Ajte, molim vas!

Ovde je svetska ekonomska kriza jedna velika zafrkancija.
Dok se ceo svet hvata za glavu i novčanik, mi u veselju vidimo spas.
Ma, boli nas uvo.
Iovako ionako nemamo šta da izgubimo.
Pare su davno otišle. Kako smo ih zaradili, još lakše ih potrošili.
Slamarice presušile. Kuće raskućili.
Imanja rasprodali.
Sliku mi zavičaja, u srcu urezanu, neko promenio.
Umesto da se kukuruz povija, na sred livada ljuljaju se creva na benzinskim pumpama. Kao strašila. Da smo ovako nešto tada imali, ne bi ni jedna vrana ni blizu prišla.
Na mestu jasena, ispod koga se iz zastruga sir i pogača u slast tamanila posle teškog rada, izrasla trafika. Po sred nedodjije, samo strane cigarete i strana pića.
Wiski, Winston i budak.
Tamo gde je bio jedan veliki beli dud, nova prizemna gradjevina sa dva ulaza. Sa jedne strane menjačnica a na drugoj neonska tabla.
“Caffe Pitch” piše a ispred parkiran Audi A8. Caffe mu materina, nov, presijava se metalik boja.
Znam vlasnika. Školski smo drugovi iz prva dva osnovne. Treći mu nije išao zbog matematike, pa odustao na vreme.
Vidi ga sad!
Menjačnica, kamatne stope, kursne liste, povoljne pozajmice. I još je važna faca u Opšini, zamenik šefa neke stranke.
Prosto mi bi žao što prodjoh u taj prokleti treći osnovne.
Ko zna gde bi mi sad kraj bio.
Na mestu stare zadružne zgrade blješti reklama za kockarnicu. Tu su nekada moji dedovi sušili šljive i izvozili u celu Evropu. Sa šljivama su nas izgleda hteli. Sa pokerom i jednorukim dzekom, neće.
Odmah preko puta, vodenica je tu bila, staklena gradjevina. Picerija!
Malo dalje, južna padina - kakvi su to samo vinogradi bili, načičkano nekoliko kuća.
Lepota jedna! Odzvanja beli mermer u tišini. Terase, balkoni, staklo i satelitske antene.
Ograde od kovanog gvoždja i klesanog kamena. Na svakoj kapiji gipsani lavovi, tigrovi i zmajevi. Kako ko voli.
Dvorišta sa besprekorno ošišanom travom. Neka zapišavaju dobermani a u jednom vidieh dva pauna. Nigde ćurku da vidim!
Fontana u svakoj avliji. Jedna u obliku Ajfelove kule, jedna kao piramida,… Pa dobro, nisam valjda očekivao da vidim fontanu u obliku opanka.
Prolazim dalje, nigde na livadama ovce da vidim. Ni krave.
Ni čobanice mog detinjastva.
Svratismo u jedan restoran ruralnog izgleda. Ograda od kolskih točkova i sve nešto u tom stilu. Jedva prazan sto pronadjosmo. Parking kao sajam automobila, pa mi parkirasmo malo podalje da se ne brukamo.
Ponadah se domaćoj kuhinji, lepinji, kajmaku i kiselom mleku.
Jok more.
Samo kapućino, tuborg i hamburgeri.
Ma kakva svetska ekonomska kriza.
Ajte, molim vas!