pa jel’ ma šta reče, nije umro vajda deda, ni sto još nije imao, kakva šteta za onakvog čoveka, pa od čega li, jel bolovao...
- Jes šteta.
Svi onako u glas. Neko se i zaplaka.
Kako da to nismo znali, što nam ne javiste, došli bi kako ne bi, pravdamo se.
Dobrih pola sata sakupljasmo te informacije iz prve ruke.
Konačno sedosmo.
Uglaviše me izmedju dva šuraka. Levi i desni. Čudo od ljudi, grdosije.
Krenusmo od domaće. Užutila, dukatna!
- Aj zete živjeli!
Pa me pljesnu Levi šurak po ledjima, da me ohrabri. Mozak mi prevrnu!
Ispih junački! Zmajevita neka, prži gde prodje, dah oduzima. Ne stigoh ni da udahnem, onaj Desni šurak opet nasu, pa i on pljas po ledjima. Pa opet Levi, pa opet Desni.
Kako koji naliva tako me po ledjima sastavi. Vidim, igraju u dublu, uvežbani. Priznajem, bolelo samo do treće. Posle nije.
Pun astal šunke, pršute, suvog mesa, sudžuka, sira, kajmaka, salata iz turšije... Onda kuvano meso i ren. Dobro i ukusno! Sve to uz učestalo:
- Aj zete živjeli.
Ledja već sam poturam. Šta ću, takav im običaj.
Pregurasmo supu, doneše sarmu sa gomilom kuvanih rebara i kolenica. Hoće duša na nos da mi izadje. Svastika puni tanjir, šuraci čašu. I neumorno mlate po plećkama.
Vidim u daljini pivo, promenio bih piće, ali jok. Samo domaću piju. Pola piju pola meni daju!
U neko doba, pridjoše druga dva šuraka, zameniše mesta sa prvom postavom.
- Aj zete živjeli!
I oni pljas po ledjima. Pa dolivaj i udri.
Oči mi užarile, znoj me obliva, poskidao sve do košulje. Povremeno uhvatim ženin pogled. Bolje da nisam. Seva očima, nišani u čašu, topi staklo, provri mučenica.
Ne vredi ništa. Osladilo se meni da me biju po ledjima.
Negde oko pola pečenja, a bilo je prste da poližeš, vratiše se Levi i Desni šurak. Pa opet nasuše, jer nismo se videli dobrih pola sata. Pa da proslavimo.
- Aj zete živjeli!
Vidim i njima oči nešto krvave, zajapurili se. Al biju i dalje. Ni jednu turu ne preskaču.
I njihove žene imaju lasere u očima. Udružile se sa mojom i sevaju.
Dodjosmo do kolača. To preskačemo. Razdrljili košulje, neko zapeva. Mi prihvatismo.
Produbila noć, mnogi već otišli. Ostah sa četiri šuraka. Raspevali se, i ja glas pustio, sebe iznenadih. Skoro zora da svane.
- Aj zete živjeli!
Za rastanak. Pa tako nekoliko puta. Junački se nekako rastadosmo.
Deluje šašavo, al’ mene ledja više ne bole!